Zacrveneće se krov i na kući Ristića u Janjinoj Vodi

Petočlanoj porodici Ristić iz Janjine Vode kod Obilića, posle 12 godina života u dve podrumske prostorije biće sagrađena ploča i krovna konstrukcija na kući, dok je sredstva preko Privremenog organa za Opštinu Obilić obezbedila Kancelarija za Kosovo i Metohiju.

„Lako ćete naći moju kuću, jedina je u selu bez krova, tik pored puta i uz samu traku koja od kopa Belaćevac prenosi iskopan ugalj do sušare u Obiliću“, reče nam Sreten Ristić iz Janjine Vode usput nas upoznajući sa geografijom svoga mesta.

Kuću smo zaista lako pronašli, a domaćin je, kako nam reče supruga, mlada ženica sitne građe, bio na poslu. Dok je kao svaka domaćica koju iznenadni gosti zateknu nespremnu, žurila da skloni veš sa žice ispod trema, složi obuću i papučice koje su deca nestašno rasturila oko praga, izvinjavajući se usput zbog nereda, nudi nas kafom i rakijom.

Objašnjavamo da smo tu jer smo čuli da žive teško.

„Šta da vam kažem, evo vidite i snimite, to je to, nema ja šta da pričam, slika sve govori“, nerado i pomalo stidljivo govori Brankica Ristić, domaćica od trideset i nešto godina.

Neprijatnost što je zatičemo nespremnu i zbog toga što živi gde živi, jasno se vidi na Brankičinom licu.

„Odakle ste?“, pitam tek onako da prekinem neprijatnu tišinu.

„Iz Obrenovca“, reče mi Branica

„Pa šta vas je dovelo ovde pobogu!“ izlete iz mene nesvesno i shvatih da sam istog momenta pogrešio sa pitanjem.

„Ljubav, šta drugo, nisam se bojala priča koje sam slušala da je upravo ovde na kopovima kidnapovan veliki broj Srba, ni Albanaca se nisam bojala, ničega se nisam plašila kada sam posle rata odlučila da se udam ovde i nastavim život sa Sretenom“, spremno je dočekala moje nespretno pitanje Brankica.   

U braku sa Sretenom Ristićem izrodila je troje dece: Ksristinu (12), Lazara (10) i Nikolu (7). Njih petoro žive u dva hladna i memljiva sobička, odnosno podrumskom delu kuće koju nikako da stignu da završe. Sazidali su sprat iznad podruma i dalje ni makac. Sreten radi u skoli „Dositej Obradović“ u obližnjoj Crkvenoj Vodici kao pomoćni radnik. Od jedne plate i ovo je mnogo što su za 12 godina braka postigli.

„Imamo dve sobe i pre jedno dve godine smo kupatilo napravili i ništa nije tu kako treba, imamo samo ve-ce šolju i lavabo. Sad nam prokišnjava i dalje, deca su zajedno u sobi, imamo tri kreveta, tu spavam sa mlađim sinom i baš bi nam značilo dosta“, priča Brankica.

Ne kukajući nad sudbinom Sreten i Brankica su se trudili da postignu i zarade za sebe i decu. Kao i na svakom seoskom domaćinstvu, zajedničkim snagama napravili su plastenik i bašticu iza kuće, obrađuju zemlju, uzgajaju živinu i stoku.

„Na selu hrane mora da ima, samo ako želiš da radiš, oskudeva se u drugim stvarima, ali za hranu ne!“, priča nam domaćica.

Kristini, Lazaru i Nikoli fali mnogo toga, iznad svega želeli bi da imaju svoj kutak u koji bi mogli po nekad da se osame. U dve prostorije u kojima žive, za sada je to nemoguće.

„Ja bih volela da imam svoju sobu, zato što sada delim sobu sa obojicom braće i volela bih da imam svoj ormar za stvari, računar, svoj ormar za garderobu, krevet, da mi soba bude lepo ukrašena, da imam razne igračke i tada bi mi razni drugari dolazili i zvala bi ih stalno da se družimo“, kaže Kristina koja ide u šesti razred. Ponekad joj zaista smeta što nema svoju privatnost, ali kaže, navikla se.

Kad čeljad nije besna i kuće nije tesna, stara je mudrost koja je u domaćinstvu Ristića primenljiva i u praksi.

Iako nema svoju sobu želja mu je da je jednog dana dobije. Onda bi na miru mogao  da uči,  priča sramežljivo Lazar, učenik četvrtog razreda.

 „Mogao bih da delim sobu sa bratom i kad mi izgrade tamo sobu ja bih da mi stave kao kompjuter i krevet i nešto kao jastuke, i da mi ofarbaju zid.

„Moja soba će biti ova tu prva“ kaže najmlađi Nikola dok rukom pokazuje na prozor prve sobe iznad podruma. Do nje se ne može jer još uvek nema izgrađenih stepenica, ali će ih sigurno jednog dana biti.  Nikola je najslobodnije od sve Brankičine dece odvažno nas upoznaje sa svojim bratom od strica Andrejom.

„Kad bude moja soba gotova Andrej i ja ćemo zajedno da se igramo u njoj!“, priča nam Nikola dok po dvorištu trčkara za loptom.  

Privremeni organ za Opštinu Obilić upoznat je sa slučajem porodice Ristić iz Janjine Vode. Na osnovu budžeta namenjenog za socijalno ugrožene porodice obezbeđena su sredstva, kako bi Ristići posle 12 godina mogli da postave ploču i krov na kući.

 „Privremeni organ opštine Obilić u saradnji sa Kancelarijom za Kosovo i Metohiju obezbedio je krov za porodicu Sretena Ristića. Šta znači krov? To znači ploču i krovni pokrivač. Inače, Sreten Ristić živi u veoma teškim uslovima što ćete i videti i otac je troje dece“, kaže za Kosovo Onlajn Zamenik privremenog organa za Opštinu Obilić Momčilo Stević.

Stević kaže da Privremenom organu Opštine Obilić gotovo svakodnevno pristižu zahtevi za pomoć socijalno ugroženim porodicama, ali da zbog ograničenih finansija nisu u mogućnosti da svima pomognu zbog čega su prinuđeni da urade selekciju i pomoć pruže tamo gde je ona najurgentnija.

Janjina Voda je selo koje se nalazi na pet kilometara od Obilića. U njemu je blizu tridesetak srpskih domaćinstava. Da nije dugačkih trake koja neprekidno prenose ugalj i fizički dele selo od par kilometara udaljenje Crkvene Vodice, Janjina Voda bi mogla čak i da se smatra zaseokom ovog multietničkog sela smeštenog na padinama  Ćićavice.

Iako ima dvadesetak domaćinstava, u selu ima dece. Kako saznajemo, od 54 učenika koja nastavu pohađaju u osnovnoj školi u Crkvenoj Vodici, trećina dece je iz Janjine Vode.

Ako je škola stub obrazovanja, kuća je stub svake srpske porodice. Svaki novi krov i svaka nova kuća je nada više u opstanak i ostanak.