Zašto radnik na Balkanu proizvede manje za jedan sat: Albanija na dnu, Crna Gora na vrhu regiona

Koliko jedna ekonomija proizvede za jedan sat rada i šta stoji iza razlika među zemljama regiona? Podaci Međunarodne organizacije rada (MOR) pokazuju da je produktivnost rada i dalje jedan od velikih izazova za zemlje Zapadnog Balkana. Na dnu liste je Albanija, a na vrhu Crna Gora, dok je Srbija u sredini. Sagovornici Kosovo onlajna ocenjuju da je jedan od razloga sistem rada koji je postavljen oko punog radnog vremena od osam sati, ali i nedovoljno ulaganja u zaposlene.

Piše: Katarina Saičić

Prema poslednjim dostupnim procenama Međunarodne organizacije rada (MOR), bruto domaći proizvod po satu rada u Albaniji je 2025. godine iznosio 18,7 međunarodnih dolara, što je 4,1 odsto manje nego godinu ranije. Albanija je tako imala najnižu produktivnost rada među zemljama Zapadnog Balkana za koje MOR objavljuje uporedive podatke.

Iza Albanije su Bosna i Hercegovina sa 26,3 dolara po satu, Srbija sa 29,8, Crna Gora sa 31,1 i Severna Makedonija sa 34 dolara. Za Kosovo u ovoj seriji MOR-a nema uporedivih podataka. Istovremeno, globalni prosek iznosio je 23,3 međunarodna dolara po satu rada.

Iako MOR nema podatke za Kosovo, Svetska banka je u svojim analizama Zapadnog Balkana za Kosovo koristila pokazatelj produktivnosti rada. U vezi s tim navode da je produktivnost rada na Kosovu 2023. godine pala za oko 1,4 odsto. Za 2022. pad je iznosio 1,1 odsto, dok je 2021. zabeležen rast od samo 0,4 odsto.

Dakle, slika nije naročito povoljna: kosovska ekonomija raste, ali rast zaposlenosti i zarada nije praćen proporcionalnim rastom produktivnosti.

Uticaj tehnologije i automatizacije

Važno je reći da ti pokazatelji ne govore koliko radnik zarađuje, već koliko se ekonomske vrednosti proizvede za jedan sat rada. MOR produktivnost rada meri kao odnos bruto domaćeg proizvoda i ukupnog broja sati koje su zaposleni odradili, a podaci se za međunarodna poređenja izražavaju u međunarodnim dolarima prema paritetu kupovne moći.

Razlike među zemljama regiona otvaraju pitanje zbog čega isti sat rada u jednoj ekonomiji stvara znatno veću ekonomsku vrednost nego u drugoj. Koliko na produktivnost utiču tehnologija i automatizacija, obrazovanje i veštine radne snage, kvalitet upravljanja kompanijama, infrastruktura i dostupnost kapitala, ali i sama struktura privrede?

Posebno pitanje je šta zemlje regiona mogu da urade kako bi povećale produktivnost bez oslanjanja na duže radno vreme. Ulaganja u nove tehnologije, digitalizaciju, obrazovanje i stručne veštine, inovacije i savremenu opremu samo su deo odgovora, dok značajnu ulogu imaju i poslovno okruženje, kvalitet menadžmenta i prelazak radne snage iz sektora sa nižom u sektore sa većom dodatom vrednošću.

Usmeravanje na konkurentnije sektore

U vezi sa najnovijim podacima, predsednik Privredne komore Kosova Ljuljzim Rafuna izjavio je da Kosovo nije na nivou kojem se teži po produktivnosti rada, ali da se na tome radi i da se polako napreduje.

Kada je u pitanju produktivnost rada na Zapadnom Balkanu, postoje određene razlike, kaže Rafuna.

„Crna Gora je prva u regionu, između ostalog zato što je više koncentrisana na turizam, odnosno sektor koji je veoma važan za njenu ekonomiju. Srbija i Bosna i Hercegovina su negde u sredini, dok je Severna Makedonija pala zbog situacije koju ima. Kosovo, mislim, polako napreduje, ali treba da pogledamo najnovije podatke. Sada smo povećali minimalnu platu i zato je razlika između javnog i privatnog sektora velika. Kosovo još nije na nivou koji želimo, ali polako napredujemo”, kazao je on u intervjuu za Kosovo onlajn.

Upitan kakve su posledice po ekonomiju i bruto domaći proizvod ukoliko je produktivnost niska, Rafuna navodi da one, naravno, nisu dobre.

„Zato država treba da se koncentriše na sektore u kojima može da bude konkurentnija i da kroz njih povećava produktivnost. To je jedan od ključnih uslova za ekonomski rast”, zaključuje Rafuna.

U Srbiji dosta prostora za napredovanje

Ekonomista Veljko M. Mijušković izjavio je za Kosovo onlajn da Srbija po nivou produktivnosti zauzima središnje mesto u regionu, što podrazumeva da situacija nije loša, ali da naša zemlja ima mogućnosti da poboljša svoj učinak.

Mijušković objašnjava da niži nivo produktivnosti rada ne znači da su radnici lenji, odnosno da su manje skloni da rade, već da obično govorimo o nekim dubljim faktorima koji izazivaju taj problem.

„Ono što Međunarodna organizacija rada meri jeste doprinos pojedinačnog zaposlenog bruto društvenom proizvodu. Za Srbiju taj podatak iznosi od 28 do 29 međunarodnih dolara po satu, što znači da je negde u sredini u regionu, znači mogla bi da popravi svoje performanse“, kazao je Mijušković.

Dodao je da je važno naglasiti da država može uticati na nivo produktivnosti ako postavi dobar institucionalni okvir.

„To podrazumeva dalju digitalizaciju, dalje ulaganje u obrazovanje i uopšte kreiranje jednog makroambijenta koji treba da podstakne produktivnost. Performanse ekonomije Srbije su dobre i mi smo u prvom mahu imali i fokus na povećanje obima zaposlenosti, a sada se više ne radi o tome. Znači, sada kada ste zaposlenost povećali na odgovarajući nivo, sada gledamo da povećamo taj broj međunarodnih dolara po satu, odnosno nivo produktivnosti. Tako da postoji direktna pozitivna korelacija između performansi zemlje i onoga što se ocenjuje kao produktivno zaposlenje“, rekao je ekonomista.

Kako je istakao, na državi je da stvori povoljan ambijent kroz dodatno obrazovanje i edukaciju, jer je to jedan od osnovnih izvora za podizanje produktivnosti.

„Pored toga, tu je i digitalizacija, prelazak na nove tehnologije, da li je to veštačka inteligencija, da li je to mašinsko učenje, da li su to bilo koji drugi novi tehnološki alati koji treba da pomognu u povećanju produktivnosti i, naravno, postavljanje jednog boljeg makroekonomskog ambijenta u smislu olakšavanja procedura za osnivanje preduzeća i njihovo dalje funkcionisanje“, objasnio je naš sagovornik.

Mijušković je naveo da mogu postojati i problemi na mikro nivou kompanije, kao što su poteškoće sa zaposlenima na pojedinačnom nivou.

„Može postojati problem i na pojedinačnom nivou sa zaposlenima, ali su to već mikro nivoi organizacije i problemi u smislu da nekome ne odgovara samo radno mesto, tempo izvršenja zadataka, uslovi rada i slično. Svaki zaposleni treba da pruži svoj maksimum kada posmatramo te performanse, a to najviše zavisi od relacije zaposlenog i menadžmenta konkretne organizacije. Taj mikro, odnosno pojedinačni aspekt postoji, ali on nije opredeljujući za nivo nacionalne ekonomije“, zaključio je Mijušković.

U Severnoj Makedoniji zaposleno samo 52 odsto stanovništva

Asistent na Univerzitetu Svetih Kirila i Metodija u Skoplju Kristijan Kožeski izjavio je da se loša produktivnost rada u regionu mora posmatrati u kontekstu posledica strukturnih karakteristika ekonomije. Naveo je da je u Severnoj Makedoniji glavni problem to što samo 52 odsto stanovništva učestvuje u procesu rada.

On smatra da se ovaj fenomen mora tumačiti u širem okviru.

„Mi kao nacionalna ekonomija smo previše mali da bismo bili analizirani kao jedna nacionalna celina i uvek kada se analizira tržište rada dobro je da imamo i regionalnu perspektivu sa aspekta mobilnosti radne snage, nivoa tehnologije koji se koristi u ovim zemljama, strukture ekonomije i tako dalje. Ako govorimo o produktivnosti rada, moramo je shvatiti kao posledicu, kao rezultat strukturnih karakteristika koje ima ekonomija. Kada mislim na strukturne karakteristike, kvalitet radnih mesta, veštine i nivo obrazovanja radne snage, važni su sektori koji učestvuju u kreiranju bruto dodate vrednosti, odnosno koji su to sektori koji najviše participiraju u kreiranju bruto dodate vrednosti i u kreiranju ukupne zaposlenosti, odnosno koji sektori apsorbuju značajniju količinu rada, odnosno broj radnika ili radnih sati“, rekao je Kožeski.

Kako ističe, to je važno zato što se ovi sektori razlikuju po efikasnosti i nivou tehnologije i zbog toga proizvode niže nivoe produktivnosti rada.

„Moramo znati da je ukupni bruto domaći proizvod kod nas kreiran samo od polovine radno sposobnog stanovništva. Odnosno, kada uzmemo participaciju radne snage, poslednji podaci pokazuju da ona iznosi oko 52 odsto, što podrazumeva da polovina radno sposobnog stanovništva koje treba da kreira dodatu vrednost, koje treba da povećava ekonomski kolač, bez obzira na to da li produktivnost beleži izraženije ili manje izražene stope rasta, jednostavno ne participira u kreiranju nove dodate vrednosti u ekonomiji, što samo po sebi ima i implicira druge posledice“, kazao je on.

Upitan na koje faktore produktivnosti može da utiče država, Kožeski kaže da to moraju biti konkretne mere.

„Kada treba da se segmentiraju delovi faktora, neki su i lični. Imamo veliki radni kontingent demotivisanih radnika koji ne žele da participiraju na tržištu rada. Njihove veštine i kvalifikacije s vremenom... oni duže vreme nisu radili, gube se veštine, a tehnologija se brzo menja i njihova zapošljivost, odnosno mogućnost da pronađu održivo zaposlenje, smanjuje se, s jedne strane, a s druge strane to je povezano, kao što sam i prethodno rekao, sa sektorima, odnosno sa karakteristikama samih radnih mesta i tu treba da se fokusiraju mere i politike za podršku ovoj kategoriji radnika da bismo došli do nekih viših izgleda za rast produktivnosti rada. Pored toga, treba da se omogućavaju dodatni izvori finansiranja, posebno mikro i malim biznisima, da mogu lakše da pristupe dodatnim finansijama. Kada mislim na dodatne finansije, kreditne linije koje će oni moći fiskalno da podnesu, sa povoljnim kamatnim stopama i tako dalje. Zašto? Zato što su najveći poslodavci u našoj državi mikro i mali biznisi. Oni apsorbuju najveći deo radne snage“, objasnio je Kožeski.

Sistem radnih odnosa i nedostatak merenja učinka u Albaniji

Stručnjak za zapošljavanje i predavač na Univerzitetu „Marin Barleti“ u Tirani Erion Muča izjavio je da je produktivnost rada u Albaniji na veoma niskom nivou, prvenstveno zbog sistema radnih odnosa i nedostatka instrumenata za merenje učinka i efikasnosti na radu.

Muča za Kosovo onlajn objašnjava da se radni odnosi u Albaniji zasnivaju na punom radnom vremenu, u trajanju od osam sati dnevno, ali da, s druge strane, nedostaju instrumenti za merenje učinka i efikasnosti na radu, a samim tim i oni koji se odnose na produktivnost.

„Shvata se da je Albanija jedna od onih zemalja u kojima u javnom sektoru postoje instrumenti za merenje produktivnosti, ali oni ne funkcionišu pravilno. U međuvremenu, u javnom sektoru instrumenti za merenje produktivnosti u velikoj meri nedostaju, što nisku produktivnost pretvara u nešto što se ne može promeniti. Mnoga privatna preduzeća se ne razvijaju i ne rastu jer generalno zaposleni u Albaniji rade tri do četiri sata dnevno efikasno, a ostatak vremena provode ili mehanički usporavajući tempo rada i jednostavno pokušavajući da se istaknu da su na radnom mestu. Nema produktivnosti tokom celog radnog vremena i to dovodi do regresije u nivou produktivnosti ovog zaposlenog. Još jedan problem u ovoj oblasti je što se ovde zaposleni ocenjuju na osnovu sati koje rade, a ne na osnovu proizvoda ili konačnog rezultata njihovog rada“, rekao je Muča.

Prema njegovom mišljenju, Albaniji nedostaju modeli koji se bave standardizacijom unutrašnje organizacije mnogih preduzeća.

„Dakle, nedostaje odgovarajuća organizaciona skala, nedostaje odgovarajuća organizaciona kultura. Pod ovim mislim da mnoge kompanije ne funkcionišu kao savremena preduzeća u smislu unutrašnje organizacije, a to ih čini nedovoljno upoznatim sa pravilima modernog strateškog upravljanja preduzećem, koje u svojoj osnovi mora imati motivaciju zaposlenih, mora stimulisati interesovanje zaposlenih da rade više, kroz svoju unutrašnju infrastrukturu, koja počinje od pravilnog finansijskog tretmana obavljenog rada, do poštovanja i osetljivosti preduzeća na potrebe i probleme koje zaposleni mogu imati“, naveo je profesor.

On kaže da mora postojati interno unapređenje u preduzeću tokom karijere zaposlenog, što je još jedan element podsticaja radnika.

Kada je u pitanju ulaganje države u produktivnost, on kaže da postoji malo poboljšanje i da se čini da je to važan element vezan za strukturu tržišta rada u Albaniji.

„Moramo imati na umu da mnogi mladi ljudi danas rade kao „frilenseri“, koristeći talenat i veštine koje poseduju. Ovi mladi ljudi izbegavaju zaposlenje sa punim radnim vremenom u tradicionalnoj kompaniji i nude svoj nivo stručnosti kroz ugovorne odnose sa ovim preduzećima. Oni sarađuju sa ovim preduzećima nudeći usluge i rad koji se zasnivaju na njihovim veštinama, na osnovu određenog vremena i troškova“, rekao je Muča.

Kako je kazao, još jedan od elemenata koji negativno utiču na produktivnost jeste i način života na koji su neki mladi ljudi navikli.

„Govorim o onim mladim ljudima koji ne žele da se mnogo umaraju, odnosno koji ne žele da budu previše uključeni u posao i ne žele da razvijaju svoje veštine. Ovakav mentalitet, koji dostiže nivoe lenjosti, dovodi do toga da mnogi od ovih mladih ljudi nisu posvećeni postizanju visokih rezultata i da nisu toliko zahtevni prema sebi da bi postigli određene profesionalne ciljeve. Žele da se bave poslom veoma sporim tempom, na poslu koji im uglavnom pronalaze majka ili otac, i ostaju tamo da prime platu na kraju meseca“, zaključio je Muča.