FELJTON 25 godina NATO bombardovanja Srbije (10): Klarkove ocene da Milošević želi da pobije sve Albance

Piše za Kosovo onlajn: Dragan Bisenić

Pregovarači su proveli skoro tri sata objašnjavajući plan veoma detaljno. »Pokazali smo im mapu područja gde smo nameravali da izvršimo izviđanje i tampon zonu za koju smo smatrali da nam je potrebna. Razgovarali smo o tome da moraju da pomere svoje MIG-ove i svoje SA3 i SA6 tako da naše snage nisu bile ugrožene.

General Šort je ocenio da je »general zadužen za srpsko vazduhoplovstvo bio je veoma ljubazan«. U pitanju je bio general Ljubiša Veličković koji je kasnije poginuo tokom bombardovanja, obilazeći jedinice na gterenu. »Sreo sam ga ranije. Rekao je: "Hvala vam puno na vašoj prezentaciji. Jasno je da nismo bili spremni za ovo. Moram da okupim svoje stručnjake, rekao je Šort.

Sledećeg dana, general je rekao: "Hvala vam još jednom na vašem izlaganju. Ono što ste predložili krši sve za šta sam se zalagao tokom svoje karijere kao srpski oficir. NATO snage bi kršile srpski vazdušni prostor i obećanje srpskom narodu da neću da dozvolim da NATO uđe u našu zemlju. Srpski narod bi bio strašno razočaran ako bih dozvolio da se to desi, tako da nikako ne mogu da prihvatim vaš predlog."

Šort je rekao da je »bio strašno razočaran i, iskreno, šokiran njegovom logikom«. »On je stari borbeni pilot, kao ja. Rekao sam: „Generale, mislim, pre svega, srpski narod će biti razočaran u vaše tumačenje vaše odgovornosti... Ako me naterate da uđem u rat protiv vas, a oni otkriju da je taj rat mogao biti sprečen da ste prihvatili naše veoma razumne uslove za nenametljiv izviđački režim nad svojom zemljom – i da ste umesto toga gotovo samostalno izabrali da budete bombardovani, umesto da slikam na Kosovu - mislim da će srpski narod biti veoma, veoma razočaran u vas. Mislim da donosite veoma lošu odluku. Međutim, ako je to zaista vaša odluka, dozvolite mi da kažem da znam da ste proučavali kako NATO ratuje, i kako Amerika posebno ratuje. Proučavali ste Zalivski rat i operaciju u Bosni 1995. godine. Znam da veruješ da razumeš kako ću da radim svoj posao. Ali nisi ni blizu. Šta god da ste uradili, ne možete da zamislite kako će to biti. Brzina i nasilje i smrtonosnost i uništenje koje će se desiti je iznad svega što možete zamisliti. Ako, zaista, nećete prihvatiti moje uslove, moramo odmah prekinuti ovaj sastanak. Predlažem da izađete napolje, uđete u auto i provozate se gradom Beogradom. Zapamtite to kako je danas. Ako me naterate da uđem u rat protiv vas, Beograd nikada više neće izgledati u tom pravcu – nikada u vašem životu, ili za života vaše dece. Beograd i vaša država biće uništeni ako me naterate da ratujem“, zapretio je Šort.

- Da li ste stvarno mislili na ovo?

- Apsolutno. Ovo je bilo drugačije od tačke blefiranja, a profesionalni vojnici ne blefiraju.

- Ali vi niste imaku ovlašćenja za takvo . . .

- Svakako da jesam. Ja sam bio komandant vazduhoplovstva, i ako bismo krenuli u rat, nisam imao sumnje da će na kraju doći do toga. Krv mu je potekla sa lica, a on je rekao: „Generale Šort, poznajem vas već nekoliko godina... Više vas ne poštujem, jer ste mi pretili, a ja sam izgubio poštovanje prema vama. ." Pomislio sam u sebi: »Momak, jesam li ovo zabrljao«.

Rekao sam mu: „Razočaran sam što me više ne poštujete, jer Vas i dalje poštujem kao profesionalca. Mislim da ste loše procenili, ali poštujem Vas. Ali ako me više ne poštujete, onda to je veoma ozbiljna stvar, jer onda Vi i ja više ne možemo da pregovaramo. Ja ću sada izaći iz sobe i pozvati generala Klarka. Reći ću mu da me povuče kao svog vojnog pregovarača, jer Vi i ja više nemamo takav odnos, koji nam je neophodan za pregovore. Ne moramo da se volimo, ali moramo da poštujemo jedni druge kao profesionalci. Zato moram da se povučem iz ovih pregovora i da me zameni neko koga možete da poštujete."

Prevodilac je moje komentare preneo generalu. Vratio se i u suštini rekao: „Možda sam otišao predaleko. I dalje Vas poštujem. Ne mogu da prihvatim vaše uslove, ali razumem da ste profesionalac kao i ja, i još uvek Vas poštujem. Možemo nastavite da razgovarate." Nisam blefirao.

Mislio sam da sam možda otišao predaleko i da više neću biti od koristi u misiji. Ispostavilo se da to nije bio slučaj. Ovo je verovatno bila prilično dobra stvar, baciti hladnu vodu u lice ovog momka, i hajde da se vratimo na sto. A onda smo se vratili u pregovore«, naveo je general Šort u svojoj ispovesti.

I danas, četvrt veka nakon bombardovanja, „petorka ambasadora“ oglasila se saopštenjem u kojem je objasnila da i dalje stoji iza bombardovanja i vojne akcije jer je njome „sprečena humanitarna katastrofa“. Kako navode u zajedničkom saopštenju, 24. marta 1999. počela je vojna intervencija „koju niko nije želeo“.

- Operacija Saveznička snaga osmišljena je da natera Slobodana Miloševića, tadašnjeg predsednika Savezne Republike Jugoslavije, da prekine zlostavljanje civilnog stanovništva na Kosovu, da spreči humanitarnu katastrofu i omogući izbeglicama i raseljenim licima povratak, a humanitarnim organizacijama pristup Kosovu - stoji u saopštenju.

Operacija je, kako se dodaje, pokrenuta nakon što su iscrpljena sva politička i diplomatska sredstva da se Slobodan Milošević ubedi da se opredeli za rešenje putem pregovora i za mir na Kosovu, na osnovu sporazuma iz Rambujea i uz ispunjenje zahteva iz Rezolucije 1199 Saveta bezbednosti, usvojene u okviru Poglavlja VII uz podršku Rusije“.

Kako se unapred znalo da je sprečena „humanitarna katastrofa“? Jedan zanimljiv odgovor ponudio je general Vesli Klark koji je komadovao bombardovanjem Srbije. U vreme kada je data „aktivirajuća naredba“ za bombardovanje, vođeni su intenzivni diplomatski pregovori na kojima su učestvovali i visoki vojni komandanti. Na susretu 25. oktobra 1998. u Beogradu, kada je potpisan sporazum, general Vesli Klark je zabeležio da srpski predsednik, uprkos dogovoru, namerava da se nasilno i bezobzirno obračuna sa albanskim stanovništvom. Ta njegova ocena imala je kasnije udela na ukupan američki stav u prilog bombardovanja i o njoj je vođena polemička rasprava u Haškom tribunalu na suđenju Slobodanu Miloševiću, kada se general Klark pojavio kao svedok optužbe.

„Prvo ću da odredim kontekst, a onda ću preći na detalje. Ono što je on rekao je bilo i to je bilo odmah nakon sporazuma od 25. oktobra kad smo postigli sporazum, ali kad on još uvek nije bio potpisan. Dakle, došlo je do jednog opuštanja, opšteg opuštanja, on mi se obratio i objasnio mi je, u suštini je rekao da Srbi znaju kako da se bave takvim ljudima. On je govorio o kosovskim Albancima i ovom problemu nakon Drugog svetskog rata, i ako se sećam dobro njegovih reči, on je rekao: ”To smo i ranije uradili”. Ja sam pitao: ”Kada?”, a on je rekao: ”1946. godine u Drenici.” Ja sam pitao: ”A šta ste uradili?”, a on je rekao: ”Ubili smo ih, pobili smo ih sve”. General Nauman i ja smo ga pogledali, jer na njegovom licu su se videle jasne emocije i to je bio jedan emotivan izliv. Mi smo jednostavno gledali u njega, a onda je on to pojasnio, on je rekao: ”Naravno, nismo to odmah sve obavili, to je trajalo nekoliko godina”, ali ono šta sam ja shvatio, jeste da je on izjednačavao otpor na Kosovu 1998. godine sa situacijom nakon Drugog svetskog rata i da je on nameravao da okonča taj problem na isti način, kako je to bilo učinjeno ranije, uprkos izjavi koju je bio pripremio i koju sam ja trebao da odnesem nazad u sedište NATO. Dakle, to je meni bio pravi indikator njegovog stanja svesti. I ja sam takođe obratio pažnju na ponašanje ostalih pripadnika, na gestove ostalih koji su bili na tom sastanku i radilo se o iracionalnosti kod optuženog koja nije trpela nikakve argumante, budući da su se oni svi trgli kada je on to govorio. Meni i generalu Naumanu izgledalo je kao da su oni to već ranije videli, dakle da je to bilo nešto što je bilo svojstveno njihovom vođi u to vreme. Zbog toga sam to i pomenuo tokom svedočenja, jer smatram da je to bila važna indikacija o njegovom stanju svesti koje je uticalo na aktivnosti i akcije u Jugoslaviji prema ljudima na Kosovu u jesen 1998. godine. Dakle, to je period kada je između 300.000 i 400.000 ljudi bilo isterano iz svojih domova, dakle, to je onaj period kada mi je general Đorđević govorio o tome kako im je bilo potrebno još samo dve nedelje da ih sve pobiju, a onda sam nakon toga čuo Miloševića kako to govori i ja sam imao utisak da sam shvatio koja je bila snaga koja je motivisala sve te srpske akcije“, svedočio je general Klark.

On je produžio da mu je bilo „šokantno da on taj problem želi da reši na isti način“. Američki general je rekao da ga „šokiralo je sa kojom je žestinom on to izjavio“. „To je bila jedna emotivna izjava i sada dok slušam njegov glas, ja se sećam koliko me je to sledilo kad sam shvatio šta se nalazi u pozadini onoga što je on izjavio, jer mi se činilo da je tu postojala jedna volja da se eliminiše problem tako što bi se oni svi pobili, bez obzira na ono šta je bilo prethodno rečeno u saopštenju“, protumačio je Klark. Suštinski, Klark je rekao da je razumeo da će Srbija, uprkos potpisanom sporazumu, da se ponaša prema Albancima kao 1946. „Prema tome, to nisu normalne policijske aktivnosti i ovde se koristila neproporcionalna sila, ovo je bio nezakonit oblik korišćenja sile i ovo je zapravo replika onoga što se desilo 1946. godine“, rekao je Klark.

Milošević je odbacio ove tvrdnje i nazvao ih „ruganjem elementarnoj logici“.

Ono što je ovde važno, jeste priznanje generala Klarka da je on dao preporuke da „SAD i NATO ne smeju da dozvole još jednu rundu etničkog čišćenja na Balkanu, koje je predvodio optuženi“ i „ja sam uložio velike napore da upozorim vladu Sjedinjenih Država o tome šta će se desiti, ja sam dao uputstva preporuke za politiku koja su bila prihvaćena i Sjedinjene Države su stupile u akciju da bi sprečile etničko čišćenje. Neki ljudi u Vašingtonu se sa tim nisu slagali, ali mi smo to ipak uradili. Ja sam veoma ponosan na ono što smo postigli. Mi smo spasili milion i po kosovskih Albanaca od etničkog čišćenja“, rekao je Klark. On je rekao da su po tom pitanju postojale „političke razlike“ sa generalom Hju Šeltonom koji je bio načelnik Združenog Generalštaba.

Milošević se zatim pozvao na tekst u „Njujorkeru“ (The New Yorker) od 17. novembra, gde je objavljen intervju s generalom Klarkom i deo gde piše: ”General Hju Šelton (Hugh Shalton),” bivši predsedavajući združenog generalštaba, dakle, ”koji je bio Klarkov šef 1999. godine kada je Klarku rečeno na nediplomatski način da se uklanja sa položaja, dakle sa mesta Vrhovnog komandanta Savezničkih snaga za Evropu”. I onda se citira Šelton: ”Vesa poznajem dugo godina”, to je rekao Šelton, ”reći ću vam razlog zašto je on ranije napustio Evropu, a to je imalo veze sa integritetom i pitanjima karaktera. Ves neće dobiti moj glas”.

Tadašnji pomoćnik državnog sekretara SAD, zadužen za Rusiju, Strob Talbot, objavio je svoje memoare o svojoj diplomatskoj akciji u Moskvi tokom bombardovanja Beograda pod nazivom »Ruska ruka«. Talbot je 70-ih godina bio dopisnik “Tajma” iz Beograda. On je objasnio zašto SAD nisu smatrale da je potrebno da za svoju akciju imaju odbrenje Saveta bezbednosti UN. “Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija usvojio je rezoluciju u okviru koje su izraženi protest i stavke sporazuma o razrešenju situacije. Milošević je rezoluciju sa zadovoljstvom odbacio. Njegovo odbijanje je bilo zasnovano na stanovištu da je Kosovo, prema međunarodnim zakonima, priznato kao integralni deo Srbije i krnje Jugoslavije (koja je takođe uključivala i republiku Crnu Goru). Način na koji se Beograd odnosi prema separatistima i teroristima na svojoj teritoriji – kako je on tretirao Kosovare i Kosovo – bila je stvar Beograda i nikog drugog.

Na Zapadu, za mnoge, uključujući i Klintonovu administraciju, Miloševićeve »izjave o suverenitetu nisu predstavljale ozbiljan pravni adut koji bi sprečio međunarodnu zajednicu da ga zaustavi u ubijanju i proterivanju jednog dela populacije«, jer »ogromno i sistematsko maltretiranje Kosovara, preraslo je u formu zločina protiv čovečnosti; bilo je sigurno da će se požar na Kosovu, ako se ne ugasi na vreme, proširiti preko državnih granica«, objašnjava Talbot.

U isto vreme, sastanci u Beloj kući održavali su se u posebnoj scenografiji, posebno posle događaja u Račku. »Najnoviji zločin, posebno jezovit i dobro predstavljen u medijima, počinjen u septembru, protresao je vladu Sjedinjenih Država i bio povod za pokretanje nove runde intenzivnih diplomatskih aktivnosti. Sendi Berger je sazvao sastanak i, kako bismo bili usredsređeni na temu, postavio je ispred svakog od nas kopiju naslovne strane Njujork tajmsa na kojoj je dominirala fotografija u boji – fotografija leša starijeg Albanca, seljaka, preklanog vrata. Sastanak je završen odlukom da udvostručimo napore kako bismo pronašli izlaz iz duplog škripca do koga su doveli Zapadna Evropa i Rusija. Ako bismo rešili taj problem, bili bismo spremni da, prvi put, damo ovlašćenje za hitnu akciju NATO, svedoči Talbot.

Sutra nastavak: Špijunaža u Briselu i ruski S 300