FELJTON 25 godina NATO bombardovanja Srbije (11): Špijunaža u Briselu i ruski S 300

Piše za Kosovo onlajn: Dragan Bisenić

Jugoslovenska vojska nije sedela skrštenih ruku. Osim direktnih pregovora sa NATO, priprema za bombardovanje koje se sve očiglednije približavalo, obaveštajni oficiri koji su bili zvanični predstavnici u jugoslovenskim ambasadama tragali su za informacijama koje su mogle da što više otkriju NATO planove i tako pomognu pripreme za odbranu od napada NATO. Predstavnik u Briselu, pukovnik Jovan Milanović, otišao je najdalje u tome.

On je u izuzetno uspešnoj akciji dobio i spisak meta od francuskoj majora Pjera Binela koji je bio u francuskom predstavništvu u NATO. Posle intenzivnog ubeđivanja od strane jugoslovenskog oficira, major Binel je doneo dokument sa određenim ciljevima u stan pukovnika Milanovića, a iste noći sve do 5 ujutru, vezista ambasade ga je prekucavao.

Sutradan je počelo premeštanje određenih ciljeva. NATO je 7. i 8. oktobra dobio izveštaj da na ranijim položajima nema više ciljeva, pa tako 12. ne može da bude doneta odluka o početku bombardovanja.

"U NATO je nastala uzbuna kako su nestali ciljevi za agresiju. Ulaze u kompjutere i pretragom su pronašli lice koje je odštampalo plan. Pitali Binelovog šefa, inače generala, da li je dobio te papire, a on odgovara da nije. Pitaju Binela gde je dokument stepenovan najvišom tajnom, a on ništa ne odgovara. Binel je uhapšen 19. oktobra i sproveden u istražni zatvor u Parizu. Francuska javnost je 31. oktobra obaveštena da je major Binel priznao da je planove o agresiji predao srpskom diplomati Jovanu Milanoviću“, svedočio je pukovnik Milanović.

"Ali 12. oktobra je održana sednica Saveta NATO. Toga dana, s obzirom na to da zbog nestalih ciljeva nema mogućnosti za agresiju, odlučili su da pregovaraju sa predsednikom Miloševićem. U Beogradu su bili Havijer Solana, Vesli Klark i Lejton Smit, komandant južnog krila NATO. Dogovorena je razmena pilota na aerodromima kao mera poverenja, dovođenje međunarodnih snaga u statusu posmatrača (2.000 ljudi), kao i da Vojska Jugoslavije delimično sa Kosmeta povuče neke jedinice u zoni administrativne linije. Takođe i snage MUP. Po povratku iz Beograda, referisali su ambasadorima i predložili da Savet NATO donese odluku da se agresija odloži do 17. oktobra. Posle sprovedenih mera, za pet dana su se vratili u Beograd i verifikovali dogovoreno i sprovedeno. Za mesec dana – 27. oktobra – donosi se odluka o suspenziji agresije. Telegramom sam javio Beogradu da je agresija odložena, a da opasnost nije prošla“.

Major francuske vojske Pjer-Anri Binel lišen je slobode 19. oktobra 1998. u Briselu zbog osnovane sumnje za špijunažu u korist SR Jugoslavije. Binel je radio u NATO kao šef kabineta francuskog predstavnika, generala Pjera Virtoa. Major Pjer-Anri Binel proveo je nekoliko nedelja u pritvoru posle hapšenja i pušten je da se brani sa slobode. Zanimljivo je da je prilikom prvog pojavljivanja pred vojnim istražnim sudijom 1999, Binela otvoreno podržala grupa kolega-oficira. Glavni pretres pred francuskim vojnim sudom, pod optužbom za izdaju, zakazan je tek tri godine kasnije, baš nekako prilikom posete predsednika Širaka Jugoslaviji. Vojni tužilac, Žanin Stern, naglasila je kako je Binel otkrivanjem vojnih tajni NATO-a „kompromitovao“ Francusku kod saveznika, što se čini kao glavni politički argument tužbe. Major Binel osuđen je na 5 godina zatvora od čega tri uslovno.

Major Binel rekao je da ne žali zbog onoga što je uradio i dodao je da bi sve ponovio bez obzira na cenu koju je platio.

"Oduzeli su mi Legiju časti, ali Ratni krst ne mogu da mi uzmu jer sam ga dobio u ratu", rekao je Binel koji je jednako ponosan i na medalju "Miloš Obilić" kojom ga je odlikovala Srbija zbog svega onoga što je učinio za našu zemlju.

Što se tiče NATO bombardovanja na Srbiju, Binel je rekao da je to kriminalni napad i da je to ratni zločin. "Iako je bilo zabranjeno Ženevskom konvencijom, smišljeno su gađani civilni ciljevi. Četvrt veka, od početka napada Severnoatlantske alijanse na Srbiju prošla mi je u trenu. Za mene je to sve kao da je bilo juče. To je period mog života koji mi je veoma prisutan u sećanjima", rekao je Binel za "Novosti".

Dodao je da je bio u ratu u Zalivu i da odatle nosi jake uspomene, ali da sve to, prema njegovim rečima, nije ni približno onome što oseća prema Srbiji i ratu u Jugoslaviji. "Postoji i jaka lična dimenzija, imajući u vidu kroz šta sam sve prošao", rekao je on.

Binel se jasno seća tih trenutaka kada je, kao šef kabineta francuskog predstavnika pri Severnoatlantskoj alijansi, generalu Jovanu Milanoviću, iz humanih razloga, dostavio plan mogućih NATO ciljeva u našoj zemlji, pokušavajući da spreči bombardovanje. "Dao sam pripremne planove, znali su se tip i broj ciljeva, ako bude krenuo napad, ali ne i tačna lokacija", rekao je on. Bombardovanje, nažalost, nije mogao da spreči, ali ga je odložio na nekoliko meseci. Osujetio je da se strahote događaju tokom zime.

Zatvorska kazna mu je u međuvremenu skraćena, a kada je 2022. izašao na slobodu promenio je profesiju i počeo da radi kao geometar. Ubrzo posle toga je posetio i našu zemlju.

"Moje prijateljstvo sa Srbima je istorijsko, može se reći čak i familijarno. Deda mi je ratovao sa srpskim oficirima pod komandom generala Tranijea oko Skoplja. Za mene je francusko-srpsko prijateljstvo veoma važno. Srbija mi je u srcu, a Kosovo su ukrali od Srbije. Kosovo je srpska pokrajina", istakao je Binel.

Leonid Mlečin: Rusija i bombardovanje

Da li će biti bombardovanja i kakvo će biti ponašanje SAD i NATO u velikoj meri zavisilo je od držanja Rusije. Rusije se 1999. nalazila u veoma specifičnom trenutku. Godinu dana ranije doživela je ogromnu finasijsku krizu i praktično bankrotirala, pa ruski položaj u svetu i u međunarodnim odnosima nije bio nimalo sjajan. Rusije je, ipak, igrala ulogu na Balkanu, posebno u Srbiji, pa je američki predsednik Klinton, zajedno sa NATO, nastojao da Rusiju drži u poziciji pregovarača i često isturenog predstavnika međunarodne zajednice koji je mogao da postigne ono što zapad nije mogao. Ali, odnos prema Srbiji i balkanskoj krizi nije bio uopšte tako jednostavan. Ruski predsednik Vladimir Putin bio je veoma iskren kada je nedavno govorio o poziciji Rusije i njenim mogućnostima da utiče na tok događaja i NATO politiku prema Srbiji u 1999. godini.

Ruski predsednik Vladimir Putin smatra da je sada teško govoriti o tome da li bi on uspeo da spreči bombardovanje Jugoslavije.

"Razumete u čemu je stvar, u tome da je u Jugoslaviji ipak bila druga situacija. Tamo je zemlja bila u stanju teškog unutrašnjeg sukoba. Zbog toga je sada teško govoriti o tome. I čini mi se da to nema velikog smisla. Aleksandar je iskusan političar, mislim da će se složiti sa mnom, to je već prošlo. U svakom slučaju, da smo imali jedinstvenog saveznika, naravno da bismo gradili s njim odnose, kako bi to bilo u interesu naše zemlje, i u interesu našeg saveznika. Da smo imali neke obaveze u odnosima, naravno da bismo te obaveze ispunjavali. Tada između Rusije i Jugoslavije takvih odnosa nije bilo”, prokomentarisao je Putin izjavu predsednika Srbije Aleksandra Vučića da Putin ne bi dozvolio da NATO bombarduje Jugoslaviju da je tada bio šef države.

Prema njegovim rečima, poluga uticaja na prvog predsednika Ruske Federacije Borisa Jeljcina bilo je mnogo pre 25 godina jer je Rusija bila zavisna i izgubila je znatan deo svog suvereniteta.

„Rusija je bila prilično slaba i bila je zavisna od raznih vrsta finansijskih instrumenata i mehanizama, od političkih, unutarpolitičkih. U tom smislu može se sa žalošću konstatovati da je Rusija na trenutak izgubila znatan deo svog suvereniteta”, rekao je Putin.

Jedan od najplodnijih ruskih savremenih autora novinarskog i publicističkog žanra, Leonid Mlečin, opisuje detaljno ovu atmosferu koja je tada vladala u Moskvi. On je to ilustrovao tvrdnjom da je „odnos Rusa prema ratu na teritoriji raspadnute Jugoslavije zavisio od toga kojoj su stranci pripadali i koje su novine čitali: „Recite mi u kojoj ste stranci, pa ću vam reći šta mislite o Srbiji i Hrvatskoj”.

Ruski nacionalisti su rat koji su Srbi vodili protiv Hrvata i bosanskih Muslimana videli kao uzor dostojan ugledanja. Sa njihove tačke gledišta, „Srbi su celom svetu pokazali da sa Amerikom i sa Zapadom uopšte treba razgovarati samo jezikom sile. Rusi moraju da slede primer Srba, jer se Amerika sudbinom Jugoslavije pripremila za Rusiju“.

Prema beogradskim liderima, panslovenska ideja treba da im garantuje podršku Moskve. Ali zašto slovenska solidarnost važi samo za Srbe, a ne za Poljake, Hrvate i Čehe? I oni su svi Sloveni. Da li je moguće ostvariti panslovensku ideju u savremenoj politici? Kako je rekao Aleksandar Solženjicin: „Pa, šta će nam naduvana, arogantna, bezvredna ideja panslavizma »?

Rusko Ministarstvo spoljnih poslova saopštilo je da NATO vodi rat da uništi jugoslovenski narod. U proleće 1999. mnogi političari su tvrdili da je neophodno prebaciti nuklearne projektile na teritoriju Belorusije – bliže zemljama NATO-a, snabdeti Jugoslaviju savremenim naoružanjem ili čak jednostavno pružiti vojnu pomoć Srbima.

"Pre svega, Srbima su, po rečima naših generala, potrebni PVO sistemi. To će im pomoći da se odupru bombardovanju; NATO avijacija će početi da trpi ozbiljne gubitke. Vojska je verovala da se nekoliko pukova raketnih sistema S-300, koji se smatraju pouzdanim sredstvom za borbu protiv neprijateljskih aviona, mogu vrlo brzo prebaciti i odmah rasporediti", naveo je Mlečin.

S 300 i Jugoslavija

Pitanje nabavke ruskih raketnih sistema S 300 bilo je izvesno vreme centralna ideja buduće jugoslovenske odbrane od najavljenih vazdušnih napada 1998. i 1999. Naznake moguće nabavke S-300 postojale su još u vreme SFRJ. JNA je bila zainteresovana za nabavku tog raketnog sistema. Planove je, međutim, poremetio građanski rat.

Ideja je oživela na sednici Vrhovnog saveta odbrane Vojske Jugoslavije 2. juna 1993. godine. Nabavku S-300 prvi je spomenuo tadašnji ministar odbrane Pavle Bulatović koji je ubijen februara 2000. On je zahtevao da se 124 miliona dolara izdvoji iz budžeta za nabavku S-300 i raketnog sistema „tor“. Spomenuo je i da su vođeni razgovori s potencijalnim nabavljačima opreme, da je ostavljena mogućnost razgovora u vezi s kreditiranjem, kompenzacionog posla ukoliko se odobri takva kupovina. Od nabavke, ipak, nije bilo ništa jer se sve dešavalo dok je SRJ bila pod sankcijama UN.

Bulatović je istu priču pokrenuo tek dve godine posle Dejtona, 1997, kada je u medijima ponovo spomenuo nabavku sistema. Da se nešto radilo na tome, otkriva i nekadašnji komandant RV i PVO general Spasoje Smiljanić. Dva dokumenta u njegovoj knjizi „Agresija NATO, RV i PVO u odbrani otadžbine“ potvrđuju da su tadašnji komandant Ratnog vazduhoplovstva Ljubiša Veličković i pomoćnik NGŠ VJ za RV i PVO general-major Mirko Vučinić izradili predlog modernizacije RV i PVO. Taj akt predviđa i nabavku dva raketna diviziona S-300 PMU-2, za šta je bilo potrebno 1.200.000.000 dinara.

U drugoj polovini 1997, tadašnji predsednik Savezne vlade Radoje Kontić u Moskvi se sastaje s ruskim premijerom Viktorom Černomirdinom. Šef ruske vlade kaže da će taj zahtev biti razmotren, ali nikakav odgovor nije stigao.

Naredne, 1998. godine eskalira kriza na Kosovu i Metohiji, a otvorene pretnje NATO bombardovanjem ponovo bacaju fokus države na S-300. O tome piše i tadašnji premijer Momir Bulatović: „Potegli smo stare i nove veze, uključili diplomate i biznismene. Ni tajni ni podzemni kanali nisu dali željeni rezultat. Inače, cena koja je bila enormno visoka nije bila poseban problem. Nepremostivu teškoću predstavljali su njegovi gabariti. Tako veliki sistem nije mogao proći nijedan od debelo razrađenih sporednih kanala. Ovaj sistem je Jugoslaviji trebalo da služi kao sistem odvraćanja pošto je agresija bila neizbežna.“

Decembra 1998. godine u Beograd s velikom delegacijom dolazi i ministar odbrane Rusije maršal Igor Sergejev. On je u zatvorenim razgovorima s predstavnicima Vlade SRJ i vojnog vrha u Beogradu izrazio spremnost da obezbedi isporuku raketnog sistema S-300. Pet dana posle tih beogradskih razgovora, delegacija SRJ, čiju posetu je organizovao ambasador Borisav Milošević, stigla je u Moskvu. Bio je dogovoren radni sastanak s Ministarstvom odbrane Ruske Federacije i otvorena mogućnost da se članovi delegacije vide s predsednikom Borisom Jeljcinom.

Odmah na početku sastanka ruska strana je, međutim, saopštila da je „nažalost, predsednik Jeljcin s velikom rezervom primio okvirni dogovor iz Beograda“.

Jeljcinovo njet

Na sastanku je, kako je to svojevremeno pričao jedan od učesnika sastanka, vladala je mučna atmosfera. “Domaćini su se raspitivali kako teku pripreme za očekivanu NATO agresiju pošto su nam u Beogradu rekli da imaju pouzdane informacije da će se to dogoditi u narednih nekoliko meseci. Naši iz Ministarstva odbrane referišu o toku priprema i kukaju kako imamo zastarelu tehnologiju, pa ukoliko dođe do agresije, odbrana će nam biti neadekvatna i veoma slaba. Na pola te priče otvaraju se vrata sale u kojoj je trajao sastanak i na njima se pojavljuje predsednik Jeljcin. Izrazito srdačno pozdravlja se sa svakim, seda u čelo stola i pita kako idu razgovori, kaže: „Braćo, kako možemo da vam pomognemo?

Svi su zbunjeni, šef naše delegacije počeo je da zamuckuje, nikako da nađe adekvatne reči i da vrati priču na temu zbog koje se tu došlo. Predsednik Jeljcin ga nije ni slušao, gledao je kroz njega, i prekinuo ga: „Maršal Sergejev mi je referisao posle dolaska iz Beograda, upućen sam u detalje vaših razgovora. Morate da nas razumete, da razumete našu poziciju, ako vam damo sistem S-300, Srbija će izazvati treći svetski rat“. Time je razgovor o ovoj temi bio okončan.

Paralelno sa ovim pokušajima, išli su i napori da se S-300 nabavi kod drugog slovenskog brata - predsednika Belorusije Aleksandra Lukašenka. Delegaciju koja je oktobra 1998. godine otišla u Minsk predvodio je Zoran Lilić. O tome u svojoj knjizi „Glasovi iz gluve sobe“ svedoči i penzionisani general Blagoje Grahovac, navodeći da je od početka sve bilo vrlo čudno, imajući u vidu to da o njihovom dolasku u Minsk nije bio obavešten ni njihov formalni domaćin, načelnik Generalštaba beloruske armije. Da zabuna bude veća, u isto vreme je put Beograda otišla delegacija na čelu s Lukašenkovim sinom, sa ciljem da ispita šta je Jugoslaviji potrebno. Jugoslovenska delegacija se, naravno, u Beograd vratila praznih šaka.

 

Sutra nastavak: Dvosmislenost ruske pozicije