Manter: SAD više neće imati tradicionalni pristup Kosovu i Srbiji, Vučić ostvario bolje veze sa Trampom

Bivši američki diplomata Kameron Manter kaže da se pregovori Srbije i Kosova za normalizaciju odnosa ne mogu nastaviti, a da se ništa ne promeni „ako ne želimo da provedemo još 15 godina čekajući”. On smatra da će povratak Donalda Trampa u Belu kuću svakako nametnuti promenu strategije, budući da, kako kaže, Tramp želi dogovore.

„Njegov cilj nije da uvede Srbe i Kosovo u Evropsku uniju. Njegov cilj je da učini najbolje za Sjedinjene Države, da Ameriku ponovo učini velikom“, kaže Manter, koji je bio američki ambasador u Srbiji kada je Kosovo proglasilo nezavisnost 2008. godine, u intervjuu za Radio Slobodna Evropa.

Prema njegovim rečima, premijer Kosova Aljbin Kurti ima prednosti i mane u odnosu na izabranog predsednika SAD, dok je predsednik Srbije Aleksandar Vučić više radio na stvaranju ličnih veza sa Trampom i ljudima iz Trampove administracije.

Gospodine Manter, Kosovo i Srbija vode pregovore za normalizaciju odnosa skoro 14 godina, ali je krajnji cilj još daleko. Ako bi neko morao da odgovara za ovu situaciju, šta mislite ko bi to bio?

Nisam veliki ljubitelj pronalaženja krivca. Ja sam ljubitelj pronalaženja rešenja. Dakle, želim da napravim neke procene šta je pošlo naopako, a šta je moglo da pođe kako treba. Mislim da je fokus bio na malim stvarima, na detaljima - bilo da se radi o registarskim tablicama automobila ili dokumentima... To su, naravno, važne stvari u svakodnevnom životu. Ali, imam osećaj da treba proširiti domet i to ne treba tretirati samo kao pitanje Kosova i Srbije. Jer, na celom Zapadnom Balkanu postoje veoma veliki problemi i što više zaglibimo u detalje, to manje napredujemo. Međutim, malo ću prekršiti svoje pravilo i malo okriviti Evropsku uniju, gde postoji tendencija da se bavimo detaljima, a ne strategijama velikih razmera. Mislim da bi strategija velikih razmera bila da se ispitaju sva pitanja u regionu, a ne samo institucionalna. Šta je zabrinulo EU? Zabrinutost oko imigracije. Brige oko energije. Zabrinutost oko infrastrukture. To su pitanja koja Balkan može da pomogne u rešavanju. Ako bismo se bavili njima, više nego sitnim detaljima, mislim da bismo više napredovali, jer su oni u interesu svih, ne samo Kosova i Srbije, već i Evropske unije, pa čak i SAD. Dakle, moj odgovor vam je: ako želimo napredak između Kosova i Srbije, on mora biti izveden iz rešenja velikih pitanja.

Dakle, mislite li da su međunarodni posrednici mogli učiniti više u ovom procesu?

Da. Uzimam za primer Berlinski proces, sastaju se svakih šest meseci, prave spisak problema... Neću da budem skeptičan, ali ovaj proces pregovaranja se nije pokazao u poslednje 3-4 godine, niti u poslednjih deset godina, jer nema pomaka. Napustio sam Srbiju 2009. godine, dakle pre 15 godina, i mnogi problemi su ostali isti. Mislim da sadašnji proces treba da se promeni, i mislim da će biti napora da se promeni sa novom administracijom u Vašingtonu. Nova administracija u Vašingtonu nije prijatelj Evropske unije. Donald Tramp nije neko ko mnogo misli o Evropskoj uniji. Donald Tramp nije zabrinut, on želi dogovor. Hoće dogovor sa Srbijom, sa Mađarskom, sa Rumunijom... Nema veze. On želi dogovore. To znači da tradicionalni strateški način na koji su razgovarali Evropska unija i šest zemalja Zapadnog Balkana više nije cilj Donalda Trampa. Nije ga briga da li će neko ikada ući u Evropsku uniju. On je zainteresovan za postizanje dogovora. Mislim da ljudi koji žive u regionu, ljudi koji rade u regionu, moraju da shvate da sadašnji pristup neće funkcionisati. Nema više – više neće biti Gabrijela Eskobara koji podržava Miroslava Lajčaka. Amerikanci više neće biti deo ovoga. Reći će: imamo problema sa prirodnim gasom, sa imigracijom, sa investicijama... Hoćete li nam pomoći da ih rešimo ili ne? I, dakle, Kosovo, Srbija, Crna Gora... šest zemalja Zapadnog Balkana mogu biti deo odgovora, umesto da budu problem koji EU mora da reši.

S obzirom na to da su u ovom trenutku hitna međunarodna pitanja, koliko mislite da će nova američka administracija biti uključena u odnose Kosova i Srbije?

Mislim da fokus Sjedinjenih Država neće biti čak ni na spoljnim poslovima, već na unutrašnjim poslovima. Nedavno sam bio u Vašingtonu i čuo kako Amerikanci govore o tri prioriteta. Prvi prioritet je Kina, drugi prioritet Kina, a treći prioritet Kina. Ona je sve o čemu pričaju. Stoga mislim da će angažman na Balkanu doći na tragu unutrašnjih pitanja. Ako će Amerikanci zaista da budu oštri prema Kini, predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću neće biti lako, jer je mnogo radio na razvijanju dobrih odnosa sa Kinezima i dobrih odnosa sa Amerikancima. Ali, ovde postoji i lični element. Ričard Grenel, koji je sada imenovan za savetnika za specijalne projekte predsednika Trampa, i njegov zet Džared Kušner pokazali su veliko interesovanje za ulaganja u Albaniji, Srbiji i takvim zemljama. Dakle, biće ljudi koji će se baviti poslovima, ali ne u tradicionalnom američkom stilu. Tradicionalni način je bio kada je državni sekretar SAD Entoni Blinken otišao u Brisel, kada je Gabrijel Eskobar otišao na Balkan... A sada će netradicionalan način biti težnja za sporazumima ne sa strateškim ciljem, već oportunističkim.

Očekujete li da će Kosovo i Srbija biti prinuđeni na teške kompromise?

Mogu biti prisiljeni. Stari cilj je bio: ako ovo uradite, ući ćete u Evropsku uniju – kao oblik nagrade; ako to ne uradiš, nikada nećeš ući. Namera Donalda Trampa nije da uvodi Srbe i Kosovo u Evropsku uniju. Njegov cilj je da uradi ono što je najbolje za Sjedinjene Države, da Ameriku ponovo učini velikom. On ne kaže 'učinite Kosovo ponovo velikim', 'učinite Srbiju ponovo velikom'. Ako ljudi koji vode ove zemlje, kosovski premijer Aljbin Kurti i predsednik Srbije Aleksandar Vučić, obrate pažnju... oni će pokušati da svoje interese usklade sa interesima Trampa. Meni Trampovi interesi nisu uvek jasni, pa će oni morati da smisle šta da rade. Da li to znači da moraju da prave bolne kompromise? Možda. Ali setimo se da oni neće biti u kontekstu onoga što smo imali u prošlosti. Ne očekujem da će biti toliko angažovanja kao u prošlosti. Možda grešim, ali šta ako Tramp kaže: „Ne želim da nastavite saradnju sa Kinom“? Šta će Aleksandar Vučić? Bolan kompromis, zar ne? Dakle, možda će biti bolnih kompromisa, ali ne one vrste koja se očekivala u prošlosti.

Pa šta je sa Kosovom u tom slučaju? Kosovo nije mnogo povezano sa Kinom.

Potpuno ste u pravu. Ako su čelnici Kosova pametni, reći će mu: 'mi smo uz tebe, mi smo strogi prema Kini'. Morali bi da igraju na ovu kartu. Ali Kurti se razlikuje od Vučića, nisu slični po načinu na koji pristupaju problemima. Kurti će morati da se potrudi da uspostavi ličnu vezu sa ljudima u Trampovoj administraciji. U tom pogledu, Vučić je u prošlosti uradio bolji posao.

Hoćete da kažete da je Kurti u tom pogledu u nepovoljnijem položaju?

Da, mislim da je on u nepovoljnijem položaju jer ovde postoji istorija ličnih veza. Vučić je posetio Trampa u Beloj kući. Ima istoriju poslovnih dogovora. Obećava se da će biti ulaganja u glavnu beogradsku ulicu, u izgradnju luksuznog hotela. Ta vrsta odnosa – koliko ja znam – ne postoji između Kurtija i ljudi u novoj američkoj administraciji.Sjedinjene Države i Evropa su bile blisko povezane u prošlosti. U poslednje četiri godine govorili su da im je politika ista, ali to izgleda više nije tako. Sada će biti potrebna neka vrsta i nove politike, u kojoj će lideri dve zemlje Kosova i Srbije morati da se opredele: da idu u evropskom pravcu ili u američkom?! Normalno ako se razlikuju.

A šta bi po vama bio najbolji izbor?

Po mom mišljenju, ono što treba da uradite je da se informišete. Niko od nas još ne zna... Odlučiti u decembru 2024. kakva će biti politika, mislim da nije pametna stvar. Ono što lideri svih zemalja Zapadnog Balkana, ne samo Kosova i Srbije, treba da urade jeste da sačekaju i vide ko će se više baviti njihovim pitanjima. Ako govorimo za šest meseci, situacija može biti sasvim drugačija. Tramp ne želi da bude predvidljiv. Za tradicionalne diplomate poput mene ovo je zastrašujuće. Ali ako on to želi, moramo da se složimo. Ja, kao američki diplomata, uvek sam verovao da će sve zemlje Zapadnog Balkana pripadati Evropskoj uniji i porodici demokratskih zemalja Zapada. Tramp je prvi predsednik koga sam video i kome nije stalo do zajednice demokratija na Zapadu. Dakle, to je novi svet. Morate da vidite koje su vaše prednosti i šta možete da uradite. Ali to ćete znati tek nakon nekoliko meseci njegove administracije.

Hoćemo li videti još 14 godina pregovora?

Ne, mislim da ne. Mislim da ćemo razmotriti druge opcije. Može se desiti da šest zemalja Zapadnog Balkana nikada ne postanu članice EU. Može se desiti da se sama Evropska unija menja i reformiše i da više nema ekspanzionističke ideje, koje su bile osnova Evropske unije u poslednjih 30 godina. Možda postoje reforme unutar EU i one ne dolaze kao rezultat događaja na Balkanu, već kao rezultat toga kako se završava rat u Ukrajini, ili kako trgovina funkcioniše sa Kinom i SAD. Dakle, Zapadni Balkan treba da sačeka da vidi kako se stvari menjaju u svetu pre nego što donese odluke o svojoj budućnosti. Ali nisu vam potrebne samo Nemačka i Amerika da donose odluke umesto vas. Takođe možete donositi odluke sa drugim zemljama. Na primer, da bi sve zemlje u regionu imale koherentno snabdevanje energijom, moraju se izgraditi gasovodi i infrastruktura. Ne treba vam Amerika za to. Bilo bi od pomoći kada bi Amerika pomogla, ali to možete učiniti sami, radeći zajedno. I ako to uradite, napredujete – čak i ako Berlin razmišlja o nečem drugom, ili Amerika misli o nečem drugom. Bilo bi pametno razmišljati o većem Balkanu, umesto da kažemo da smo „mi smo šest zemalja Zapadnog Balkana koje čekamo da uđemo u Evropsku uniju i to je sve što radimo“. Pogledao bih napolje i rekao: kako da se nosimo sa pitanjima kao što je prirodni gas? Koji zajednički pristup možemo slediti u promovisanju turizma? Kako da nateramo naše ljude da imaju izglede za bolju budućnost i da ne zavise od Amerikanaca?

Ali da li je to moguće ako Srbija još ne prizna Kosovo?

Građani Kosova mogu da rade sa Grcima, mogu da rade sa Makedoncima... Imate druge ljude u regionu sa kojima možete da radite. Ne morate da razmišljate na način na koji ste razmišljali poslednjih 15 godina. Možete krenuti drugim putem, preduzeti različite inicijative. Ako nastavimo da razmišljamo samo o priznanju Kosova i Srbije, čekamo još 15 godina. Verujem da ovo nije samo diskretno pitanje između dve zemlje. Ovo zahteva šire rešenje, u okviru kojeg Kosovo i Srbija nauče da imaju prosperitetnu, pravednu i demokratsku budućnost.