Zadušnice u Prištini: Okupimo se na groblju da se vidimo ali i prebrojimo

Raseljeni Srbi iz Prištine, a među njima i manji broj onih koji još uvek žive u ovom gradu, obišli su, povodom Mitrovskih zadušnica, grobove predaka i svojih najbližih.

Dva autobusa raseljenih Prištevaca, jedan iz Niša, drugi iz Beograda, pristigli su oko 11 časova. Srbi u grupama prolaze kroz širom otvorene kapije gradskog groblja podno Dragodana. Ćutke hodaju, žure, svako put groba gde počiva neko od njegovih članova porodice. Bilo je i onih, koji zbog korova, šiblja i u bršljen obrasle spomenike nisu mogli da pronađu grobna mesta pokojnika.

Katica Petrović, koja sada živi u Nišu, krčeći put kroz trnje, šiblje i suvo rastinje, uspela je da dođe do očevog i stričevog groba i zapali im sveću. Crna mermerna ploča sa groba njenog strica leži u gustom šiblju naličjem okrenuta ka zemlji. Donji deo spomenika i krst polomljeni.

„Bruka i sramota! Dokle će ovo groblje da postoji, pitanje je. Ništa me više neće iznenaditi. Bojim se da će sve ovo jednog dana da bude izbetonirano. Doviđenja Srbi“, priča revoltirano Petrovićeva, dok čupa korov sa groba i pokušava da zapali sveću.

Bosiljka Ničić je u pratnji ćerke došla na zadušnice. Uspela je nekako da se probije do grobova svekra i svekrve i položi saksiju žutih hrizantema koje je donela iz Niša.

„Na drugom grobu palimo sveće koje smo namenili za njih, do njihovih grobova ne možemo da priđemo. Obavešteni smo da se groblje održava, a vidite!“, priča Bosiljka, nudeći nas čašicom rakije.

„Moj svekar je voleo da popije po koju, nikada mnogo i nikada previše, bio je ugledni prištinski krojač, čija se radnja nekada nalazila na putu ka spomen – kosturnici, priseća se ova sredovečna žena i dodaje:

„Više nema ni radnje, nema ni nas u ovom gradu. Na žalost, groblje je jedino mesto gde se sada okupljamo mi raseljeni. Ovde se srećemo od zadušnica do zadušnica, da se vidimo, prebrojimo koliko nas je još ostalo. Da tužimo ne vredi, tako nam je kako nam je, šta možemo“, kaže Bosiljka.

U organizaciji Udruženja raseljenih Srba iz Prištine, Jelica Slavić je, kako bi stigla na vreme, rano pred zoru krenula iz Beograda. Kleči kraj groba svog oca Stanka Divljaka zagledana u plamen sveće koji se leluja na tihom novembarskom povetarcu. Očev, ali i spomenik njenog svekra Svetislava Slavića oštećeni su i poskidana sva slova sa njih.

"Svake godine nam je sve teže i teže, na svekrovom grobu je ostala samo slika, slova su sva poskidali, a prošle godine su bila tu, dok su na grobu Aleksandra Jovanovića, našeg teče, iščupali sliku sa spomenika“, priča Jelica Slavić, proterana 1999. godine iz Prištine.

Jelica kaže da će u rodni grad dolaziti redovno dok je god noge nose, ali da to ne može da tvrdi za svoju decu, koja posle 20 godina u raseljeništvu polako gube svaku nit sa zavičajem i korenima.

"Pokušala sam da se probijem do grobova svojih ujaka, oni su stari Prištevci i sahranjeni su u gornjem delu groblja. Njihovi spomenici su oštećeni, a od šiblja nisam mogla da se probijem do njihovih spomenika i upalim im sveću“, priča kroz suze Jelica.

Organizovano, već 20 godina grupa raseljenih Prištevaca iz Gračanice na groblje dolazi minibusom. I ovaj  put je Opština Gračanica obezbedila prevoz. Iako žive nadomak grada u njega dolaze od zadušnica do zadušnica.

„Šta da me vuče ovde, koga da sretnem u gradu, na ulici, svi koji su mi nešto značili u životu ili su raseljeni ili su ovde na ovom groblju“, priča Slavoljub Jovanović dok pali sveće kraj polomljenog krsta na dedinom grobu.

Kaže da je spomenik zajedno sa starom kapelom porušen još za vreme bombardovanja 1999. godine kada je jedan NATO projektil završio baš tu, u gradskom groblju.

Molitve za upokojene kraj njihovih grobova izgovara prištinski paroh Saša Mitrović kome prilaze članovi porodica i prijavljuju nova oštećenja koja su uočili na spomenicima preminulih rođaka i rodbine.

„Dužnost svakog građanina je da prijavi kada vidi da je grob oskrnavljen pa i nas kao eparhije je dužnost da to prijavimo nadležnim organima“, rekao je prištinski paroh.

On je dodao da su zadušnice dani kada se molitveno sećamo upokojenih srodnika i da je žalosna i tužna slika što su i za ove zadušnice grobovi obrasli u šiblje i korov, iako je zahtev za čišćenje groblja prethodno upućen nadležnim gradskim vlastima, rekao je otac Saša Mitrović.  

Sveće na grobovima do kojih se moglo polako dogorevaju, članovi porodica sakupljaju stvari i spremaju se nazad, jedni ka Gračanici, drugi put Prištine i Beograda.

"Bosiljka, drago mi je da sam vas video, poznavao sam vam svekra, da je živ sigurno bi vam ispričao da su naše familije kumovske, to je staro kumstvo“, govori stariji čovek dok se rukuje sa Bosiljkom Ničić, koja s torbom u ruci ćutke ide prema mestu gde je čeka parkiran autobus.

„Srećan vam put!“ – „I vama“. - „Pa, dogodine. Bože zdravlja vidimo se opet!“