Albanski primer rešenja evropske migracione krize: Kada Italija zove - Albanija se odaziva

Izvor: Facebook/ Edi Rama

Piše za Kosovo onlajn: Dragan Bisenić

Sporazum Albanije i Italije o izgradnji izbegličkih centara van EU, a u službi EU, krupna je promena za balkansku izbegličku politiku. To je prvi sporazum takve vrste postignut između članice i države izvan EU koji će biti sproveden u praksi. U prošlosti je bilo pokušaja da se prihvatni centri za azilante formiraju van EU - ali bez uspeha. U aprilu ove godine propao je sličan dogovor između EU i Tunisa, a u junu je britanski sud zaustavio sporazum o izbeglicama između te zemlje i Ruande, jer mala centralnoafrička država nije bila „sigurna treća zemlja“. Britanska vlada je u aprilu saopštila da je postigla dogovor s Ruandom koji će omogućiti slanje tražilaca azila u tu afričku zemlju, kojoj bi zauzvrat Velika Britanija platila 120 miliona funti (140 miliona evra) za programe ekonomskog razvoja.

U Italiju je od januara morem već stiglo 150.000 migranata, u poređenju sa samo 88.000 u celoj prošloj godini. Velik broj dolazaka i problemi sa zbrinjavanjem u Italiji stavljaju vladu pod pritisak, pogotovo što je biračima glasno obećano u predizbornoj kampanji da će se ovaj problem brzo rešiti.

Italijanska premijerka Đorđa Meloni je deklarisani pristalica modela Ruande o kome se sada raspravlja u Nemačkoj. Ideja koja stoji iza toga: da se migranti odvrate od bekstva u Evropu tako što će im se ponuditi mogućnost da budu odvedeni u takozvanu treću zemlju van Evrope da procesuiraju njihove procedure za azil. Prvo je ulogu Ruande trebalo da igra Tunis, ali je predsednik Kais Sajed rekao “ne” uprkos prijateljskim vezama sa Italijom. Sada je Meloni pronašala drugo rešenje: Albaniju, koja se nalazi na drugoj strani Jadrana.

Italijanska vlada želi da tamo izgradi dva prihvatna centra za migrante i upravlja njima pod sopstvenom upravom. Meloni i albanski premijer Edi Rama potpisali su u Rimu odgovarajuću deklaraciju o namerama. Oni su postavili temelje za ovo na privatnom sastanku u avgustu tokom godišnjih odmora, kada su očigledno razmatrali projekat i od tada su ga tajno opercionalizovali. U to vreme bila je zapažena činjenica da je u avgustu, tokom svog veoma kratkog odmora u strogo zatvorenoj kući za odmor u Pulji, sa porodicom krenula na izlet brodom u Albaniju, gde ju je Rama pozvao u svoju letnju vilu. Međutim, svrha putovanja nije bila sasvim jasna, ali se čini da sada jeste.

Planovi napravljeni u Albaniji i potonja priprema, ne samo da su ostali skriveni od javnosti, nego se čini da ni dva koaliciona partnera Melonijeve nisu bila u potpunosti informisana, ali su se barem izrazila prilično rezervisano. Snažno protivljenje dolazi iz redova opozicije, koja govori o „italijanskom Gvantanamu“ i najavljuje oštro protivljenje u parlamentu. Otpor raste i u Albaniji, a u Evropskom parlamentu socijalisti se okreću protiv partijskog kolege Rame.

Sva međunarodna pravila će se poštovati, uverava Meloni. U ova dva kampa, molbe za prijem treba da budu ispitane u roku od 28 dana ako je moguće i treba omogućiti brz povratak u zemlje porekla. Prema planovima, centri će početi da rade na proleće 2024. godine i obezbediće prostor za ukupno skoro 40.000 izbeglica godišnje. Italija će pokriti sve tekuće troškove tokom trajanja projekta, koji je prvobitno planiran da traje pet godina, a takođe će plaćati dodatnih 16,5 miliona evra godišnje. Ali tu se izvesnosti završavaju.

U drugim evropskim zemljama i u komitetima EU u Briselu, međutim, inicijativa je do sada pozitivno gledana, jer se čini mogućim rešenjem za problem migracija. Međutim, sada se ispostavlja da je proces komplikovan. Ovo se posebno odnosi na Nemačku koja ima neprestane potrebe za radnom snagom, ali ne i za beskrajnim migrantskim prilivom koji bi se okačio na državnu pomoć.

Nemačka već više godina pokušava da reši tu "kvadraturu kruga". Berlin je u migrantima pronašao rešenje za svoje problematično i uvek gladno tržište rada. Postavilo se pitanje, kako "dozirati" njihov priliv? Jedan od davnih planova bio je da granične države Evropske unije, u tom smislu Zapadni Balkan, bude na neki način velika čekaonica gde će se migranti nalaziti čekajući da nemačkom tržištu rada zatreba još 100.000, 200.000 ili možda milion ljudi.

Albanski premijer Edi Rama prvobitno je ljutito odbacio ovakav predlog. Njegova zemlja, rekao je, nikada neće prihvatiti da na njenoj teritoriji budu uspostavljeni izbeglički kampovi za Evropsku uniju. Albanija nije zemlja u koju možete da bacite očajne ljude kao otrovni otpad koji niko ne želi, rekao je Rama. I još: želja da se od Albanije napravi mostobran za evropske izbeglice je opasno rešenje. Čak i u zamenu za ulazak u EU, njegova zemlja neće dozvoliti formiranje izbegličke centre, poručio je albanski premijer. Ono što nije bilo moguće 2018. postalo je moguće danas, mada je sam Rama nastojao da bude dosledan i u skladu sa svojim ranijim izjavama. On je naglasio da je ovaj sporazum ekskluzivno sa Italijom i da neće biti primenjen ni sa jednom drugom zemljom EU.

Albanija je, inače, zemlja koja požrtvovano priskače u pomoć svojim najbližim zapadnim saveznicima, znajući da ih na taj način obavezuju da joj uzvrate, budući da Albanija sama po sebi nije najatraktivnije mesto na svetu, da bi oni morali da stoje uz nju. Tako je Albanija primila zatvorenika iz Gvantanama i egipatske militante koje su poslale SAD. Vrhunac takvog delikatnog odnosa Albanije prema saveznicima, bilo je prihvatanje oko 3.500 pripadnika iranskog MAK-a, organizacije Mudžahedin e kalk, koja se aktivno bori protiv sadašnje iranske vlasti u Teheranu. Albanija je tako izgradila reputaciju „sigurne kuće“.

Ovoga puta, Rama je pružio ruku zemlji koja je tradicionalnu igrala veliku, ponekada odlučujuću ulogu i istoriji Albanije. Italija je, može se reći, jedan od istorijskih albanskih pokrovitelja, prva država koja je svojom okupacijom ujedinila Albaniju i Kosovo tokom Drugog svetskog rata, što je ostavilo neizbrisivi trag u nacionalnoj svesti Albanaca. Zbog toga, ovaj sporazum ima neposredne implikacije na sadašnji položaj Albanije tako što ga podupire i neizostavno jača. Kako prema Evropskoj uniji, tako i prema ukupnom kretanju na Balkanu koje obeležava strategija uzdizanja i širenja državnosti KiM, posebno u Evropskoj uniji.

Početkom devedesetih mnogi Albanci su pobegli preko mora u Italiju kako bi se spasili od previranja i nestabilne situacije nakon pada komunističke vladavine. U godinama koje su usledile, Italija je nastavila ekonomski i finansijski da pomaže Albaniji. Premijer Edi Rama je taj poseban odnos Albanije s Italijom sažeo u jednoj rečenici: „Italija zove, Albanija se odaziva“, rekao je Rama nakon konferencije za novinare s Melonijevom.

To je „istorijska prekretnica ne samo za Italiju, već i za celu Evropsku uniju“, rekla je Đorđa Meloni. Po prvi put, treća zemlja je pristala da pomogne jednoj zemlji EU u procesu azila. Međutim, to nije daleka afrička država, već zemlja kandidat za članstvo u EU koja je u prijateljskim odnosima sa Italijom. Šta tačno znači ovaj navodno istorijski pakt i da li je kompatibilan sa evropskim pravom, tek će se raspravljati.

Komesarka EU odgovorna za pitanja migracija, Ilva Johanson, u prošlosti je rekla da model Ruande koji traže Velika Britanija i Danska smatra „potpuno nerealnim“ i „zločinom protiv ljudskih prava“. Ona je jasno stavila do znanja da veruje da je kršenje zakona EU i Ženevske konvencije o izbeglicama slanje izbeglica koje su stigle u Evropu u Afriku i da se tamo izvrše procedure. Sada je važno razjasniti šta znači sporazum sa kandidatom za pridruživanje EU kao što je Albanija, posebno ako procedure ostanu u rukama države EU. Veliko pitanje na koje još niko nije uspeo da odgovori: da li Italija zaista želi da odobri puni evropski zakon o azilu ljudima koji su prokrijumčareni u Albaniju, iako su, strogo govoreći, pokupljeni van granica EU?

U svakom slučaju, Rama sada u Melonijevoj ima velikog pristalicu kada je u pitanju ulazak u EU. „Albanija dokazuje svoju punu evropsku zrelost ne samo rečima već i delima“, rekla je Melonijeva. Albanija je daleko ispred uobičajenog tempa birokratije EU.

Nemačka vlada još nije komentarisala dogovor Meloni-Rama. Ali, Nemačka takođe želi da ispita mogućnost da se zahtevi za dodeljivanje azila podnose van EU, rekla je nemačka vlada. Međutim, kako su dodali, „teško je pronaći zemlje koje su spremne da uspostave prihvatne centre“.

Nemački kancelar Olaf Šolc nedavno je rekao da će do 2030. u Nemačkoj u penziju otići 14 miliona zaposlenih iz "bejbi bum" generacije. A, ko će i kako da ih zameni? Edi Rama ovim ne pomaže samo Italiji, koja je ulazna stanica za afričke migrante, nego i Nemačkoj koja je njihova uobičajena krajnja destinacija. Budući da su sve zemlje Zapadnog Balkana na različitim stepenima procesa priključivanja Evropskoj uniji, Ramin potez sigurno će obezbediti Albaniji neke prednosti. Ramin presedan lako bi mogao da dobije širi evropski odjek ukoliko bude inspirisao evropske zemlje da nastave ovim pravcem i sličnu naklonost potraže i kod ostalih država Zapadnog Balkana.