Mitropolit Kiril: Tatarstan primer mira, sloge, prijateljstva i bratske podrške hrišćana i muslimana

Specijalno za Kosovo onlajn iz Kaznja priredio: Željko Šajn

Ne tako davno posetili smo Kazanj, glavni grad Tatarstana, republike u sastavu Ruske Federacije. Iako nas je sačekala vrlo niska temperatura, koja je u proseku čak 16 stupnjeva ispod nule, bili smo očarani zimskim predelima oplemenjenim snegom do ljudskog ramena. Noći još hladnije, ali imaju svoju draž pod svetlošću Teslinog pronalaska, koji crpe hranu iz ruskih prirodnih resursa iz Volge i zemnog gasa, za kojima vapi svet, dok snežna belina boji romantičnu atmosferu u spoju hrišćanske i muslimanske mladosti. 

Većinsko stanovništvo čine Tatari (52 posto) i Rusi (39 posto). Zvanični jezici su tatarski i ruski. Hrišćani i muslimani na području savremenog Tatarstana imaju vekovno iskustvo zajedničkog života. Iako nije uvek bilo tako, danas mogu da služe kao primer uspešne simbioze. Tatarstan je danas nadaleko poznat po nivou mira i sloge, prijateljstva i bratske međusobne podrške hrišćana i muslimana. Njihov moto je: „Možemo!”, a naš bi mogao biti: „Možemo da se ugledamo na njih!”

Upravo je i povod naše posete bio da se uverimo da je tako nešto moguće, naročito danas, kada svedočimo oružanim sukobima i između slovenske braće, i to nedaleko od Tatarstana. 

Posetili smo Kazanjsku eparhiju, koja je udaljena od Moskve 800 km, gde nas je u velikoj zimskoj mećavi ugostio mitropolit kazanjski i tatarstanski Kiril, koji je bio naš vodič kroz istoriju odnosa dva naroda i dve vere. Uz topli ruski čaj i domaće kolače, razgovarali smo o preplitanju svetovne i duhovne kulture ovoga kraja sveta, gde su različitosti uspele da se pomire i dokažu da je život u slozi dve vere i dva naroda moguć, ukoliko na taj put ne stane politika interesa. No, nedaleko odatle, na teritoriji Ukrajine, vojuju slovenska braća, a za prestanak te neumne borbe u ovom hramu svaki dan se izgovaraju molitve za mir i ljubav među svim ljudima sveta. 

"Nekada ovde, na srednjoj Volgi, postojala je država koja je danas poznata kao Povolška ili Volška Bugarska. Godine 922. njena zvanična religija je postao islam, ali su i hrišćani bili široko zastupljeni na njenoj teritoriji: u gradovima Volške Bugarske, koja se nalazila na važnom trgovačkom putu Evroazije, stalno je boravio znatan broj vizantijskih i jermenskih trgovaca i trgovaca iz drugih hrišćanskih država. Ovde su godinama živeli i stanovnici poreklom iz drevnih ruskih kneževina. Štaviše, postoji legenda da je krstitelj Rusije, ravnoapostolni knez Vladimir, poslao jednog od hrišćanskih misionara kod Bugara, zbog čega je nekoliko lokalnih knezova i njihovih porodica primilo krštenje", započeo je razgovor naš domaćin mitropolit Kiril.

Hrišćanstvo se u ovim zemljama zadržalo i nakon osvajanja Volške Bugarske od strane Mongola, u 13. veku?

Tada je bila pripojena Zlatnoj Hordi, od koje su bile zavisne i ruske kneževine. Godine 1261, na inicijativu svetog blagovernog kneza Aleksandra Nevskog, u prestonici Horde, gradu Saraju, bila je osnovana pravoslavna eparhija, kojoj su pripadale i zajednice na području današnjeg Tatarstana. Žitija svetih bugarskih mučenika Avrama (13. vek) i Teodora (14. vek) jasno svedoče o znatnom broju pravoslavnih hrišćana na našim prostorima u to doba.

Naravno, tada je odnos između hrišćana i muslimana bio još daleko od mira i sloge. Kako je uspostavljena harmonija u njihovom suživotu, kojoj danas svedočimo? 

Značajnu ulogu u tom procesu odigrao je ulazak Srednjeg Povolžja u sastav Ruske države i osnivanje Kazanjske eparhije, 1555. godine. Podsetimo se da je prvi arhipastir Kazanjske zemlje, svetitelj Gurije, pre nego što je poslat u Kazanj, dobio od cara sledeću naredbu: „Ne privodi ih nehotice na krštenje, prema neznabošcima postupaj krotko, sa nežnošću, ne čini surovost prema njima, a po potrebi ih oslobađaj od suda vojvoda i namesnika.” Tako postepeno na teritoriji Kazanjskog kraja nastaje jedinstvena multinacionalna i multikonfesionalna zajednica predstavnika različitih naroda (Rusi, Tatari, Čuvaši, Mari, Udmurti i drugi), koji uglavnom ispovedaju pravoslavlje i islam.

Kolika je uloga carice Ekatarine Velike u jačanju međureligijske ravnoteže u drugoj polovini 18. veka?

Posle posete Kazanju, carica je legalizovala zvaničnu delatnost muslimanskog sveštenstva u Rusiji i dozvolila izgradnju novih džamija. Kao rezultat toga, već u 19. veku Kazanj je bio jedinstven ruski grad, nad kojim su se nadvijali zvonici pravoslavnih crkava i minareti džamija, u čijoj su se atmosferi mešali zvuci crkvenih zvona i ezana. Da navedem jedan zanimljiv primer: sredinom 19. veka tatarski jezik je u Kazanjskoj bogosloviji i Kazanjskoj bogoslovskoj školi predavao istaknuti tatarski prosvetitelj Kajum Nasiri. Iako je bio musliman, nije samo odlučio za sebe da može da radi u pravoslavnim bogoslovskim školama, već je čak dobio i smeštaj u zgradi Bogoslovije. Dakle, vidimo da su u jednoj pravoslavnoj obrazovnoj ustanovi toplo dočekali jednu osobu drugačije veroispovesti koja je bila otvorena za saradnju i dijalog. Za ta vremena – ovo je bio prilično hrabar korak sa obe strane.

Kao što se zna, 20. vek u istoriji Vaše zemlje obeležen je velikim progonima vernika. Koliko je to uticalo na odnos hrišćana i muslimana?

Ti progoni su zahvatili ne samo Rusku pravoslavnu crkvu već i druge verske zajednice. Crkve i džamije su bile masovno zatvarane, skrnavljene i uništavane, represiji su bili podvrgnuti predstavnici i pravoslavnog i muslimanskog sveštenstva, aktivni parohijani. Potreba da opstanu u uslovima žestokog pritiska ateističke vlasti, čuvajući svoju veru i tradiciju, još je više zbližila vernike obe vere.

Važan događaj za sve vernike Sovjetskog Saveza bila je proslava 1000. godišnjice krštenja Rusije, 1988. godine. Koje je to promene donelo u život hrišćanske i muslimanske zajednice u Kazanju? 

Od tog trenutka počinje postepeno vraćanje hramova i oživljavanje oskrnavljenih svetinja. Štaviše, ovaj proces je zahvatio ne samo Rusku pravoslavnu crkvu već i, ponavljam, sve verske zajednice SSSR-a, uključujući i muslimane. Tako je u Kazanju vidljiv znak promena u životu pravoslavne i muslimanske zajednice postala činjenica da su im 1989. godine bila vraćena dva izuzetna spomenika duhovne kulture i lokalne arhitekture – veličanstvena Saborna crkva svetih apostola Petra i Pavla (remek-delo ruskog baroka iz ranog 18. veka u Volškom regionu) i prelepa Azimovska džamija.

Od tada se u Tatarstanu razvila tradicija paralelne restauracije i izgradnje pravoslavnih i muslimanskih verskih objekata?

U okviru proslave 1000. godišnjice grada Kazanja, 2005. godine, posle restauracije je bio osvećen drevni saborni hram naše eparhije – Blagoveštenska saborna crkva u Kazanjskom Kremlju. U isto vreme je bila otvorena i džamija Kul-Šarif, podignuta na teritoriji Kazanjskog Kremlja. Tokom 1990-ih i 2000-ih godina odvijala se restauracija pravoslavnih svetinja ostrva-grada Svijažska i muslimanskih svetinja u drevnom Bolgaru. A onda u okviru proslave Dana narodnog jedinstva – 4. novembra 2015. godine – predsednik Republike Tatarstan Rustam Nurgalijevič Minihanov potpisao je ukaz o restauraciji saborne crkve srušene 1930-ih godina i posvećene Kazanjskoj ikoni Bogorodice (na mestu pronalaska te čudotvorne ikone) i o osnivanju Bugarske islamske akademije. Značajnu ulogu u realizaciji svih tih projekata odigrao je prvi predsednik Tatarstana – Mintimer Šaripovič Šajmijev. Svi smo svedoci kako je on, musliman, dušom i srcem brinuo o oživljavanju naših pravoslavnih svetinja, aktivno učestvujući u svim diskusijama, udubljujući se u svaki detalj, radujući se obnovi i Kazanjske saborne crkve i manastira u Svijažsku. Verujem da je ovo odličan primer koji ilustruje nivo mira i sloge, prijateljstva i bratske međusobne podrške hrišćana i muslimana, po kojima je Tatarstan poznat daleko van svojih granica.

Da li su kontakti između pravoslavnih hrišćana i muslimana prevazišli okvire zvanične sfere? 

Imamo puno zajedničkih poslova, pobeda, dostignuća. Tako su se u avgustu prošle godine dva naša sveštenika – jeromonasi Amvrosije (Gornovski) i Varsonofije (Obozov) iz Makarjevskog manastira – popeli na planinu Ararat zajedno sa grupom muslimana, sa muftijom tatarstanskim Kamilom Hazratom Samigulinom na čelu. A dve godine pre toga, u avgustu 2021, isti sveštenici su, na poziv Kamila Hazreta, učestvovali u sličnom zajedničkom usponu na najviši vrh Evrope – planinu Elbrus.

Koliko su sport i obrazovanje važni za negu odnosa između dva naroda i dve vere?

Sveruski turnir u hokeju na ledu za „Kup prijateljstva – Duslik” već je postao tradicionalan. U njemu učestvuju amaterski hokejaški timovi iz Kazanja i drugih gradova. Važno je napomenuti da u timu Kazanja zajedno igraju predstavnici muslimanskog i pravoslavnog sveštenstva republike.

Takođe, postoje takmičenja za polaznike pravoslavnih i muslimanskih obrazovnih ustanova, zajedničko učešće u duhovnom staranju o vojnicima koji obavljaju svoju vojnu dužnost. Imamo i zajedničke dobrotvorne projekte. Na primer, naši sveštenici zajedno sa predstavnicima muslimanskog sveštenstva učestvuju u aktivnostima humanitarne fondacije za pomoć socijalno ugroženim slojevima stanovništva „Sklonište za čoveka”. Ova fondacija obezbeđuje sklonište, hranu, odeću, svakodnevnu i pravnu pomoć beskućnicima, dok sveštenici duhovno brinu o štićenicima fondacije. Osim toga, službe socijalne podrške – a to su pravoslavna služba „Milosrđe Kazanj” i muslimanske „Jardam” i „Zakjat” – pomažu jedne drugima, pružajući podršku onima kojima je potrebna, bez obzira na njihovu veroispovest, i međusobno upućujući pravoslavce i muslimane koji su se našli u nevolji na službu koja odgovara njihovoj veroispovesti, gde im se može pomoći ne samo novčano već i duhovno.

Ovaj blagotvorni razgovor oplemenio nam je pogled na svet i ulio nadu u pomirenje svih naroda i svih različitosti. Humanost, poštovanje i ljubav univerzalne su vrednosti svih ljudi, ma kom narodu pripadali, u kom god delu sveta živeli, ma koje veroispovesti bili.

Svakodnevno zahvaljujemo Bogu za ovaj veliki dar da živimo u miru, slozi, ljubavi i poštovanju sa našom muslimanskom braćom. I nadamo se da naše jedinstvo nikada ništa neće biti ničim pokvareno, zamućeno ili uništeno.