FELJTON 25 godina NATO bombardovanja Srbije (15): Nezadovoljstvo generala Šorta

Majkl Šort
Izvor: Kurir, Printscreen

Piše za Kosovo onlajn: Dragan Bisenić

Ova strategija je svoj prvi udarac doživela na Balkanu, jer je u Čortanovcima prvi put srušen »stelt«, avion na kojem je Vorden gradio svoju celokupnu piramidu superiorne tehnologije i »virtuelnog rata«. Amerika više nije ponovila projekat postizanja političkog cilja avijacijom. Ni Avganistan, ni Irak nisu se ni planirali, ni koncipirali bez pešadije. Obe operacije vodio je Kolin Pauel koji nije nikada do kraja prihvatio stavove »Ludog Džoa«. On je taj nadimak nosio paraleno sa nadimkom »Zaokret«. Ukoliko bi neki starešina, naime, odbio da prihvati njegovu ideju, on bi se smesta okrenuo i odnah otišao da istu tu ideju izloži sledećem pretpostavljenom. Sve dok je bilo ko želeo da to sluša.

Vordenovi »đaci« bio je general-potpukovnik Alen G. Pek i komandant NATO vazduhoplovstva, general Majkl Šort. General Pek je bio ključni planer za vazdušne napad na Srbiju i služio je u Kombinovanom centru za vazdušne operacije u Vićenci kao šef borbenog planiranja, a Majkl Šort je bio ključni izvođač njegovih zamisli.

General Pek je svoju diplomu stekao nakon što je diplomirao na Vazduhoplovnoj akademiji SAD 1975. Služio je kao komandant aviona F-15, pilot instruktor i ispitivač leta za standardizaciju i evaluaciju. General je komandovao grupom za vazdušne operacije u Nemačkoj, vazdušnim ekspedicionim krilom u Saudijskoj Arabiji i Centrom Vazdušno-kosmičkih ekspedicionih snaga.

Takođe je služio sa komandantom vazduhoplovnih snaga u USCENTCOM-ovom kombinovanom vazdušnom operativnom centru tokom velikih borbenih operacija Operacije Iračka sloboda. Tokom sledeće turneje kao zamenik komandanta vazduhoplovne komponente Kombinovanih snaga, nadgledao je planiranje, davanje zadataka, izvođenje i procenu koalicionih vazdušnih operacija za operacije Iračka sloboda i Trajna sloboda. General je bio komandni pilot sa više od 2.700 sati u F-15, uključujući više od 300 borbenih sati.

General Pek je nastavio svoju misiju na Vazduhoplovnom univerzitetu Maksvel, koji »pruža kompletan spektar obrazovanja, istraživanja i rada na svim nivoima kroz profesionalno vojno obrazovanje, profesionalno kontinuirano obrazovanje i dodelu akademske diplome«. On vodi intelektualni i liderski centar vazduhoplovstva, gde svake godine diplomira više od 50.000 rezidentnih i 120.000 nerezidentnih oficira, redovnog i civilnog osoblja. Pored toga, on je odgovoran za angažovanje oficira kroz Školu za obuku oficira i Korpus za obuku rezervnih oficira.

Na zvaničnoj strani Vazduhoplovnog univerziteta, vazduhoplovne baze Maksvel u Alabami, gde je general pek bio komandant posle svega, navedeno je da je »strateška vizija ključna« i podseća se na staru vojnu izreku da »briljantna taktika ne može da prevaziđe pogrešnu strategiju«. Vazduhoplovna baza Maksvel smatra da je »Kosovo 1999. bio redak primer izuzetka od pravila«. Uprkos loše osmišljenoj strategiji koju su nametnuli lideri NATO-a, avijatičari su uspeli da je prevaziđu svojim profesionalizmom, kreativnošću i kompetencijom.

General Šort je takođe imao svoje primedbe. Nakon rata, Šort se pojavio kao oštar kritičar dva ključna aspekta NATO-ovog vođenja rata: političkih zahteva koji su uticali na izbor ciljeva i fokusa NATO-a na napad na srpske snage raspoređene na Kosovu. Nazivajući ovo drugo prezrivo „podmetanjem tenkova“, Šort je umesto toga zagovarao potrebu da se „ide na glavu zmije“ i da se napadnu glavni strateški ciljevi u samoj Srbiji.

»Ideš u glavu zmije, zariješ bodež u srce protivnika i upotrebljavaš svu silu koju imaš pod komandom«, objasnio je Šort. Upitan da li se to dogodilo prilikom bombardovanja Srbije, general Šort je negirao. Izneo je, međutim, zanimljiv pogled na zbivanja unutar NATO kojima je bio akter.

»Mnogi naši lideri su ušli u ovaj sukob verujući da je Miloševiću potrebno samo, citiram, "par noći bombardovanja",  i onda bi prihvatio uslove NATO. Lično sumnjam da su se svi naši lideri uhvatili u koštac sa mogućnošću produžene vazdušne operacije. . . . Mislili su da će se Milošević, čim vidi našu odluku, preokrenuti i sve će biti dobro«, rekao je Šort.

Ona je opisao; »Ponovo smo nekoliko puta preradili plan u planiranju samo za američke vazduhoplovne snage. Proverili smo između 250 i 300 validnih, čvrstih vojnih ciljeva. U tri odvojena navrata između 1. januara i trenutka kada je prva bomba pala, taj predlog smo vraćali generalu Klarku. Iz političkih razloga, plan nije prihvatljiva alternativa. Tako da smo od te tačke stajali na tome da pogodimo oko 90 ciljeva u prve tri noći. Stalno sam dobijao uputstva: „Majk, biće ti dozvoljeno da bombarduješ samo dve, možda tri noći. To je sve što Vašington može da izdrži, i to je sve što neki članovi alijanse mogu da podnesu. Zato imaš samo 90 meta. Ovo će biti gotovo za tri noći."

Generalno sam verovao da je Milošević preneo NATO savezu: „Ako želim da zadržim svoj posao, ne mogu da prihvatim vaše uslove, osim ako mi ne nanesete neku štetu. Tako da treba da bombardujete dve ili tri noći. Onda ću otići svom narodu i reći da želim da zadržim kontrolu nad Kosovom koliko i bilo ko od vas, ali kao vaš lider ne mogu da podnesem bol i agoniju koju vam nanose vazdušni napori NATO-a Tako da ću prihvatiti uslove NATO-a."

Nisam verovao da ćemo bacati bombe sve do 24 sata pre nego što je prva bomba pala. Lično sam video Miloševića kako se povlači sa ivice u oktobru. Osećao sam da sam video majstora koji igra na ivici.

Shvatio sam veoma brzo da Milošević neće da osustane, već posle prvih udara na Beograd. Pogodili smo neke mostove preko Dunava i neke centrale, delovi Beograda su bili u plamenu, a Milošević nije ni razgovarao sa nama. Tada mi se činilo da ide na duge staze, da je procenio da se NATO neće izdržati, da nismo bili odlučni«.

Strateški ciljevi su uključivali „puteve snabdevanja, mostove, rafinerije goriva, komandne centre, [i] radio releje, dok je general Šort tvrdio da strateški ciljevi treba da budu u fokusu vazdušnih napada. „Ugasio bih svetla“, rekao je Šort, „srušio bih mostove preko Dunava. Udario bih pet-šest političko-vojnih štabova u centru Beograda. Milošević i njegovi prijatelji bi se probudili prvog jutra i pitali šta se, dođavola, dešava.”

U javnosti, na istoj strani sa Šortom, samo na drskiji i grublji način stajao je vodeći novinar »Njujork tajmsa«, Tomas Fridman. Vodeći novinar „Njujork tajmsa“, tada, a i sada, Tomas Fridman objavio je u vreme bombardovanja Srbije, 23. aprila 1999. svoju kolumnu koja je po pretećem tonu, brutalnosti poruka i zaostalim idejama ostala neprevaziđena u ratnohuškačkom novinarstvu. Fridman, koji je globalnu slavu stekao tako što mu je 2002. lično saudijski kralj Abdelaziz izvadio iz fioke i pokazao svoj mirovni plan za Palestinu i koji je funkcionalan i danas, iznerviran načinom na koji su u Srbiji protestovali zbog NATO napada i bombardovanja, dao je naslov tekstu „Ugasite muziku u Beogradu“. Prvo je zapretio da „Srbi treba da upamte“ da NATO još dugo, praktično zauvek, može da vodi vazdušni rat, a „ideju da ljudi mogu da drže rok koncerte u Beogradu“ i idu „u nedeljne protestne šetnje“ nazvao je „nečuvanom“. Zbog toga, Fridman je zatražio: „U Beogradu bi trebalo da se ugase svetla: na meti moraju da budu svaka elektromreža, vodovod, most, put i fabrika“.

Za razliku od NATO, koji je uporno objašnjavao da je to rat protiv Miloševića, a ne protiv srpskog naroda, Fridman je ustvrdio da „smo u ratu sa srpskim narodom“ kome je poručio: „Mi ćemo vašu zemlju da unazadimo, tako što ćemo da vas smrvimo“. Zatim je ponudio opcije, ako Srbi hoće da budu vraćeni u 1950. ili 1389. biće vraćeni.

„Dajte ratu šansu. Hajde da vidimo šta rade meseci bombardovanja pre nego što se odlučimo za nedelje invazije, gde ćemo, ako pobedimo, godinama okupirati Balkan“,  završio je Fridman.

Njega se sećamo danas za one koji uporno i na sve načine traže analogije između Ukrajine i Srbije, Kosova i Krima, ne samo što verujemo da su njegova brutalnost i nemilosrdnost prema Srbiji posejale ideje čije plodove možemo da vidimo ovih dana, a možda i ubuduće u Ukrajini, nego i zbog toga da podsetimo da kosovski čvor nije samo priznavanje nezavisnosti teritorije jedne suverene zemlje, nego i rat i agresija jače sile kojim je ta teritorija pripremljena na otcepljenje. Ukrajina se nalazi, reklo bi se, na „fridmanovskoj prekretnici“, u novoj opasnoj eskalaciji kada se menja karakter i intezitet sukoba, gde se menjaju ciljevi i sa vojnih, premeštaju na civilne. A sve to, na nesreću, može da donese humanitarnu katastrofu, nove kolone promrzlih izbeglica ka Evropi, nove žrtve i stradanja civila.

Šort je rekao da su »Srbi imali odličnu protivvazdušnu odbranu zemlja vazduh«, te da se nadao da prve noći neće da izgubi ni jedan avion.

»Ali ne bih bio šokiran da smo te prve noći izgubili jedan ili dva aviona. U zamenu za to, očekivali smo da pobedimo njihovu raketnu pretnju zemlja-vazduh. Očekivao sam da ću izaći iz prvih nekoliko noći, tako što ću da izgubim nekoliko aviona, ali sam suštinski uništio srpski raketni sistem zemlja-vazduh, rekao je Šort.

Osvrćući se na zahteve da se napada Treću armiju Vojske Jugoslavije, koja je bila na Kosovu, Šort je ocenio da je za njega to akcija koja je zahtevala velike napore, bila visokorizična, a donosila veoma malo. Polse nekoliko razgoovra sa admiralom Elisom, Šort je prihvatio akcije na Kosovu, odnosno paralelne operacije. Akcije su preusmerene, ali je tada prestalo bombardovanje Beograda. »Dali smo Miloševiću predah«, ocenio je Šort. Onda je 14. aprila bombardovana izbeglička kolona. Avijacija je delovala sa 15 000 stopa, kako bi bila zaštićena od malokalibarskog oružja, od raketa Stinger, SA7, SA6 i SA3, ali onda je slabila preciznost, iako su u pitanju bile »pametne bombe«.

Šort je na primeru svoga sina koji je leteo u 81. eskadrili ilustrovo koliko je bilo opasno spuštanje na niže visine. Odobreno je da mogu da se spste i na 10 000 stopa, radi izviđanja, ali da lansiranja raketa moraju da se obavljaju sa 15 000 stopa. Ta ograničenja uticala su na gađanje kolone izbeglica. Nakon toga odobrena su izviđanja na 5 000 stopa i gađanje sa 8 000 stopa, što je mnogo povećavalo rizik. Upravo zbog toga bio je pogođen i njegov sin, ali nije bio oboren.

U nastalim okolnostima, kada su se članice razilazile koje ciljeve treba gađati, a koje ne, Šort je tvrdio da NATO može da vodi kopneni rat i bez Amerikanaca. »Svi volimo da budemo deo akcije. Ali postoje NATO nacije, pored moje zemlje, sa izvrsnim kopnenim armijama, sjajnim rukovodstvom, sjajnim štabovima i kopnenim snagama, kao i dobro opremljenim i dobro obučenim ljudstvom, u očigledno dovoljnom broju za vođenje kopnenog rata. U vazduhu to nije slučaj. Vazdušne snage NATO-a su izvanredno dobro vođene, sa velikom hrabrošću i sjajnim ljudima, ali u malom broju i nisu svi tehnološki sposobni da se bore na način na koji biste želeli da se bore. Ne mogu svi da se bore noću. Ne mogu svi da upotrebe preciznu municiju i nisu svi u stanju da identifikuju neprijateljski avion izvan vizuelnog dometa.

Moja je ocena, stoga, da NATO ne može da ratuje u vazduhu protiv kompetentnog neprijatelja bez Sjedinjenih Američkih Država. Ako je to slučaj, i mi ćemo obezbediti 70 odsto napora, i obezbedićemo rukovodstvo, komandu i kontrolu, i snage za omogućavanje, onda moramo da imamo više od jednog glasa u odlučivanju«, predočio je Šort.

-Sjedinjene Države, će obezbediti vođstvo, snagu za operacije, većinu udarne snage i potrebnu tehnologiju. Povešćemo savez u rat i pobedićemo u ovoj stvari za vas. Ali cena koju treba platiti jeste da mi biramo muziku. Mi nismo samo jedna od 19 država. Mi ćemo izabrati mete. Svakako ćemo tražiti vaše odobrenje, ali ćemo osmisliti veliku strategiju da ovo uradimo. Oni od vas koji ne odobravaju šta smo osmislili, neka povuku svoje snage iz akcije te noći ili tokom niza noći. Mi to razumemo. Ali ne možete da zaustavite operacije. Nemate mogućnost da promenite ciljeve. Poslaćemo naše mladiće i devojke u rat, letećemo u zubima pretnji i snosićemo teret troškova i rizika. U zamenu za to, mi biramo muziku. A to znači, dame i gospodo iz ostalih 18 nacija, da ćemo od prve noći voditi klasičnu vazdušnu operaciju. Ugasićemo svetla, srušićemo mostove, a vojni štab će biti dignut u vazduh. I mi ćemo ići za tim postavljenim ciljem dok ga ne uništimo. Mislimo da će to dovesti Miloševića za sto, ali ako ne, to je najbolje što možemo da uradimo. Verujemo da je to najbolje što možemo. To je problem sa vođenjem striktno vazdušnog rata. Nećete izvršti invaziju sa zemlje, tako da ne možete zauzeti zemlju protivnika«, objasno je Šort svoju doktrinu.

Gađanje električnih instalacija grafitnim bombama počelo je 24. maja. Šort kaže da je s njegovog stanovišta »teško voditi rat s polovičnim merama«.

»Razumem svu političku zabrinutost da bismo mogli isključiti struju na zimu i da će ljudi da se smrznu, a to je strašna stvar za nas da razmišljamo. Ali mi smo izabrali da idemo u rat, i teško je efikasno voditi rat koristeći polovične mere. Gađanje elektro instalacija nije bilo ništa više od signala, jer se od njega oporavljate za X dana, a sve što smo uradili jeste da pošaljemo signal tom momku - Miloševiću, mi smo ovde zaista ozbiljni. Ali, same demonstracije odlučnosti nisu najbolji nčin da se potroši život mladih ljudi koji su zbog toga u opasnosti«, rekao je Šort.

Opisujući kako je došlo do bombardovanja i rušenja kineske ambasade, kada je poginulo više kineskih diplomata i novinara, Šort navodi da je posle 45 dana bombardovanja bila nađena »prava meta u centru grada«. Ali, ono što se smatralo logističkim centrom, bila je Ambasada NR Kine.

»Onda me je general Klark direktno pozvao i rekao: „Majk, pogodio si  kinesku ambasadu“. A ja sam rekao: "Nemoguće. Ne mogu da zamislim kako smo mogli da pogodimo kinesku ambasadu. Pusti me da uradim svoj domaći zadatak, pa ću ti se javiti." Pa sam pozvao momke iz Intela (intelidžensa – obaveštajne službe) i rekao: „General Klark samo kaže da smo pogodili kinesku ambasadu. Dajte mi kartu i pokažite gde smo ciljali Beograd, a zatim gde je kineska ambasada.“ Nije bilo ni blizu naših ciljeva. Pozvao sam generala Klarka nazad i rekao: „Šefe, pretpostavljam da je to moglo da se desi, ali ne znam kako. Mislim da nismo. Mislim da je u pitanju loša obaveštajna informacija. Pogledao sam gde je ambasada i tamo gde smo ciljali, i jednostavno ne vidim kako smo mogli da bacimo bombu tamo. Možda je projektil krenuo i pao nazad".

Ali onda je CNN potvrdio da smo pogodili kinesku ambasadu. Očigledno smo bili zapanjeni. Ovo nije bio cilj koji smo mi odabrali - ovo je bila meta koja nam je preneta kao dobra čvrsta meta. Odajem veliko priznanje obaveštajnoj zajednici NATO-a, a posebno naporima brigadnog generala Nila Robinsona. Uvek smo imali isti cilj na umu. Njegov posao je bio da mi pronađe mete koje su bile dobre i za koje smo mislili da će privesti kraju rat«, ispričao je Šort.

Ali, za Ambasadu NR Kine kaže da ju je »predložila druga agencija«, a da je on »samo dobio taj cilj«. »Ali ne vidim to kao funkciju žurbe da se ciljevi odobre. Imali smo veoma kontrolisan, dug proces odobravanja cilja kako bismo pokušali da izbegnemo samo ono o čemu govorimo«, posvedočio je arhitekta bombardovanja Beograd«, general Šort.

Upitan šta bi »voleo da bombarduje«, a to  mu nije bilo dozvoljeno, general Šort kaže da su »u Beogradu su još uvek postojali vojni i politički ciljevi za koje bih voleo da pogodim. Jasno, voleo bih da sam srušio »rokenrol most«.  Bilo je i drugih mostova preko Dunava koje bismo želeli da srušimo. Postojali su ekonomski ciljevi, fabrike, kapaciteti fabrika koji su imali dvostruku namenu za proizvodnju vojnih i civilnih dobara. Vi razumete ratno pravo kao i ja. Vi ne napadate civile ili čisto civilne ciljeve, ali možete da napadate privredne subjekte koji doprinose vojnoj mašini, a mi smo to uradili vrlo malo. Još je postojao deo električne mreže koji nismo pogodili. Čak i ako smo tražili sve što smo želeli, to je bilo postepeno, polako se povećavalo. Vazdušni rat, kako ja razumem, i kako smo želeli da ga praktikujemo, dizajniran je da ide prema postavljenoj meti, što je brže i agresivnije mogućno i sa što je moguće više ubojitosti. Samo omamite neprijatelja. Ali, gledano iz moje perspektive, nikada ih nismo omamili«, rekao je Šort.

Za Šorta najvažniji trenutak bilo je spašavanje oborenog pilota F 117 u Čortanovcima. Lozinka kojom je saopšteno da je pilot na sigurnom bila je »orao na brodu«.

Ipak, među američkim komandantima došlo je i do dodatnih sukoba i nesporazuma. Klark je bio frustriran linijama komunikacija između vojne komande u Vašingtonu koju su činili predsednik i sekretar za odbranu poznate kao National Command Authority. On je smatrao da nije dovoljno uključen u strateške diskusije. »Nekako, postao sam samo NATO oficir koji je samo raportirao SAD«, napisao je Klark u svojoj knjizi »Waging Modern War«.

Koen i general Šelton podržali su većinu zahteva generala Klarka, kažu saradnici, bilo za oružje ili za ambicioznije taktike. Ali oni su takođe delovali kao kočnica najagresivnijim predlozima generala Klarka - od njegove želje da koristi helikoptere tipa »Apač« do njegove želje da u Hrvatskoj bazira rakete kako bi njima gađao snage na Kosovu. Oni su takođe poslužili kao kočnica preporukama generala Klarka i nekih saveznika, poput Britanije, da se planira kopnena invazija.