FELJTON 25 godina NATO bombardovanja Srbije (17): Klinton o progonstvu i ubistvu Miloševića

Klinton i Olbrajt
Izvor: Reporteri

Piše za Kosovo onlajn: Dragan Bisenić

Mnogo je onih koji tvrde da je bombardovanje 1999. protiv Jugoslavije bio „lični rat“ Madlen Olbrajt, od Henrija Kisindžera, pa do vodećih američkih novinara, poput Voltera Ajsaksona. Čak je i Ivo Dalder ovaj rat nazivao „Madlenin rat“.

Marti Ahtisari takođe smatra da je kredibilno mišljenje da je Madlen Olbrajt bila glavni pristalica upotrebe sile i bombardovanja. „Na mnogim mestima se špekulisalo da ja državni sekretar Olbrajtova želela upravo takav ishod i da su namerno nasukali pregvore u Rambujeu.  Ta tvrdnja posebno je obrazlagana informacijom po kojoj su Amerikanci naoružavali i obučavali borce OVK u nadi da će dejstva njihovih jedinica, zajedno s NATO bombardovanjem, odneti pobedu u ratu protiv Srba“, navodi Ahtisari. On zaključuje da je „istina da je Olbrajtova bila najaktivniji i najtvrđi zagovornik upotrebe sile“.

Opisujući atmosferu uoči bombardovanja, Olbrajtova navodi da se nje spoljnopolitički tim sastao 19. marta s Klintonom da razmotri preostale mogućnosti. „Nije bilo dobrih. Džordž Tenet je izvestio da je srpska ofanziva već počela i da je uspela da primora mnoge jedinice OVK da se povuku. Broj izbeglica i raseljenih lica ubrzano je rastao. Procena vojske bila je podjednako sumorna. Civili na Kosovu bili su veoma ranjivi na srpske napade. Barem na početku, vazdušni udari NATO-a im nisu mogli pomoći. Postojao je rizik da mnogi nevini ljudi budu povređeni ili ubijeni. Operacija NATO bombardovanja usmerena na Miloševićeve izvore moći bi ga oslabila, ali nismo znali koliko će izdržati. Slušala sam, gledala predsednika. Oči su mu bile mračne kao što sam se i ja osećala. Uoči svoje pedesete godišnjice, NATO je tek drugi put u svojoj istoriji bio na ivici rata, prvi put u Bosni“, zabležila je Madlen Olbrajt.

Objašnjavajući šta je cilj tog rata, ona kaže da je to „dobijanje podrške za sporazum koji nije odražavao krajnje ciljeve ni Albanaca, ni Srba“. Pobeda bi značila dugoročnu vojnu posvećenost održavanju reda u veoma opasnom susedstvu, ali odustajanje je bilo nezamislivo, navela je Olbrajtova. Ona ja, zatim, ovu akciju smestila u još širi kontekst: „Naša odluka je bila deo mnogo većeg izbora između autokratije i demokratije i između netrpeljivosti i tolerancije u srcu Evrope. Rekla sam: „Vidite, hajde da zapamtimo da je svrha upotrebe sile da se jednom zauvek zaustavi razbojništvo u stilu Miloševića. Nema garancije da ćemo uspeti, ali alternative su gore. Ako ne odgovorimo sada, imaćemo da odgovorimo kasnije, možda u Makedoniji, možda u Bosni. Milošević je izabrao ovu borbu. Ne možemo mu dozvoliti da pobedi.“

Predsednik se saglasio, rekavši javno: „U obračunu sa agresorima na Balkanu, oklevanje je dozvola za ubijanje.“ Poslali smo Dika Holbruka u Beograd u poslednjem pokušaju da ubedimo Miloševića da zaustavi svoje Ti razgovori nisu dali ništa osim taktike odlaganja, pa sam rekla da je predsednik rekao da nismo mogli više da čekamo, iako je tajming bio nezgodan, ruski premijer Primakov je bio na putu u Sjedinjene Države kada ga je Al Gor obavestio telefonom da je vojna akcija neizbežna.

„Nekoliko sati kasnije, uveče 23. marta, generalni sekretar NATO-a Solana je naredio generalu Vesu Klarku da pokrene vazdušne operacije“, zabeležila je Olbrajtova.

Ona navodi da je bila prošla ponoć i da je iscrpljena otišla kući, a onda ostala do kasno gledajući televizijske vesti. „Skoro sam zaspala kada je zazvonio telefon. Bio je to predsednik. Rekao je: "Ovde radimo pravu stvar. Pred nama je dug put i ovo se neće brzo završiti, ali zaista mislim da smo istražili svaku alternativu." Zajedno smo prepričali napore koje smo uložili da pronađemo diplomatsko rešenje, uključujući 15 putovanja koja sam napravila u Evropu da se konsultujem sa saveznicima tokom prethodne godine. Razgovarali smo o našim odgovornostima prema Kosovarima i posebno prema našim sopstvenim oružanim snagama. Slanje naših mladića i devojaka u borbu je najteža odluka koju svaki predsednik može da donese. Kad god sam posetila američke trupe, trudila sam se da uspostavim kontakt očima, kako bih uvek mogao da prizovem njihova lica u umu. Nijedan američki lider nikada ne bi trebalo da se posveti vojnoj akciji pre nego što u potpunosti odmeri ljudske troškove. U ovom slučaju, imali smo. Predsednik je ponovo rekao: „Mislim da radimo pravu stvar“. „Da, gospodine predsedniče“, rekla sam, „jesmo“.

Klinton kao i Olbrajtova i kao ceo američki spoljnopolitički etsablišment, zbog nečega, sudbinu Albanaca vezuju za Ustav iz 1974. Olbrajtova u svojim memoarima ima identičnu rečenicu kao i Klinton u svojim: „Tito je Kosovu dao autonomiju, omogućivši mu samoupravu i kontrolu nad školama. 1989. Milošević je oduzeo autonomiju. Klinton je naveo da su „tenzije su od tada rasle, a eksplodirale su nakon što je nezavisnost Bosne osigurana 1995. „Bio sam odlučan da ne dozvolim da Kosovo postane još jedna Bosna. Kao i Madlen Olbrajt“, naveo je Klinton.

Dajući svoj pregled događaja on beleži, da su do aprila 1998. Ujedinjene nacije su uvele embargo na oružje, a Sjedinjene Države i njihovi saveznici su uveli ekonomske sankcije Srbiji zbog njenog neuspeha da okonča neprijateljstva i započne dijalog sa kosovskim Albancima. Do sredine juna, NATO je počeo da planira niz vojnih opcija za okončanje nasilja. Kako je došlo leto, Dik Holbruk se vratio u region da pokuša da pronađe diplomatsko rešenje za sukob.

Sredinom jula, srpske snage su ponovo napale naoružane i nenaoružane Kosovare, započevši leto agresije koja bi primorala još 300.000 kosovskih Albanaca da napusti svoje domove. Krajem septembra, Savet bezbednosti UN doneo je još jednu rezoluciju kojom se zahteva prekid neprijateljstava, a krajem meseca poslali smo Holbruka u još jednu misiju u Beograd da pokuša da urazumi Miloševića.

NATO je 13. oktobra zapretio da će napasti Srbiju u roku od četiri dana ukoliko se ne ispoštuju rezolucije UN. Vazdušni udari su odloženi kada je

4 000 jugoslovenskih specijalaca povučeno sa Kosova. „Na neko vreme stvari su krenule na bolje, ali su u januaru 1999. Srbi ponovo ubijali nevine na Kosovu, a vazdušni udari NATO-a su se činili neizbežnim. Odlučili smo da još jednom pokušamo sa diplomatijom, ali nisam bio optimista », navodi Klinton.

Ciljevi strana su bili udaljeni. « Sjedinjene Države i NATO su želeli da Kosovo ima političku autonomiju koju je uživalo po jugoslovenskom ustavu između 1974. i 1989. godine, sve dok ga Milošević nije oduzeo, a mi smo želeli da mirovne snage predvođene NATO-om garantuju mir i bezbednost kosovskih civila, uključujući i srpsku manjinu », opet tvrdi američki predsednik.

On podseća da je predsednik SRJ, Slobodan Milošević želeo da zadrži kontrolu nad Kosovom i protivio se bilo kakvom raspoređivanju stranih trupa tamo. Kosovski Albanci su želeli nezavisnost. Oni su takođe bili podeljeni među sobom. Ibrahim Rugova, šef vlade u senci, bio je tih čovek sa sklonošću da nosi šal oko vrata. Bio sam ubeđen da možemo da sklopimo mirovni sporazum sa njim, ali nisam tako siguran u vezi druge glavne kosovske frakcije, Oslobodilačke vojske Kosova (OVK), koju predvodi mladić po imenu Hašim Tači. OVK je htela nezavisnost i verovala je da bi mogla da ide u korak sa srpskom vojskom.

"Strane su se sastale u Rambujeu, u Francuskoj, 6. februara, kako bi razradile detalje sporazuma koji bi obnovio autonomiju, zaštitio Kosovare od ugnjetavanja operacijom koju vodi NATO, razoružao OVK i omogućio srpskoj vojsci da nastavi da patrolira granica. Medlin Olbrajt i njen britanski kolega Robin Kuk agresivno su sprovodili ovu politiku. Posle nedelju dana pregovora koje su koordinirali američki ambasador Kris Hil i njegove kolege iz Evropske unije i Rusije, Medlin je otkrila da se našem stavu protive obe strane: Srbi ne žele da pristanu na mirovne snage NATO-a, a Kosovari jesu ne žele da pristanu da prihvate autonomiju osim ako im se ne garantuje i referendum o nezavisnosti. A OVK nije bila srećna što se mora razoružati, delom zato što nisu bili sigurni da se mogu osloniti na snage NATO-a da ih zaštite. Naš tim je odlučio da napiše sporazum na način koji će odložiti referendum, ali ga ne poricati zauvek.

Kosovski Albanci, uključujući i Tačija, su 23. februara u načelu prihvatili sporazum, vratili se kući da ga prodaju svom narodu, a sredinom marta otputovali u Pariz da potpišu gotov dokument. Srbi su bojkotovali ceremoniju, pošto je četrdeset hiljada srpskih vojnika okupljenih na Kosovu i oko njega, a Milošević je ponovo rekao da nikada neće pristati na strane trupe na tlu Jugoslavije. Poslao sam Dika Holbruka nazad da ga vidi poslednji put, ali čak ni Dik nije mogao da ga pomeri.

Nakon što je 23. marta Holbruk napustio Beograd, generalni sekretar NATO-a Havijer Solana, uz moju punu podršku, izdao je naredbu generalu Vesu Klarku da započne vazdušne udare. Istog dana, dvostranačkom većinom od 58 prema 41, Senat je izglasao podršku akciji. Ranije ovog meseca, Predstavnički dom je glasao sa 219 prema 191 za podršku slanju američkih trupa na Kosovo ako postoji mirovni sporazum. Među istaknutim republikancima koji su glasali za predlog bili su novi predsednik Denis Hastert i Henri Hajd. Kada je kongresmen Hajd rekao da Amerika treba da se suprotstavi Miloševiću i etničkom čišćenju, nasmejao sam se i pomislio u sebi da je možda dr Džekil ipak negde tamo.

Dok su većina Kongresa i svi naši NATO saveznici bili za vazdušne udare, Rusija nije. Premijer Jevgenij Primakov je bio na putu u Sjedinjenim Državama da se sastane sa Alom Gorom. Kada ga je Al obavestio da je neizbežan napad NATO-a na Jugoslaviju, Primakov je naredio svom avionu da se okrene i odveze ga nazad u Moskvu. Dvadeset četvrtog marta sam govorio američkom narodu šta radim i zašto », zabeležio je Klinton.

Pre nego što sagledamo taj njegov dugi govor iz današnje perspektive, zanimljivo je, međutim, da pokažemo šta se nalazilo u pozadini ovih poteza i kako su na njih reagovali najbliži američki saveznici, posebno britanski premijer Toni Bler i novi nemački kancelar, Gerhad Šreder. Jedan deo Klintonovih razgovora s njima je prethodnih godina postao dostupan javnosti, tako da oni pružaju nezameljiv materijal koji omogućava uvid u događaje koji nisu bili pred očima javnosti u vreme kada su se dešavali – od pripreme bombardovanja, do samog bombardovanja i pregovora za sklapanje sporazuma sa SRJ i okončanje bombardovanja. Te materijale smo koristili u ovom tekstu i narednim delovima knjige.

Već u sledećem razgovoru 6. avgusta, nakon što su pričali o Toskani i Klinton se pohvalio kako su mu Stiven Spilberg i Tom Henks bili u gostima i pustili njihov novi film „Spasavanje redova Rajana“, Klinton je rekao Bleru da ga ja zvao da razgovaraju o Kosovu.

- Pogoršava se. Novinski naslovi to pokazuju, a Milošević ide ka vojnom rešenju. Srpske bezbednosne snage ne samo da suzbijaju albanske militante, već se takođe uključuju u sistematske kampanje protiv civilnog stanovništva. Mislim da se približavamo velikoj humanitarnoj katastrofi. Milošević misli da to može da radi dok mu preti NATO-ov vojni odgovor, jer veruje da će NATO odgovoriti samo uz rezoluciju UN-a, ali Rusija garantuje da će je blokirati. Moje gledište je da, u najmanju ruku, treba da ga nateramo da razmisli ponovo. Mi treba da finaliziramo planiranje koje smo započeli, identifikujemo snage i razmislimo o nekom ultimatumu da ga nateramo da zaustavi ofanzivu i obnavimo autonomiju za Kosovo. Verujem da bi trebalo jasno da stavimo do znanja da, dok želimo dobijemo odobrenje od UN-a, mi to možemo i bez njega. Znam da se oko toga nismo složili i Olbrajt (Medlin) je razgovarala sa Kukom (Robin, tadašnji britanski šef diplomatije, prim.prev) o pitanju Saveta bezbednosti UN za potrebna ovlašćenja. Da ti kažem, krećemo se ka sudaru na Kosovu i sa onim šta dalje se dešava u Rusiji – rekao je Klinton i dodao da se brine za zdravlje ruskog predsednika Borisa Jeljcina i ekonomiju njegove zemlje.

Zatim je rekao da se plaši da će mnogi civili umreti na Kosovu i da će biti dosta izbeglica, a da je zbog komplikovane situacije u Rusiji, najbolje da se sada ne sprovodi glasanje u UN.

- Milošević misli da ima odrešene ruke. Razgovarao sam s tobom i Džonom Mejdžorom (prethodnim britanskim premijerom, prim.prev) i ja razumem da imate drugačiji sistem za odlučivanje o legalnom autoritetu tamo – rekao je Klinton.

Izgraditi pravni slučaj

On je zatim opisao kako može da se izgradi pravni slučaj kako bi se opravdalo bombardovanje.

- Bilo je više prekograničnih upada i pretnji međunarodnim posmatračima, što bi moglo biti povod za samoodbranu. Takođe, tu je i Miloševićeva evidencija pretnje međunarodnom miru i bezbednosti, a zatim humanitarnih zverstava. Mislim da bismo mogli da konstruišemo pravni slučaj, ali ako ne mogu tebe da uverim u to, nećemo imati šanse sa Širakom i Kolom - rekao je Klinton, misleći na francuskog predsednika i nemačkog kancelara koji se u to vreme borio za novi mandat.

Blerov odgovor nije objavljen, a Klinton je nastavio.

- Zar ne bi trebalo da pokušamo da pridobijemo Širaka i Kola da sa nama potpišu ultimatum koji ćemo dati Miloševiću? Pričanje o planiranju tako nečega bi bilo korisno da ubedimo Širaka i Kola da UN rezolucija nije zakonski neophodna. Znam da Širak želi to, ali će škoditi Jeljcinu ako ga stavimo u poziciju da potpiše ili blokira (rezoluciju) – rekao je on.

Klinton je rekao Bleru da se plaši da će se situacija na Kosovu pogoršati.

- Čuo sam glasine o masovnoj grobnici od 500 ljudi. To možda nije tačno, ali i druga strana pokušava da nas natera da se umešamo. Tu su problemi o kojima smo ti i ja razgovarali ranije. Ljudi žele da budemo njihove vazduhoplovne snage za dobijanje nezavisnosti. Ali mislim da je problem to što smo sve to prošli sa građanskim ratom u Bosni i ne želim da ga ponavljam sa drugim muslimanskim stanovništvom – rekao je on.

Nešto kasnije, 27. avgusta, ista dvojica sagovornika razgovarali su o kompnenoj operaciji protiv Srbije i mogućnoj eliminaciji Miloševića, uključujući i njegovu likvidaciju.

Razgovor je počeo bezazlenim uvodom o Klintonovom prekinutom godišnjem odmoru. U papiru u kojem su veliki delovi razgovora izbačeni, vidi se da Klinton u jednom trenutku govori o zajedničkom delovanju timpova za komunikaciju koji uključuju Blerovog stratega, Alistera Kembela i Klintonov tim. Materijal ovog transkripta je poređan na ispreturan način, pa nekako razgovor o Kosovu izgleda van konteksta, odnosno nije jasno da li je ta stranica deo razgovora iz 1998. ili 1999. kada je bombardovanej već počelo. Budući da se još 1998. bombardovanje ozbiljno pripremalo, lako je mogućno da se već tada razgovaralo o kopnenim trupama i eliminaciji Miloševića iz Srbije.

Zatim je Klinton prešao na kopnenu operaciju. „Poslednje pitanje koje hoću da postavim je zajedničko planiranje kopnene operacije. Ja lično verujem da to može da se uradi pod kišobranom procene. Rekao sam ti da mi radimo s našim ljudim, koji su geoma uplašeni da to može da procuri... Mi smo napredovali u tome, ali bih vodelo da vidim gde se vi nalazite i da objedinimo naše napore. (Zatim je veliki deo Klintonovog govora izbačen)...

Klinton nastavlja dalje izlaganje koje se očigledno odnosi na predsednika SRJ Slobodana Miloševića: „Ako on misli da ne želimo da ga ubijemo, da ga bombardujemo ili da ga oteramo iz Srbije, ja mislim da mi to možemo da učinimo. Ja ne mislim da možemo da damo javna obećanja o ratnim zločinima, zato što je Tribunal nezavisno telo. Usput, Luiz Arbur je ovde (glavna tužiteljka Haškog tribunala). Rekao sam da mi sarađjemo s Tribunalom, što je mnogo delikatnije pitanje“.

Klinton je zatim pozvao Blera da obezbedi „najbolje ljude koji znaju Rusiju“ za slučaj kopnene operacije, jer „šta do đavala radimo s Rusijom, ako to vodi ka kolapsu naših odnosa“.

„Mislim da Putin ima ogroman potencijal“, rekao je Klinton posle izbora Putin za premijera Rusije. „Mislim da je veoma pametan i promišljen. Mislim da možemo učiniti mnogo dobrog sa njim.”

U drugom trenutku, Klinton je rekao: „Njegove namere su generalno časne i jasne, ali on se još uvek nije odlučio. Mogao bi da se oklizne u demokratiji."

Naredni razgovori koji su se ticali Kosova bili su u oktobru, kada je uspostavljena Posmatračka misija OEBS na Kosovu, a iz njih se vidi da su se i Francuzi složili da treba pretiti vazdušnim napadima. Međutim, narednih meseci nisu govorili o tome, sve do 21. januara kada je Bler pozvao Klintona.

- Zdravo, Bile. Kosovo – počeo je on, a šta je govorio ne znamo, jer je čitav pasus cenzurisan.

Međutim, Klinton je rekao da se slaže sa tim da je neophodno da se preduzme vojna akcija, ali da ne želi da pošalje kopnene trupe. Dalje, on je rekao da mora da ima neki politički plan da bi sproveo vojnu akciju.

- Mi smo u mnogo drugačijoj situaciji bili pravno i politički u Bosni, jer svet je rekao da ovi ljudi zaslužuju autonomiju, ali ne i nezavisnost. Ja ne želim da uvaljujem u probleme, ali sada je 45 ljudi poklano, a Milošević pokušava da izbaci Posmatračku misiju, nemamo drugog izbora osim da nešto učinimo – rekao je Klinton.

On je ukazao međutim, da su i Albanci kršili primirje.

- Oni verovatno imaju onoliko kršenja primirja kao i Milošević, mada su njegova drastičnija – rekao je i dodao da i Albanci moraju da sednu za sto i da preuzmu svoju odgovornost.

Zatim su u februaru ponovo razgovarali nedugo pre nego što se Klinton sastao sa Širakom.

- Tu je i sastaću se sa njim za nekoliko minuta... Treba da budemo sigurni da se svi slažemo – rekao je on.

Inače, nedugo pre toga se Klinton sastao sa novim nemačkim kancelarom Gerhardom Šrederom.

Narednih nekoliko razgovora su se ticala mogućeg dogovora i činjenice da je Milošević pristao da razgovara sa Ričardom Holbrukom, ali je Klinton rekao da ne veruje da će se Milošević složiti oko uslova primirja, što se i nije desilo.

Dana 23. marta Klinton je rekao Bleru da Milošević nije pristao i da je izgledao spremno da „sprovede veliko nasilje na Kosovu“.

Veći deo daljeg razgovora je cenzurisan, ali su rekli da će razgovarati sa Širakom i drugim zvaničnicima. Bilo je jasno da je bombardovanje izvesno.

- Jači su od Iračana – upitao je Bler Klintona.

- Da. Imaju bolju vazdušnu odbranu i mi ljude u blizini koji su ranjivi. Ulozi su veliki, ali potencijalne koristi su ogromne – rekao je Klinton.

Usledilo je 24. mart, prvi dan bombardovanja. Klinton i Bler su razgovarali 30. marta kada je govorio o tome da treba da se nađe rešenje za izbeglice, ali i da ga brine rastuća umešanost Rusije i da „okolne zemlje treba podrobnije da ispitaju ruske pošiljke na Kosovo, da obezbede da se ne krši embargo na oružje“.

Deo teksta je ponovo cenzurisan, a Klinton je rekao Bleru da paze šta pričaju jer je to otvorena linija.

U daljim razgovorima u aprilu Klinton govori o tome kako se nada da će međunarodne snage biti na Kosovu i da će „morati da se posvete da zaštite Srbe na Kosovu makar koliko i kosovske Albance“.

Klinton hteo da gađa i Crnu Goru: "Znam da će biti kolateralne štete..."

U jednom od njih je, međutim, Klinton insistirao na razornijem bombardovanju, rekavši da zna da će biti „kolateralne štete“.

- Nadao sam se da biste ti i Aznar (Hoze Marija, bivši španski premijer) dok ste zajedno mogli da ubedite (cenzurisano) da da Klarku i Solani ovlašćenje da gađaju širi raspon ciljeva. To bi zahtevalo udar na sedišta na nacionalnom nivou, vojno-industrijske ciljeve, TV tornjeve (čemu se on opirao), neke predsedničke mete, elektrane, sedište Socijalističke partije, koje takođe ima emiter radio TV programa. Zaista verujem da smo pogrešili što nismo pojačali vrelinu protiv ovih momaka. Moji ljudi me pozivaju i da razmislim o preventivnim akcijama protiv nekih ciljeva u Crnoj Gori. Znam da (cenzurisano) ne želi da se udari tamo, ali čak sam i on rekao da tamo ima ciljeva koje treba gađati.

Dozvoli mi da dam primer ili dva: postoji nekoliko objekata za koje mislim da tamo spemaju svoje projektile; u i oko luka unutra Crne Gore; postoji jedan kritični most koji moramo da pogodimo, pre nego što počnu da se kreću njihove vojne jedinice... Još je važnije da dođemo do ciljeva faze III unutar Srbije. Znam da će biti kolateralne štete i nekih polemika, ali ako želimo uskoro šansu za rešenje, mi moramo da pojačamo vatru – rekao je Klinton, a Bler se, pogađate, složio sa njim oko svega.

"Horor priča" o pogođenom autobusu i kineskoj ambasadi

Zanimljivi su razgovori iz maja, gde je Bler rekao da kampanja napreduje i da je gađanje elektrana i nestanak struje u Beogradu “napravio veliku razliku”.

Klinton je, međutim, ukazao na to da interesovanje u svetu za dešavanja na Kosovu opada i da u medijima nema dovoljno opravdanja za bombardovanje, dok se javljaju “horor priče o kolateralnoj šteti poput one o autobusu pogođenom na mostu”.

A ubrzo je usledilo i slučajno gađanje kineske ambasade u Beogradu u kojoj je bilo žrtava.

- Upravo sam izašao i dao izjavu rekavši da smo pogodili nekoliko važnih komandi i kontinentalne ciljeve, a da su šteta načinjena kineskoj ambasadi i smrti bile potpuno slučajne. Izrazio sam duboko kajanje ljudima i liderima Kine, ali i rekao je da je važno zapamtiti zašto su udari bili neophodni - rekao je Klinton, dodavši kako su američki piloti bukvalno rizikovali živote da bi izbegli da pogode nedužen civile u Srbiji.

"Tražili bi od nas da sravnimo ovo mesto sa zemljom"

Klinton je pravdao bombardovanje rekavši da mora da se zapamti šta je izazvalo vazdušne napade i šta je to što može da ih okonča. Onda je Bler rekao da je Klinton potpuno u pravu.

- TV kamere nisu na Kosovu, ali da jesu, viđali bi ljude koje su svaki dan ubijali Srbi, Milošević – rekao je Bler.

- Da imamo jedan TV prikaz 15 ljudi vezanih zajedno i živih spaljenih, od nas bi zahtevali da ih izbombardujemo do kraja, ljudi bi se pitali zašto nismo ovo mesto sravnili sa zemljom, ali naši ljudi to moraju stalno da govore medijima – rekao je Klinton.

Zaključili su da bi trebalo da imaju više snimljenih zločina na Kosovu i da su frustrirani time što Kinezi i Rusi kažu da je bombardovanje varvarsko.

Kada je konačno Milošević rešio da pristane na kompromis, bombardovanje je okončano, a Klinton i Bler su krenuli sa razgovorima o tome kakvi su im dalji planovi za region, a pogotovo za Kosovo, za koje je Klinton rekao da će se njim baviti najveći američki stručnjaci, kakav god formalan status bude imalo.

- Potreban nam je prosperitetni Balkan, sa manje iskušenja za sukob. Želimo da bude više integrisan sa Evropom. Sa EU, sa NATO-om. Prvo što moramo da uradimo je da definišemo taj prostor: Slovenija, Rumunija, Bugarska, Makedonija, Albanija, Crna Gora, Kosovo. I Srbija ako budemo mogli da se otarasimo Miloševića – zaključio je Klinton.