Benson: Predlozi rezolucija signal iz Kongresa, ali nemaju veliku političku težinu

Predlozi rezolucija o podršci integraciji Kosova u Nato i o nastavku prisustva američkih trupa u Kforu signal je iz Kongresa SAD o značaju integracije Zapadnog Balkana, posebno Kosova, u transatlantski okvir, ali nemaju veliku težinu, kaže zamenik direktora za nacionalnu bezbednost i međunarodnu politiku u Centru za američki progres u Vašingtonu Robert Benson.

Benson u intervjuu za Kosovo onlajn pojašnjava da time Kongres, s obzirom da američka administracija nije naročito naklonjena evroatlantskim integracijama, pokušava da pokaže snagu i pruži otpor, ali da to realno nema veliku težinu.

Napominje da ne bi trebalo očekivati napredak u skorije vreme, budući da administracija u Vašingtonu nema Zapadni Balkan u fokusu kada razmišlja o odnosima sa Evropskom unijom ili o odnosima sa Natom.

Kako tumačite najnovije inicijative američkih kongresmena koji podržavaju integraciju Kosova u Nato i nastavak prisustva američkih trupa u Kforu - šta ovi potezi signaliziraju o proceni bezbednosti na Zapadnom Balkanu od strane Vašingtona?

Upotrebili ste reč „signal“, što je upravo ono što se ovde dešava. U suštini, ovo je signal iz američkog Kongresa o značaju integracije u EU, značaju integracije Zapadnog Balkana u transatlantski okvir, a u ovom konkretnom slučaju posebno za Kosovo. Mislim da je važno razumeti kontekst u kojem se ovo dešava. Administracija u Vašingtonu nije naročito naklonjena evroatlantskim integracijama. Evropska bezbednost u širem smislu ne smatra se prioritetom. Ako išta, prioritet je transakciono ostvarivanje profita u regionu. To je postalo jasno. Kongres pokušava da pokaže svoju snagu i da pruži otpor. Ali kada je reč o političkoj realnosti, to nema veliku težinu. To trenutno ne vodi nikuda. Mogu da objasnim i razloge za to. Čini se da je Zapadni Balkan pre svega političko pitanje, što znači da pojedine zemlje u Natou, van Sjedinjenih Država, još uvek ne priznaju Kosovo kao nezavisnu državu. Zemlje poput Španije i Slovačke. To mora da se reši unutar Brisela pre nego što može doći do bilo kakvog napretka u suštinskoj integraciji u EU. A kada je reč o Natou, obe ove zemlje su i članice Alijanse, što predstavlja dodatnu prepreku za članstvo Kosova u Natou.

Da li ove inicijative ukazuju na to da je bezbednosna situacija na Kosovu i dalje krhka i šta bi mogle da znače za bezbednost i položaj srpske zajednice na terenu?

Naravno, ovo je veoma osetljivo pitanje. Zapadni Balkan je osetljiv deo Evrope. Istorijski gledano, uvek je bio. Nije samo problem bezbednosna situacija, već i to što postoje nerešeni politički sporovi. I to nas vraća na prethodni odgovor. Kosovo nema puno priznanje svih članica Natoa, niti svih članica Evropske unije. I dalje postoji nerešeno pitanje u odnosima sa Srbijom. Postoje i nerešena pitanja u okviru Evropskog saveta. Da bi došlo do bilo kakvog pomaka u ovom zastoju, prvo mora doći do političkog napretka. Tek potom može uslediti bezbednosna integracija. Jedno ne može bez drugog.

S obzirom na to da nekoliko članica Natoa još uvek ne priznaje Kosovo, koliko je realan njegov put ka članstvu u Natou i da li ove inicijative SAD rizikuju da otkriju ili prodube podele unutar Alijanse?

Mislim da je to veoma važno. Neozbiljno shvatanje potrebe da Zapadni Balkan postane deo evropske porodice, deo transatlantske bezbednosne zajednice, izlaže region različitim vrstama malignog uticaja Rusije, Kine, pa čak i kapitala iz zemalja Zaliva. To mora da se shvati veoma ozbiljno. U odsustvu američkog angažmana na Zapadnom Balkanu, može doći do bezbednosnog vakuuma. Zato je važno da naši evropski partneri ozbiljno pristupe integraciji Zapadnog Balkana. Postoji mnogo prostora za napredak. Godinama se postižu samo minimalni pomaci. Vašington bi trebalo jasno da stavi do znanja da je to neprihvatljivo. Ali problem je što administracija nema Zapadni Balkan u fokusu kada razmišlja o odnosima sa Evropskom unijom ili o odnosima sa Natom. Zbog toga ne treba očekivati napredak u skorije vreme.

Koliko je kritično kontinuirano prisustvo američkih trupa u okviru Kfora i da li ovi napori Kongresa ukazuju na zabrinutost Vašingtona zbog potencijalne nestabilnosti ili eskalacije u regionu?

U Vašingtonu postoji zabrinutost zbog nestabilnosti, mogućnosti eskalacije u regionu. Postoji više paralelnih procesa koji izazivaju zabrinutost i zahtevaju oprez. Imate dešavanja u Republici Srpskoj. Imate Milorada Dodika, koji sve otvorenije zagovara izlazak iz federacije. Uz to, postoje nerešena pitanja između Kosova i Srbije. Postoje i pitanja manjina u Makedoniji. Sve to zajedno stvara veoma osetljivu situaciju. Međutim, problem je što oni koji su zabrinuti u Vašingtonu zapravo nemaju poluge moći. Na administraciju se ne može računati kao na aktera koji obraća pažnju ili je zabrinut za region, osim u kontekstu potencijalnih ekonomskih koristi i putovanja u region. U suštini, ova Bela kuća je korumpiran politički projekat, koji region vidi kao priliku za izvlačenje dodatnih ustupaka i privilegija. Tako oni posmatraju ovaj region — kao priliku za ulaganja u nekretnine, a ne kao prostor koji zahteva pažnju, gde postoji rizik od bezbednosnog vakuuma i potreba da se evropski i Nato partneri podstaknu da ozbiljno pristupe integraciji Zapadnog Balkana. To nije u njihovom fokusu, ali bi svakako trebalo da bude.