Solioz: Pregovori Beograda i Prištine zaroblјeni u lavirintu, Evropskoj uniji je potrebna Srbija

Kristofer Solioz, ekspert iz Švajcarske iz oblasti tranzicije i demokratizacije i stručnjak za jugoistočnu Evropu, u intervjuu za Kosovo onlajn ocenjuje da je za pronalaženje izlaza iz lavirinta u pregovorima Beograda i Prištine potreban novi kompas zato što je vreme da se prizna kraj Vestfalskog poretka.

Očekujete li da će se proces pregovora Beograda i Prištine uskoro okončati?

Ukoliko ne dođe do promene u kadrovskom i u strateškom razmišlјanju, ovaj pregovarački proces neće nigde stići. Po mom mišlјenju, pregovori su zaroblјeni u pogrešnom „softveru“ i ovde je potreban „konceptualni cunami“. Izlazak iz tog lavirinta zahteva novi kompas koji omogućava novi fokus na promene, razmimoilaženja i klјučna pitanja koja obeležavaju današnja društva. Posebno je krajnje vreme da se prizna kraj Vestfalskog poretka. Politika je manje vođena državnim inicijativama, a više društvenom dinamikom – i to je slučaj svuda, uklјučujući i Balkan. Rusija, Srbija i u manjoj meri EU nisu uspeli da priznaju da sukobi danas više nisu izraz moći, već upravo suprotno. Kao što Bertran Badi – jedan od najpoznatijih francuskih stručnjaka za međunarodne odnose ističe: po prvi put, rat više nije rezultat suprotstavlјenih sila, već u potpunosti proizlazi iz slabosti, sloma i nedostataka. U tom kontekstu, s obzirom na slučajeve Avganistana, Iraka, Sirije, Somalije, Libije, Centralnoafričke Republike, Malija i Kosova, zapadne sile nemaju kontrolu nad ovim novim konfliktnim svetom u kojem je moć postala nemoćna, dok je slabost izazvala na vlast do tačke destabilizacije agende najjačih. Upravo to se dešava danas u Gazi i objašnjava strategiju koju sprovodi Hamas.

A Kosovo?

Kosovo surfuje na istom talasu. Ovde možete primetiti i dvostruku žurbu koja karakteriše nove međunarodne odnose. Prvo, žurba ka samoupravi, dakle ka autonomiji, i drugo, da se takmiče – ne za moć, već u sticanju ili ponovnom sticanju statusa i priznanja. Problem je što staromodni političari i politički savetnici, i ne samo u Srbiji, nisu priznali da sada živimo u nekoj drugoj eri.

Vaša knjiga “Neistažena tranzicija” o tranziciji i demokratizaciji u jugoistočnoj Evropi uskoro će biti objavlјena. Gde je danas Zapadni Balkan po ovom pitanju?

Zapravo, razvijam ono što neki mogu smatrati nekonvencionalnim pristupom preispitivanju centralnog značaja Evrope. Prvo, smatram velikim geopolitičkim pomakom trenutnu rekompoziciju Centralne Evrope. Više nego krajem 1980-ih, sada smo svedoci ogromnog ubrzanja istorije: Srednja Evropa se vratila, a težište Evrope se pomera na istok, ka centru. Naravno, trenutni rat Rusije i Ukrajine to čini očiglednim. Drugo, Zapadni Balkan i Centralnu Evropu posmatram u integrisanom pristupu. Shodno tome, prirodno evropsko sidrište za postjugoslovenske države je Centralna Evropa – naravno, ja to posmatram u okviru Evropske unije. Naime, Slovenija i Hrvatska, koje su se ranije u naučnoj literaturi često pominjale kao zemlјe jugoistočne Evrope, sada se redovno predstavlјaju kao srednjeevropske. Ono što je vredno pažnje jeste da se Srbija sve više pominje na isti način.

Očekujete li da bi zemlјe Zapadnog Balkana uskoro mogle postati članice EU i od čega će to najviše zavisiti?

Nedavni institucionalni, dakle formalni, napredak na dugom i krivudavom putu evropskih integracija ne bi trebalo da odvrati pažnju od stvarne perspektive pristupanja Uniji, jer je značajno izgubio kredibilitet kako u regionu tako i u glavnim gradovima EU u kojima se pokazao „zamor Balkana“ jači od Covid-19. U sadašnjem geopolitičkom procesu, ni Srbija ni Kosovo neće dobiti privilegiju koju su Velika Britanija i Irska imale u članstvu u EU 1973. godine, dok su nevolјe (od kasnih 1960-ih do 1998.) opustošile Severnu Irsku. Dok je EU postala odlučnija u insistiranju da su evropske integracije nespojive sa očuvanjem bliskih veza sa Rusijom, predsednik Srbije Aleksandar Vučić nastavlјa svoju strategiju balansiranja između Zapada i Rusije. I Vučić i lider bosanskih Srba Milorad Dodik toliko su uložili u prorusko raspoloženje da nisu u stanju da se od njega odviknu. Jednom kada ova igra moći prestane, stvari bi se mogle pozitivno razvijati, ali ne pre. Količina domaćeg zadatka koji treba da se uradi, posebno u Bosni i na Kosovu, je ogromna. Ipak, u sadašnjem geopolitičkom kontekstu, sudbina EU integracija Zapadnog Balkana zavisi od toga šta se dešava u Ukrajini. Pouka je ovde: veći regionalni okviri su na prvom mestu. Politika se vratila.

Da li vidite „politiku dvostrukih standarda“ u politici EU i SAD? Od Srbije se traži da se odrekne dela svoje teritorije, a istovremeno države insistiraju na suverenitetu članica UN (Ukrajine)?

Ovaj narativ je po mom mišlјenju zastareo i obmanjujući. Uprkos onome što se nekim političkim analitičarima čini očiglednim, EU prilično podržava Srbiju jer joj je potreban jak igrač u regionu. EU je stoga spremna na kompromis po mnogim pitanjima jer joj je Srbija potrebna. Iskreno rečeno: od Srbije se ništa nije tražilo. Srbija je talac sopstvenih promašenih političkih izbora. Provera realnosti je zapanjujuća: kraj SFR Jugoslavije (1991-1992), kraj SR Jugoslavije (Srbija i Crna Gora) 2006, gubitak Kosova (2008) i, da ne zaboravimo, 'odliv mozgova' neviđenih razmera. Osim potencijalnog raspada Ujedinjenog Kralјevstva (Severne Irske i Škotske), nijedna druga evropska država nije se suočila sa tako razornim posledicama neuspeha svoje politike. Vreme je da nas Srbija iznenadi još jednom narativom, da zamisli inovativni put koji ide dalјe od shvatanja moći i teritorije u čijem je središtu država. Takva politika bi mogla da uklјuči višeaktorske, višeslojne i multiskalarne procese u okviru prekogranične saradnje na regionalnom (dakle ne i državnom) nivou. Bioregionalizam, dakle reke (Beli Drin, Lepenac, Ibar) i njihove ravnice i slivovi sa svih strana, mogli bi da funkcionišu kao odličan 'pregovarač' i efikasno povežu Kosovo sa Albanijom, Makedonijom i Srbijom bez mobilisanja narativa o 'Velikoj Srbiji', 'velika Albanija' itd. Prekogranična iskustva često govore o sledećem: nešto (može da bude reka ili planina ili šta god – čak i restoran) što nam je veoma važno, leži – iz nekog razloga – na drugoj strani granice. Moramo samo da pređemo granicu, gde je i dalјe „naša“ – ali uvećana „naša“. Srbija ne samo da ništa ne bi izgubila, nego bi stekla prijatelјe.

Pre deset godina ste izjavili da bi Kosovo moglo da računa na članstvo u UN tek 2030. Kakva je vaša trenutna prognoza?

Mislim da moj odgovor nije bio pogrešan i ostajem pri tome. Pitanje je: šta se dešava u međuvremenu. Imam san za danas: oslobodimo se krvavog nacionalizma, iskorenimo korupciju, zaustavimo odliv mozgova, obezbedimo pristojan život i pre svega budućnost svim našim građanima, čuvajmo prirodu i živimo u mir. Ostalo – EU, UN itd. – može doći ranije ili kasnije: ono što je najvažnije je da bolјe brinemo o lјudima.

Vi ste neko ko je javno podržao rad Karle Del Ponte kada je u pitanju procesuiranje ratnih zločina. Zašto Del Ponteova nije procesuirala odgovorne tokom svog mandata?

Objavio sam razne eseje i otvorene uvodnike o ovom pitanju. Zaista sam apsolutno podržavao i Karlu Del Ponte i Dika Martija – i još uvek podržavam. Pravda ne kasni, već ide svojim putem i može biti pogođena političkim turbulencijama, pa je zato potrebno vreme – ali, na kraju krajeva, može potrajati manje nego proces evropskih integracija. Pokušajmo sa kratkim pregledom problema. Nakon što je više od osam godina bila tužilac u MKSJ-u, Karla del Ponte je dala ostavku navodeći da je „vreme za povratak normalnom životu“. Nedostatak međunarodne podrške je takođe mogao igrati ulogu. Kao što se možda sećate, njena knjiga Lov je objavlјena 2008. nakon što je napustila MKSJ. Istrage u vezi sa tim bile su složene i trajale su vremena, posebno zato što Misija UN na Kosovu nije dostavila Haškom tribunalu neophodne dokaze u vezi sa trgovinom organima na Kosovu. Pored toga, NATO i OVK, pošto su bili saveznici u ratu, nisu bili volјni da deluju jedni protiv drugih; pa stoga nisu sarađivali sa Haškim tribunalom onako kako bi trebalo. Kao da to nije bilo dovolјno, kosovski Albanci su takođe, u najmanju ruku, nerado sarađivali. Na kraju, ali ne i najmanje važno, svedoci ratnih zločina su bili žrtve pretnji, nasilјa i ubistava – jer su viđeni kao izdajnici sopstvene zajednice. Povrh svega, i međunarodne institucije i domaći sudovi su imali problema da obezbede zaštitu i bezbednost svedoka koji su spremni da svedoče. Sve ovo objašnjava zašto pravda oduzima vreme. Dakle, potpuno ste u pravu jer je u slučajevima Slobodana Miloševića, Radovana Karadžića i Ratka Mladića ovo pitanje takođe bilo veoma osetlјivo i politika, kako na međunarodnom tako i na nacionalnom nivou, se masovno mešala. Među saveznicima Karle del Ponte posebno se izdvajaju beogradska aktivistkinja za lјudska prava Nataša Kandić i tadašnji premijer Srbije Zoran Đinđić. Snaga Karle del Ponte bila je u tome što nikada nije napravila kompromis u pogledu nezavisnosti pravde i legitimnog prava svih žrtava i preživelih da budu branjene. Sve u svemu, Del Ponteova strategija se pokazala uspešnom: pravda je postala, ako ne uslovlјenost, barem klјučno pitanje koje utiče na proces evropskih integracija, a svi gore pomenuti su optuženi, uhapšeni, procesuirani i osuđeni. Što se tiče Kosova, pošto je njena knjiga iznela ozbilјne i verodostojne navode, Parlamentarna skupština Saveta Evrope (PSSE) zadužila je Dika Martija da o svojim nalazima izveštava Parlamentarnu skupštinu SE.

Dik Marti je nedavno preminuo. Da li je zbog toga podvučena crta pod istragom i visoko ozbilјnim optužbama koje nisu u potpunosti istražene Kosovske specijalističke komore i Specijalno tužilaštvo?

Dik Marti je predsedavao Komitetom za pravna pitanja i lјudska prava (2005. do 2008.) Parlamentarne skupštine Saveta Evrope, čiji je član bio do penzionisanja 2011. Godine 2006. objavio je izveštaj o tajnim zatvorima CIA-e u Evrope i istakao 14 zemalјa koje su bile u dosluhu sa SAD u 'paukovoj mreži' kršenja lјudskih prava. On je 2010. godine objavio izveštaj Savetu Evrope o sumnji u trgovinu organima na Kosovu u koji su umešani visokorangirani pripadnici Oslobodilačke vojske Kosova (OVK). Izveštaj poziva na istragu o navodima da je kriminalna mreža povezana sa bivšim zvaničnikom OVK koji je postao politički lider, Hašimom Tačijem, odgovorna za ubistvo, mučenje i vađenje organa etničkih Srba i Albanaca 1999. godine. Nakon tog izveštaja usledili su zaklјučci radne grupe EU koja je zaklјučila da postoji dovolјno dokaza za podizanje optužnica, što je navelo EU i SAD da izvrše pritisak na Kosovo da uspostavi Kosovske specijalizovane komore i Kancelariju specijalnog tužilaštva kao nezavisni sud 2015. godine. Ova veća imaju nadležnost za zločine protiv čovečnosti, ratne zločine i druge zločine po zakonu Kosova u vezi sa navodima iznetim u Izveštaju Parlamentarne skupštine Saveta Evrope od 7. januara 2011. godine.

Da li je to „tačka“ za pravdu?

Da kažem očigledno. Smrt Dika Martija uopšte ne utiče na aktuelne istrage koje se sprovode u skladu sa najvišim standardima međunarodnog krivičnog pravosuđa. Naravno, u posebno uzavrelom kontekstu, rad Specijalizovanih komora može dodatno da neguje polarizaciju, kako unutar, tako i među zajednicama, a može uticati i na odnose Srbije i Kosova. Da sumiramo, čak i kada se rat završio, ratna logika i dalјe preovladava – ne samo između ranije zaraćenih strana, već i unutar svakog „logora“. Ovo sprečava da zavlada pravda i mir. Perverznost ovog opakog procesa leži u tome što obe „strane“ imaju koristi od ove situacije. Posebna važnost rada Specijalističkih komora je u tome što one mogu utrti put ka podsticanju pomirenja, normalizovanju odnosa između Srbije i Kosova, kao i da doprinesu premošćivanju jaza među kosovskim Albancima. Samo tako bi se stvorili uslovi za novi društveni ugovor kakav Kosovo zaslužuje.