FELJTON 25 godina NATO bombardovanja Srbije (8): Demonizovanje "šarmantne osobe“

Piše za Kosovo onlajn: Dragan Bisenić

Politička i ideološka priprema bombardovanja nastavljena je tokom zasedanja senatskih tela. Na odborima za spoljnu politiku, senatori su razmatrali, zajedno sa drugim pozvanim govornicima, koje opcije stoje u ostvarivanju američke politike. Senator Bajden je podsetio okupljene da je prvi put bio u Beogradu u aprilu 1993. i imao dugačak, trosatni sastanak s predsednikom Srbije, što je on i objavio.

"U jednom trenutku, u njegovoj kancelariji, a bilo je kasno noću, preko jednog malecnog stola pogledao je u mene i pitao: „Šta vi mislite o meni?". Ja sam rekao: „Mislim da ste prokleti ratni zločinac i da mora da Vam bude suđeno", počeo je Bajden. Zatim je dodao da je razlog zbog kojeg ovo navodi, odgovor predsednika Srbije. „Pogledao me je, hladan kao špricer i otprilike rekao: Želim vam puno sreće, prijatan dan i, uzgred, da li biste želeli da razgovarate s Radovanom Karadžićem?" Ja sam mu onda rekao: Pa mislio sam da ga Vi ne kontrolišete". On je odgovorio: Da, ne kontrolišem ga. Da li biste hteli da razgovarate s njim?" To se dešavalo u 11 sati uveče.

Okrenuo je brojčanik na svom telefonu i 15 kasnije na stepenicama se pojavio čovek s kosom kakvu bih voleo da imam, umom za koji mi je drago da ga nemam i stavom koji nikome ne bih poželeo. On je bukvalno dahtao, gubeći vazduh, kunem vam se! Ušao je u sobu, seo pored Miloševića i rekao: Gospodine predsedniče, izvinite (dahće) izvinite što kasnim. Žao mi je". A ja sam pogledao Miloševića i kazao: “Bez kontrole, a?"

Bajden je poentirao da Milošević  “ima kontrolu” i da ne zna “kako postići bilo kakav stvarni napredak sem silom”, jer je to “jedina stvar na koju on odgovara”. Bajden je ponovio da “ništa drugo” ne deluje na predsednika Srbije. On se nije direktno suprotstavio zahtevima senatora Boba Dola da Kosovo postane “republika”, ali je ponovio da je potrebno jasno reći OVK da “ ne tražimo nezavisno Kosovo”, jer “nam to nije cilj”. “Ovo je teška stvar i što više odugovlačimo, to će biti teže”, zaključio je Bajden.

Robert Dol se ponovio javio za reč. Očigledno da ga je Bajdenovo izlaganje u izvesnoj meri impresioniralo, da je čak izdvojio poseban komplimente za predsednika Srbije.

“Po mom mišljenju, on je veoma šarmantna osoba, s kojom možete sedeti i reći će vam: Pa, ostanite na ručku ili na večeri ili celu noć ili čak nedelju dana". Kada se sastanete s Tuđmanom, Izetbegovićem i Miloševićem, on je šarmer u toj grupi, jer želi da se otarasi sankcija. Bio sam tamo u januaru. Rekao mi je da su dve godine dovoljne: Dovoljno dugo smo pod sankcijama". Ja sam odvratio: A šta je s Kosovom? " Da. Imamo veliki napredak na Kosovu. Upravo ću da objavim veliki sporazum o obrazovnom program”. Svega nekoliko nedelja kasnije ubijeni su prvi ljudi. Njemu ne možete verovati, ipak je zaključio Dol.

Odlazeći direktor Karnegi fondacije i raniji ambasador u Turskoj, a kasnije veoma uticajna osoba na politiku koju je vodila Madlen olbrajt, Morton Abramovic, počeo je konstatacijom da je “zahvaljujući aktivnoj podršci Jugoslovenske narodne armije, bosanskim Srbima bilo je dopušteno da silom iscrtaju i da u Dejtonu osvoje implicitno međunarodno priznanje jedne praktično nezavisne države unutar Bosne”, ali da “Albancima na Kosovu, koji čine 90 odsto stanovništva, takva prilika je uskraćena, velikim delom zbog toga što oni još nemaju oružje”.

On je odbacio navode koji su dolazile iz Srbije i sveta da su OVK teroristi.  “Sledi pitanje: ko su teroristi? Milošević kaže da su to albanski separatisti. Izgleda da mnogi na Zapadu prihvataju takvo mišljenje. Za njih se pobunjenički pokret koji se bori protiv brutalnog aparthejda na moralnoj lestvici nalazi niže od državnog terorizma g. Miloševića », upozorio je Abramovic.

On je, zatim, još snažnije i s mnogo većim preterivanjima napao predsednika Srbije, insinuirajući da bi on trebalo da bude na američkoj listi terorista. « Naravno, kao sto smo već čuli, Milošević je u poslednjih 10 godina odgovoran, ili velikim delom odgovoran, za nametanje praktično policijske države na Kosovu, a u Bosni za smrt stotina hiljada, raseljenje miliona ljudi i za osnaživanje i podršku ratnim zločincima. On se sada prihvata kao neko ko legitimno sprovodi svoju vlast kao predsednik Srbije. On nije kandidat za američku listu terorista”, rekao je Abramovic.

Obraćajući se Bobu Dolu povodom pominjanja regiona, on je naglasio da su “ulozi ogromni” i da su u pitanju “budućnosti Kosova, Srbije, Makedonije, Bosne i Albanije, a možda i šira oblast, uključujući Grčku, Bugarsku i Tursku”. “Amerikanci su posebno zainteresovani za Bosnu, gde imamo 8.000 vojnika, a koja može da bude ozbiljno ugrožena - reč je o stabilnosti koja može biti ozbiljno ugrožena onim što se zbiva na Kosovu”, predočio je svoje shvatanje Morton Abramovic.

On je pretpostavio da Milošević može da iskoristi svoj uticaj na bosanske Srbe da bi zapretio na Kosovu kao što “verovatno, može da sruši Milorada Dodika”. “Čini se, međutim, da veličina uloga ne olakšava zapadnim nacijama da shvate sta treba činiti. NATO je podeljen. Vlada SAD je ponovo podeljena, a Rusi imaju svoja sopstvena gledišta. Milošević je sasvim svestan svega ovoga i on je pokazao da je sposoban da izvuče korist iz naših razlika kako bi se oglušio o zapadne zahteve”, ukazao je Abramovic.

“Pitanje sada glasi da li situacija može biti promenjena, bez daljeg nasilja, koje izmiče kontroli i radikalizuje sve Albance, uključujući i one u Makedoniji. Napredak ka zaustavljanju nasilja na Kosovu traži, prema mom mišljenju, najmanje dve stvari. Prvo, da Srbi momentalno prekinu sa svojim vojnim pohodom. Ali, to mora da ide zajedno sa drugim: konkretnom ponudom i hitnim sprovođenjem ozbiljne političke promene na Kosovu. Dakle, kako da postignemo te dve stvari? A one će možda biti i nedovoljne. Slede, po mom mišljenju, neke opcije”, rekao je Abramovic.

On je izdvojio četiri scenarija. Zapad može da označi OVK kao teroriste, zatvori granicu - da pomogne da se za njih zatvori granica sa Albanijom - i da istovremeno insistira da Milošević proprati ove korake obustavom borbi, momentalnom političkom promenom na Kosovu i ozbiljnim političkim pregovorima sa Albancima. Mnogi veruju da politika SAD ide u tom smeru.

Drugo, možemo da rizikujemo i da se nadamo da borbe neće eskalirati suviše, da ce to biti rat niskog intenziteta par godina, i da čekamo da Miloševic padne, čime ce odnos snaga biti promenjen.

Treća alternativa je da zapretimo Miloševiću da ćemo mu uništiti najveći deo vojnog establišmenta, ukoliko ne zaustavi vojni pohod i smesta ne ponudi pravu političku promenu na Kosovu. Iskreno rečeno, teško je izbeći zakljucak da NATO, bez obzira na oštru retoriku, okleva da upotrebi silu. Ja mislim da oni neće upotrebiti silu, osim ukoliko ne dođe do toga da još više izbeglica dolazi sa Kosovo, posebno u pravcu Makedonije.

Četvrto - ne želimo da upotrebimo silu. Možemo jasno da damo do znanja Miloševiću da ćemo, ukoliko on nije spreman da smesta zaustavi nasilje i sprovede brzu i ozbiljnu, momentalnu političku promenu na Kosovu, da ćemo učiniti sve da ga srušimo, uključujući tu i pružanje podrške OVK. Očigledno, ukoliko on pristane, moraćemo da izvršimo pritisak na Albance da prestanu sa nasiljem”, zaključio je Abramovic.

Njegove alternative imale su odjeka u administraciji. Iako sam nije verovao u primenu sile, što je želeo, američka politika je prihvatila Abramoviceve najradikalnije predloge, koji su uključivali 3. i 4. opciju: uništavanje vojnih potencijala upotrebom sile i zajedno s tim, rušenje predsednika Srbije. Abramovic je o ovome govorio još nekoliko puta, ali uvek sa istom porukom.    

Istovremeno, postavljalo se pitanje odnosa američkih generala prema pripremanoj NATO akciji. U jesen 1997. Džon Šalikašvili je odlazio u penziju i izbor njegovog naslednika postao je velika i bitna odluka, posebno uz poslednje poglavlje Balkana koje je tek trebalo napisati. To nikada nije bila samo stvar talenta i nije postojao nijedan siguran izvor za Šalikašvilijevu zamenu. Jedan od vodećih kandidata bio je general Džek Šian, marinac. On je bio opasna figura, intelektualno superioran, neobično samouveren i jednako toliko iskren, uvek nesklon kompromisima u stvarima za koje je verovao da su značajne. Ali, on je činio i civilne i vojne službenike nervoznim zbog svoje jedinstvene nabusitosti. On je bio sklon da govori svojim oficirima da se oni uvek pripremaju za borbu u poslednjem ratu, a ne u sledećem. U strateškim pitanjima, on se slagao sa nekim vizijama Klintonove administracije šta Amerika može da uradi u promenljivom i nesređenom svetu da bi mu pomogla da se stabilizuje uz relativno niske troškove. Ustvari, verovatno nijedan oficir nije bio veći kritičar neuspeha vojske da se prilagodi i pripremi za novu vrstu zadataka sa kojima se zemlja suočavala – zadataka koji su zahtevali restrukturiranje vojnih snaga i ponovnu ocenu američke vojne strategije u cilju vođenja manjih ratova nižeg intenziteta u zemljama drugog i trećeg sveta. I Klintona i Bergera zaintrigirali su Šianov talenat i inteligencija, ali je po standardima Bele kuće bio visoko rizičan.

Samo godinu dana ranije na konferenciji u Aspen institutu gde su se okupili mnogi značajni ljudi iz nacionalne bezbednosti, Šihan je uplašio publiku svojim iskrenim govorom. Jeftine vojne misije bez gubitaka u ljudstvu su pusta želja, rekao je. Ukoliko američka vojska namerava da ratuje u inostranstvu, onda je bolje pretpostaviti da će to koštati veliku sumu novca "i da će odvesti vaše sinove i kćerke na opasan put". Šian je nastojao da impresionira zvaničnike na visokom nivou.

Nije bilo sumnje o Šianovoj inteligenciji, talentu i volji. On je bio velik baš kako se vojsci dopadalo. Bio je visok skoro dva metra, bivši košarkaš na na koledžu u Bostonu i nosilac srebrene zvezde u Vijetnamu. Ali drugim oficirima on se nije uvek sviđao. Jednom je rekao naoružanom zapovedniku da su njegovi tenkovi u suštini beskorisni zbog tehnoloških promena u naoružanju i njihovoj osetljivosti na nova oružja. Šalikašvili nije preporučio Šihana za predsedavajućeg, plašeći se ogorčenosti drugih oficira. Privatno je smatran najpamentijim od svih kandidata sa jednako dobrim rezultatima u borbi kao i bilo ko drugi predloženi. U pogledu strategije, njegova vizija mogla je biti paralelna sa vizijom Klintonovih civilnih službenika i to je bio problem. Ukoliko bi se javila situacija gde bi bila potrebna upotreba oružanih snaga, on bi zahtevao snažnu obavezu – šta su uloge i misije, koja je stragija izlaska, kako bi u javnosti administracija podržala vojsku i gde je u toj priči Kongres? Da li bi vojska ušla i potom otkrila, ukoliko bi se stvari zakomplikovale, da je tamo ostavljena sama sebi? Šiana bi, procenjeno je, bilo najteže kontrolisati od svih viših oficira i ukoliko bi se pojavio neki spor oko strategije on bi se najverovatnije u znak protesta povukao. To je bila noćna mora. Ovaj veliki, izuzetno impresivan marinac, koji se slagao sa teorijom Klintonove administracije šta treba da radi u spoljnoj politici mogao bi izaći u javnost ukoliko ne bi postojala spremnost da se izvrši neophodna obaveza. On tada nije dobio mesto načelnika Združenog štaba.

Ipak, on nije ostao bez svoje uloge u balkanskim pitanjima.

U martu 2010. on je svedočio američkom Kongresu da je, prema rečima načelnika štaba holandske vojske u vreme incidenta, pad Srebrenice bio uzrokovan nedostatkom spremnosti jer su se Holanđani više bavili unutrašnjom 'socijalizacijom' vojske, nego njenom borbenom sposobnosti. Šian je rekao da je to delom zbog homoseksualnih muškaraca koji služe vojsku. Tokom istog svedočenja, Šian je izjavio da su homoseksualci oslabili vojsku, dok privlačnost između muškaraca i žena u rodno integrisanim jedinicama to ne bi učinila.

Špekulacije govore da je Šian mislio na generala Henka van den Bremena, načelnika holandskog generalštaba u vreme događaja u Srebrenici. General van den Bremen je negirao da je tako nešto rekao i nazvao Šihanove komentare „potpunom besmislicom“. Holandski ministar odbrane Eimert van Midelkop izjavio je da je Šianova izjava „sramotna“, „nedostojna bilo koga u vojsci“. Premijer Holandije Jan Peter Balkenende izjavio je da su Šianove reči „sramne“, „nečuvene“, „ispod prezira“ i „nepoštovanje svih uključenih trupa“. Holandski zagovornici prava homoseksualaca, organizovani u Pink Armi (fondaciju) i Stichting Homosekualiteit en Krijgsmacht („Fondacija za homoseksualnost i oružane snage“), najavili su tužbu za klevetu protiv Šiana, zahtevali javna izvinjenja. Većina holandskog parlamenta je izrazila podršku grupnoj tužbi.

 

Sutra - Milošević Šortu: Znači, ti si čovek koji će da me bombarduje?