Đorđe je preživeo rešetanje u Goraždevcu: Drug mi je umirao na rukama, još čujem rafale

Đorđe Ugrenović, foto privatna arhiva, facebook
Izvor: facebook

Danas se navršilo 16 godina od zločina u Goraždevcu, kada su nepoznate osobe iz automatskog oružja pucale na decu koja su se kupala u reci Bistrica. Ubijeni su Ivan Jovović (19) i Pantelija Dakić (12), a "Telegraf" je razgovarao sa tada ranjenim Đorđem Ugrenovićem. Ovaj hrabri čovek, u vreme tog užasnog napada imao je 20 godina, bio je još dečak, kako za sebe kaže, ali dobro se seća scene koja ga i danas budi iz sna oblivenog znojem.

Otišao sam na reku sa najboljim drugom, Ivanom Jovovićem, koji je tog kobnog dana nastradao pored mene. Kupali smo se i izašli da se sunčamo, stajali smo jedan pored drugog, tu su bili još neki drugovi i drugarice. Pričali smo, smejali se i onda se začula rafalna paljba iz automatskog oružja: nju i danas čujem - počinje stravičnu ispovest ovaj, sada, tridesetdevetogodišnjak.

Odjednom, šestoro mladih palo je kao pokošeno. Iako su još bili, kako kaže naš sagovornik, deca, shvatali su da se nalaze u velikoj opasnosti.

Đorđe je leđima bio okrenut nišanima, ali je u padu video bljesak iz šume. Na obali reke, uz šumu, gde su srpska deca izgubila živote i bila ranjena, bilo je jedino mesto na kom su oni kao najmlađi mogli da se rashlade. Živeli su okruženi KFOR-om i UMNIK policijom.

- Bilo je puno zelenila. Od pucnjeva sam pomislio da su petarde, ali kroz nekoliko milisekundi osetio sam da sam pogođen i shvatio sam šta se dešava. Nastao je haos svi su bežali, ostali smo samo mi koji smo pogođeni pali - seća se Đorđe.

BUDIM SE NOĆU, U ZNOJU SANJAM TE RAFALE 

Na pitanje "Telegrafa" kakve posledice i traume je ovaj nemili događaj ostavio na njega, Đorđe odgovara da je uvek kritično kada iznenada čuje neki intenzivniji zvuk, a o fizičkoj traumi i da ne govori.

- Kada čujem bilo kakav pucanj ili me neko iznenada pozove, ja se uplašim i skočim. A često mi dođu u snu neki pucnji, kao da nas neko napada. Tada se probudim, budem sav mokar od znoja i uplašen. A ožiljci me podsećaju na taj događaj svakodnevno i tako će biti do kraja života, jer me ti ožiljci bole - priča nam Ugrenović.

On je pogođen u levu nadlakticu, a u padu, drugi metak zaobišao mu je srce.

IVAN JE UMIRAO NA MOM RAMENU

Dok je zločinačka puška tukla po jedva izraslim dečacima i devojčicama, u njihovim glavama bila je samo jedna misao "što mi? što nas, gole i bose, ovde dok se igramo".

Ubijeni Ivan Jovović ležao je tik pored Đorđa, obojica su krvarila, ali je Ugrenović bio svestan da je Ivan u gorem stanju i da su u pitanju sekunde.

Meštani Goraždevca čuli su strašnu paljbu, pa su odmah pohitali da vidi o čemu se radi, ni ne sluteći da će tamo zateći krvoproliće.

- Gledao sam samo da pomognem drugaru, jer jedino njega sam video, bili smo rame uz rame. Pokušao sam da mu ne dam da se uspava, zvao sam ga, vukao ga za ruku, rekao sam mu da se drži još malo. Dolazi nam pomoć. Ivan nije mogao da dođe do vazduha, gušio se, jecao, a onda više nije davao znake života: umro mi je na rukama - očajan priča Đorđe.

Ta slika Ugrenoviću pred očima je svakog dana. Kako je i on bio pogođen, mislio je da će ostati bez ruke, jer se držala samo na koži. Drugom rukom držao je ranjenu, da ne bi otpala.

Jedan komsija je došao da mu podveže ruku, da ne bi iskrvario. Posle su hteli njega prvo da prebace kolima u italijansku bazu, a on im je samo kroz zube rekao: ja sam dobro, odvedite prvo Ivana. Tako su i uradili.

DANAS JE SUPRUG I OTAC, ALI JEDVA PREŽIVLJAVA

- Živim da preživim. Radim u školi kao pomoćni radnik sa platom od oko 35 hiljada, a izdržavam šestočlanu porodicu. Zato sam prinuđen da obrađujem zemlju, a to uopšte nije lako, prvenstveno zbog moje ruke. Ali kada vidim moju decu, zaboravim na svoje muke, jer mi je samo važno da njima sve obezbedim. Država mi je kao odštetu dala jednokratnu pomoć i lečenje godinu dana, a kasnije četiri prozora i ulazna vrata. O otkrivanju zločinaca da i ne govorim - ogorčeno kaže sagovornik "Telegrafa".

Osnovao je porodicu pre osam godina sa suprugom Natašom, koja je takođe imala strašnu životnu priču. Tokom rata, poginuo joj je brat, od snajpera. Posle toga, prema rečima Ugrenovića, otac joj je bio kidnapovan i završio je kao žrtva trgovine ljudima. Uprkos takvim životnim okolnostima, završila je učiteljski fakultet, ali za nju posla u Peći nema.

Ipak, težak život nije sprečio ovo dvoje ljudi da svoju ljubav iskoriste kao najjače oružje za borbu protiv svega lošeg što im je rat na Kosovu doneo. Danas imaju troje male dece - ćerku Milicu (8), sinove Dimitrija (6) i Pavla (4).

ŠTA SE DOGODILO NA BISTRICI TE 2003. GODINE?

Tada su ubijeni Ivan Jovović (19) i Pantelija Dakić (12), a teško su ranjeni Ðorde Ugrenović (20), Bogdan Bukumirić (14), Marko Bogićević (12) i Dragana Srbljak (13).

Napadači na srpsku decu 2003. godine koja su se kupala na reci samo 500 metara od centra sela, uprkos obećanjima nikada nisu otkriveni.