Kutlovci: Broj suicida na Kosovu u porastu, stigma i dalje veliki izazov

Direktor Psihijatrijske klinike u Kliničko-bolničkom centru u Prištini Faton Kutlovci upozorava da je broj samoubistava na Kosovu ove godine u porastu i da je posebno zabrinjavajuća stigma koja i dalje prati osobe sa mentalnim poremećajima. U intervjuu za Kosovo onlajn ukazuje na glavne uzroke suicida, govori o ulozi porodice i društva u prevenciji, ali i o stanju u psihijatrijskim ustanovama.

Kutlovci navodi da su faktori koji utiču na suicidalne misli brojni, ali da su u većini slučajeva povezani sa mentalnim poremećajima. Ističe i značaj društvenih faktora, poput siromaštva, socijalne izolacije i loših porodičnih odnosa, te apeluje na sve koji pokazuju znake mentalnih poteškoća da što pre potraže pomoć psihologa ili psihijatra.

Da li je broj samoubistava poslednjih godina povećan na Kosovu?

Samoubistvo je situacija u kojoj osoba nasilno oduzme sebi život. U većini slučajeva to se dešava zbog ozbiljnog psihološkog stanja i postoji mnogo faktora koji na to utiču. Kao psihijatrijska klinika nemamo zvaničnu statistiku o broju samoubistava na Kosovu, ali prema informacijama koje smo dobili od Kosovske policije, bilo je mnogo slučajeva samoubistava u 2023. godini. U 2024. ovaj broj je smanjen, dok je ove godine broj samoubistava ponovo u porastu, a posebno je u avgustu primećen rast broja slučajeva.

Koji su najčešći uzroci koji dovode do toga da neka osoba pomisli da izvrši samoubistvo?

Faktori su brojni - i psihološki i socijalni. U većini slučajeva to su depresija, anksioznost, bipolarni poremećaj, šizofrenija i drugi mentalni poremećaji. Želeo bih da se posebno fokusiram na depresiju i bipolarni poremećaj, jer je depresija najčešći faktor. Osobe sa depresijom razvijaju beznadežne ideje, osećaj krivice i osećaj da su suvišni porodici ili društvu. To stvara najpovoljnije okolnosti za suicid.

Ovde želim da naglasim i postojanje stigme, koja je kod nas na Kosovu veoma prisutna, kao i lak pristup sredstvima za izvršenje samoubistva. Ljudi se često okreću alternativnim ili verskim metodama lečenja psihičkih poremećaja, a kada se stanje pogorša, tek tada se traži pomoć psihijatra. Apelujem da svako ko manifestuje mentalni poremećaj što pre potraži pomoć psihologa ili psihijatra.

Pored psiholoških faktora, važni su i drugi - zloupotreba psihoaktivnih supstanci, kao i istorija pokušaja samoubistva. Mi kao stručnjaci smatramo da je svaki pokušaj samoubistva zapravo poziv u pomoć, jer nije lako odlučiti se na takav čin. Ako je bilo samoubistava u porodici, rizik se dodatno povećava. Tu su i drugi faktori: nezaposlenost, siromaštvo, socijalna izolacija, gubitak podrške porodice, loši porodični odnosi, problemi u partnerskim odnosima, razvod.

Kako i koliko društvene mreže, društvo, porodica i mediji doprinose ovom društvenom problemu?

Ovo pitanje je veoma važno. Ovo je tema o kojoj bi trebalo razgovarati i na naučnim simpozijumima i okruglim stolovima uz učešće državnih institucija.

Stigma kao društveni faktor ima ogroman uticaj. Kod šizofrenije i depresije potrebno je dugotrajno lečenje. Kada se zloupotrebljavaju narkotici, potrebna je još veća uključenost porodice. Porodica i društvo moraju da znaju da postoje institucije koje pružaju pomoć. Ako porodica, društvo i lekari rade zajedno, može se izgraditi sistem prevencije već od školskog uzrasta. Škole treba da razvijaju veštine kod dece, a vlada da izradi sveobuhvatne programe za zapošljavanje mladih i da im pruži nadu za stvaranje sopstvenih porodica.

Mediji takođe imaju ogromnu ulogu. Nažalost, medijsko izveštavanje o samoubistvima je pogrešno. Samoubistvo ne treba detaljno opisivati jer to može izazvati takozvani „Verterov efekat“, poznat i kao „kopi-ket“. Odnosi se na mladog Vertera u Geteovom romanu koji se ubio zbog patnje koju je doživeo. Nakon objavljivanja romana mnogi mladi ljudi su ga uzeli za uzor izvršavajući samoubistvo. Detaljno izveštavanje i objavljivanje video-snimaka vezanih za samoubistvo ili fotografija ljudi koji su izvršili samoubistvo i metode koje su korišćene za izvršenje samoubistva je pogrešno.

Apelujem na medije da ne objavljuju detalje. Umesto toga, treba se pozvati na fenomen „Papageno efekta“ - slučajeve ljudi koji su, uz podršku porodice i društva, uspešno prevazišli suicidalne krize.

Da li na Kosovu postoje kol-centri za pomoć osobama sa suicidnim mislima i rade li institucije dovoljno na tome?

Koliko znam, postoji jedan takav centar, ali smatram da ih treba biti više. Ti centri bi trebalo da upućuju ljude u ustanove za mentalno zdravlje, jer na Kosovu imamo dobro razvijenu mrežu -psihijatrijske klinike, psihijatrijska odeljenja u regionalnim bolnicama i centre za mentalno zdravlje u većim gradovima. Ti centri trebalo bi da bliže sarađuju i sa centrima za socijalni rad. Oni bi trebalo da imaju više socijalnih radnika i trebalo bi da bude više psihologa u školama.

Koliki su kapaciteti Psihijatrijske klinike i da li je potrebno proširenje?

Ne mislim da nam je potreban veći broj kreveta, ali nam je potrebna modernizacija infrastrukture. Zgrada psihijatrije je izgrađena ’80-ih godina. Poslednjih godina rađen je mali broj intervencija i sada, u saradnji sa čelnicima zdravstvenih ustanova u zemlji, razmatramo renoviranje celog objekta. U septembru počinje renoviranje jedinice za intenzivnu psihijatrijsku negu, uz finansijsku podršku Ambasade SAD. To je od velikog značaja, jer je ova jedinica izgrađena 2006. godine i jedinstvena je na Kosovu.

Klinika ima više odeljenja - za akutne psihotične poremećaje, odnosno pacijente sa prvim epizodama mentalnih poremećaja, Odeljenje za hronične psihotične poremećaje, Odeljenje za nepsihotične poremećaje, gde se leče depresija, anksioznost, poremećaji u ishrani i drugi poremećaji. Imamo Odeljenje za decu i tinejdžere, prvo takve vrste na Kosovu sa sedam kreveta i gde se deci i tinejdžerima pruža bolničko lečenje. Imamo Odeljenje za bolesti zavisnosti. Ljudi koji žele da se leče na ovom odeljenju moraju biti motivisani da prestanu da zloupotrebljavaju psihoaktivne supstance. I konačno, imamo Odeljenje za hitnu i intenzivnu psihijatrijsku negu, gde se leče pacijenti protiv svoje volje, kada psihijatar proceni da predstavljaju opasnost za sebe ili druge.