Pucanj u nevinost i svetinju života

Nepodnošljivo vreo dan u Metohiji. Skupila se tmina nad getom. U njega sa raznih strana stižu ljudi. Okuplja ih smrt dečaka na reci. Prvi dan tragedije na reci Bistrici počeo je kao dečija idila. Izlazak na reku je bio kao otvaranje prozora na getu okruženom bodljikavom žicom, vojnicima i oklopnim vozilima. Gotovo stotinu dece otišlo je da se kupa, peške, na biciklima. Malo uzvišenje iznad vira. Vatra na kojoj se peče kukuruz. 

„Kupali smo se tu malo, u međuvremenu je brat s one strane Bistrice prošao i založio je vatricu sa Bogdanom Bukumirićem. Bilo je nekako hladno i bilo se naoblačilo, oblaci su bili crni kao da slute na neku veliku tragediju. Ja sam bio do brata, on je bio preko puta vatrice. Samo su se začuli odjednom rafali, tresle su se grane. U tom haosu smo krenuli na drugu obalu ka selu. Tu je bilo uzvišenje od tog bedema koji je napravila reka, klizali smo se niz onu glinu, niz one žile. Posle smo došli do žice, tu smo se iscepali, svi smo krvavi bili. Ja sam u svom tom haosu i rasulu, sve vreme video brata (Panta) ispred sebe, kao da je on bio neki vodič u spas, a u stvari on je pao tu pored vatre. Imao je jednu prostrelnu ranu na glavi“, govori Nemanja Dakić, brat ubijenog dečaka. Imao je tada osam godina.

I za porodicu Jovović sve je počelo kao jedan srećan dan. Majka Senka je ponavljala svom sinu Ivanu: „Nemoj da ideš na Bistricu“. Kad su se oko 13 časova čuli rafali, Senka je znala da je njen sin pogođen. Na pitanje kako je znala, kratko je odgovarala: „Majčino srce je znalo“.

Posle zla, Goraždevac je pretvoren u košmar. Deca su prebacivana u pećku bolnicu, a osoblje srpske ambulante u Goraždevcu šetalo je u krvavim mantilima sa šokom koji će zauvek obeležiti njihov život. U Pećkoj bolnici muzika, poniženje, uvrede. Najteže ranjenog Bogdana Bukumirića, pokušavaju da izvuku iz automobila u gradu. Pokvario se automobil. Sve se to juče obnavlja u pričama, o danu za koji svi kažu: „Ne ponovio se!“ 

Zahvaljujući dobroti i pozivu Darije Šafranić, koja javlja o stanju dece i lekarima koji na prostrelne rane stavljaju gips – počinje prebacivanje za Beograd. „Je li moj Bogdan živ? Kaži mi, moraš, ja sam ti profesor“, govori, te noći, autoru ovog teksta prof. dr Mileta Bukumirić. Sa Bogdanom je teško ranjena Dragana Srbljak, Marko Bogićević i Đorđe Ugrenović.

Đorđe je čovek večitog osmeha, organizuje fudbalski turnir i dane posvećene svojim drugarima i njihovom stradanju.

U crkvi Uspenja Presvete Bogorodice parastos je služio episkop novobrdski Ilarion, sa sveštenicima, dečanskim monasima i monahinjama iz Pećke patrijaršije. Porodice Jovović i Dakić stoje sa strane sa svećama u rukama. Otac ubijenog Panta, Milisav Dakić, drži ruku na glavi svog unuka Tihona i kaže: „Bog je veliki. Imam ih četvoricu“. Ima se utisak da ta velika ruka želi da zakloni dete.

U drugom delu crkve su Jovovići. Majka Senka stoji mirno, gotovo bez pokreta. Izgleda kao da se na njenom licu zaledila mladost njenog sina i da ta mladost neće da ostari. 

Nakon parastosa vladika Ilarion besedi o zagrljaju u večnosti i činjenici da se približavamo svima koje volimo i da je to uteha za porodice Dakić i Jovović.

„Molim vas da živimo vaskrsenje, poručio je i naglasio da je potrebno da ´vaskrsavamo i opraštanje jedni drugima, pa čak i krvnicima´“. On je podvukao da smo dužni da čuvamo zemlju natopljenu Pantovom i Ivanovom krvlju.

„Treba da izađemo iz groba svoga bića i usamljenosti svoje time što ćemo da oprostimo jedni drugima. Pa čak, oprostite mi to što govorim, čak i ovim krvnicima kojima će Bog da sudi svakako i njima, treba da oprostimo, da se molimo Bogu i za one koji nam žele dobro i koji nam dobro čine, i za one koji čine zlo, da i Gospod urazumi da što manje zla čine i sebi i drugima“, poručio je vladika i preneo blagoslove patrijarha srpskog Porfirija i mitropolita raško-prizrenskog Teodosija.

Ispred Kancelarije za Kosovo i Metohiju govorio je Bora Tajić i zaključio da su „to bili pucnji u najsvetije što imamo“. S druge strane Srbi su preživeli, a „opstanak je naš najveći spomenik“. 

Nakon parastosa svi odlaze na svoja groblja. Na prvom kod crkve brvnare, ispod najvećih hrastova u Metohiji sahranjen je Ivan Jovović. Rodbina i prijatelji već 23 godine stoje pored i primaju neku vrstu saučešća. To se dešava tamo gde nije došla pravda i gde nema naznaka da će je biti. Pored svetinje nevine žrtve, pored nepravde i nepronalaska počinilaca saučešće će ostati, kao potraga za mrvicama smisla, kao traženje ukinute slobode. Iako je šef Unmika obećao da će prevrnuti svaki kamen da nađe zločince nije urađeno ništa, a Unmik je predmet predao Euleks misiji, da bi ga ova potom zatvorila zbog nedovoljno dokaza. A oni su tu okolo u mržnji koja ne prestaje, u muzici koja je te kobne noći treštala iz okolnih albanskih sela.   

U najdubljem hladu Metohije, odmah tu ispod groba Ivana Jovovića, na vrhu spomenika porodice Gašić stoje puževi, gotovo u grozdovima, kao da su i oni krenuli negde gore i tu su se zaustavili da čekaju kišu. 

Na drugom groblju Dakići poslužuju bombone, žito i vino. Sve to dodaje dečak iz crkve Tihon. On ima lice dečaka na kamenoj ploči. „Ti si isti Panto“ kaže vladika Ilarion.

Izgleda sve isto, sem pravde - ona je svake godine drugačija jer je nema, jer se utopila na bistričkom viru pre 23 godine.

Piše za Politiku Živojin Rakočević, novinar i književnik