Zaner: Ne treba praviti paralele između rata u Ukrajini i drugih sukoba, spor Srbije i Kosova jedinstven

Luk Zaner, bivši američki diplomata i viši saradnik u Odeljenju za nacionalnu bezbednost i međunarodnu politiku Centra za američki progres u Vašingtonu, istakao je u intervjuu za Kosovo onlajn da ne treba praviti previše paralela između rata u Ukrajini i drugih sukoba u svetu, ocenivši da bi svako rešenje koje „nagradi“ Rusiju poslalo veoma negativan signal regionima poput Zapadnog Balkana.

U Abu Dabiju, u Ujedinjenim Arapskim Emiratima, juče su započeti mirovni pregovori na kojima učestvuju delegacije Ukrajine, Sjedinjenih Američkih Država i Rusije.

Zaner, čiji se rad fokusira na transatlantske odnose, međunarodni razvoj i geopolitičku dinamiku između Ukrajine i Rusije, naglašava da će mnogi pokušati da se oslone na svaki postignuti sporazum kao presedan, dok Kosovo, po njegovim rečima, ostaje poseban slučaj nastao iz „veoma komplikovanog odnosa koji je rezultirao njegovom nezavisnošću“.

Ako bi budući sporazum između Rusije i Ukrajine uključivao teritorijalne ustupke ili posebne aranžmane autonomije, kako bi se takve odredbe mogle tumačiti na međunarodnom planu?

Mislim da je važno ne praviti previše paralela između situacije u Ukrajini i Rusiji i kako bi se to moglo primeniti na druge sukobe ili druge oblasti u svetu. Ali, očigledno je da će ljudi napraviti neke pretpostavke. Mislim da je najvažnije da ćemo morati da vidimo kako sporazum između Ukrajine i Rusije jača princip suvereniteta, jer će to biti najvažniji i verovatno najznačajniji pokazatelj, i zato mislim da je toliko nas zabrinuto da se osigura očuvanje suvereniteta Ukrajine. Drugo pitanje je da, ako, s druge strane, Rusija bude nagrađena za svoju agresiju protiv Ukrajine, to bi poslalo veoma negativan signal Zapadnom Balkanu, evropskim kokusima i drugim oblastima koje bi mogle biti potencijalno ranjive na ruski uticaj, jer umesto da zaustavimo rusku bezbednosnu pretnju, mogli bismo da uvezemo jednu ili čak veću u srce Evrope. Dakle, mislim da su to dva tipa principa koje posmatramo kada tražimo kakav će se konačni sporazum postići za rešavanje problema između Ukrajine i Rusije.

Da li bi se sporazum mogao smatrati presedanom za druge nerešene sporove ili bi se tretirao isključivo kao sui generis slučaj - posebno u vezi sa Kosovom?

Mislim da uvek postoji rizik da će bilo koja strana u sukobu pokušati da se osloni na jedan ili drugi element bilo kog postignutog sporazuma kako bi tvrdila da postoji presedan. Činjenica je da je situacija između Rusije i Ukrajine jedinstvena. Većina sukoba u svetu je jedinstvena i veoma je teško uzeti presedan iz jednog i primeniti ga na drugog, ali mislim da ćemo definitivno videti mnoga mesta koja pokušavaju da se oslone na bilo koji postignuti sporazum i da ga učine presedanom. Ali, ne mislim da to nužno treba ili treba da se posmatra kao presedan za druge zamrznute sukobe u svetu.

Zašto se Kosovo i dalje tretira kao sui generis slučaj u međunarodnoj diplomatiji? Koji konkretni pravni, istorijski i politički faktori razlikuju Kosovo od drugih teritorijalnih sporova i da li je verovatno da će ta razlika opstati ako budući sporazumi - poput mogućeg dogovora između Rusije i Ukrajine - uključe teritorijalne ili autonomne aranžmane?

Deo problema je u tome što svi ovi sporovi imaju veoma jedinstveno poreklo i to ni na koji način ne opravdava sukob, ali mislim da je važno razumeti te korene kako bi se efikasno rešili. Činjenica je da je spor između Srbije i Kosova u mnogo čemu jedinstven spor, i mnogi ljudi ne žele to da čuju, jer bi mnogi ljudi voleli da misle da postoji neki čist presedan sa jedne ili druge strane, ali to je bio veoma komplikovan odnos, i onaj koji je rezultirao, u suštini, nezavisnošću Kosova danas. I zato, ono što trenutno gledamo u vezi sa rešenjem između Srbije i Kosova jeste, zapravo, navođenje Srbije da prihvati činjenicu da je Kosovo nezavisno, a zatim uvođenje celog regiona u Evropsku uniju, gde ove granice i ovi sporovi u suštini više nisu toliko relevantni.

Čitava korist od uvođenja ovih zemalja u Evropsku uniju je njihova reintegracija u širi okvir. I zato mislim, iskreno, da je najveći problem to što moramo nekako ubrzati proces pristupanja ovih zemalja Evropskoj uniji kao način za deeskalaciju podela među njima. A to je veoma teško, jer ovde imate dva elementa u igri. Mislim da je jedna od najvažnijih stvari koju treba zapamtiti o Evropskoj uniji - svako proširenje Evropske unije, u suštini sve do 2020, uključujući i 2013. kada je Hrvatska primljena, što je bio poslednji put kada je neka država primljena u EU, to je bio kraj procesa koji je počeo ili demokratizacijom ili obnavljanjem demokratije. Politički proces je bio završen, a zatim je počeo tehnički proces.

Ono što danas tražimo od EU jeste da u suštini stavi političko ispred tehničkog. Donekle, želite da vidite EU kao stabilizujuću političku silu i tako uvedete Ukrajinu i Moldaviju u EU, uvedete Zapadni Balkan u EU. Ovo je osmišljeno da učvrsti stabilnost Evrope, a to je drugačiji zahtev nego u drugim procesima pristupanja. Dakle, komplikovanije je. To je donekle neviđeno i Evropljani se veoma trude da se snađu u ovome kako bi, s jedne strane, imali zemlje koje su u stanju da ispune standarde za ulazak u EU, ali, s druge strane, uzimaju u obzir bezbednosna i politička razmatranja koja treba priznati u Evropi koju danas imamo. Dakle, to je veoma komplikovan proces, ali u suštini, rešenje za Srbiju-Kosovo, rešenje za Bosnu, rešenje za Severnu Makedoniju i spor sa Bugarskom i Grčkom jeste da sve ove zemlje uđu u Evropsku uniju, jer je to okvir u kome se mogu rešiti sva preostala pitanja.

Kako ocenjujete pristup Trampove administracije ovim pregovorima i šta Kosovo može da očekuje od nove politike iz Vašingtona, imajući u vidu novi globalni pristup Trampove administracije?

Mislim da bi se svi složili da je politika Trampove administracije mnogo transakcionija i, po mom mišljenju, mnogo kratkoročnija i nije toliko strateška kao što su to bili prethodni stavovi obe političke stranke u Sjedinjenim Državama o Balkanu u prošlosti.

Postoje neki nedostaci transakcione politike, a to je trajnost tih transakcija i kako će one izdržati vreme, tako da mislim da je to najveći problem. Drugo pitanje je, međutim, koliki je prioritet Balkan trenutno za ovu administraciju, a jedna stvar koja je često pokretana u poslednjih nekoliko nedelja jeste činjenica da nema nijednog potvrđenog ambasadora SAD ni u jednoj od šest zemalja o kojima sada razgovaramo. Hrvatska i Slovenija imaju ambasadore. One su takođe zemlje EU. Ali, bilo da govorite o Srbiji, Kosovu, Severnoj Makedoniji, Albaniji, Crnoj Gori ili Bosni, pa čak i o Bugarskoj i Rumuniji, nema potvrđenih ambasadora. I mislim da to šalje signal regionu da ovo možda nije prioritet koji je bio pod administracijama Buša, Obame ili Bajdena, ili čak pod prvom Trampovom administracijom.