FELJTON 25 godina NATO bombardovanja Srbije (14): Više od 40 planova bombardovanja

Izvor: Twitter

Piše za Kosovo onlajn: Dragan Bisenić

Danas smo u prilici da znamo ko su vojne ličnosti, pored general Veslija Klarka, koje su igrale odlučujuće uloge u idejnoj zamisli, planiranju i egzekuciji NATO napada na SR Jugoslaviju 1999. Klarkov komandant vazdušne komponente SAD bio je general (USAF) Džon P.

Džamper, na funkciji komandanta, USAFE. Operativni komandant NATO-a bio je admiral (USN) Džejms O. Elis, koji je bio komandant Savezničkih snaga za južnu Evropu; vrhovni komandant američkih pomorskih snaga u Evropi; i komandant, Joint Task Force »Noble Anvil«. Njegov štab je bio u Napulju, Italija. Elisu je bio potčinjen general-potpukovnik (USAF) Majkl C. Šort, komandant Savezničkih vazduhoplovnih snaga u Južnoj Evropi i komandant 16. vazduhoplovnih snaga SAD, sa sedištem u Avijanu u Italiji. Američka vazdušna sredstva su angažovana u operaciji Savezničke snage na tri načina: general Džamper je imao operativnu kontrolu nad B-1, B-2, B-52, F-117, E-3C, KC-135 i izviđačkim avionima, dok je davao taktičku kontrolu generalu Šortu. General Šort je imao operativnu kontrolu nad drugim avionima, organizovanim u 31. vazdušno ekspediciono krilo sa sedištem u Avijanu, 16. vazdušnom ekspedicionom krilu, takođe sa sedištem u Avijanu, i 100. vazdušno ekspediciono krilo sa sedištem u Mildenholu, Ujedinjeno Kraljevstvo. Konačno, Operativna grupa za zajedničke specijalne operacije je kontrolisala avione SAD i NATO-a namenjene borbenoj potrazi i spasavanju.

Zemlje NATO-a su dale operativnu ili taktičku kontrolu nad svojim snagama admiralu Elisu kao operativnom komandantu NATO-a. Sledeći NATO saveznici dali su svoje snage: Belgija, Kanada, Češka Republika, Danska, Francuska, Nemačka, Grčka, Mađarska, Island, Italija, Luksemburg, Holandija, Norveška, Poljska, Španija, Turska, Ujedinjeno Kraljevstvo i Sjedinjene Države. Admiral Elis je upravljao vazdušnim misijama za konvencionalne avione kroz naredbu za vazdušne zadatke koju je NATO pripremao u Centru za kombinovane vazdušne operacije (CAOC) u Vićenci, u Italiji. Pored toga, 16. krilo ratnog vazduhoplovstva pripremilo je nalog za vazdušne zadatke samo za SAD za američke stelt avione.

Svaka vojna operacija počinje planom, a Operacija »Savezničke snage« započela je život kao NATO OPLAN 10601. Zvanična istorija kaže da je priprema 10601 počela kao odgovor na direktivu NATO-a u junu 1998. U stvarnosti general Vesli Klark, koji je bio i SACEUR (Supreme Allied Commander Europe) i glavni komandant (CINC – Commander in Chief) Evropske komande Sjedinjenih Država, naredio je generalu Džonu Džamperu, koji komanduje američkim vazdušnim snagama u Evropi, da počne da razvija opcije za vazdušni rat mesec dana ranije, u maju. Drugim rečima, američko planiranje onoga što će postati operacija »Savezničke snage« počelo je pre i nastavilo se odvojeno od napora planiranja unutar NATO-a. Ova sklonost ka „U.S. samo“ planiranje izražavala je veću sklonost Vašingtona da upotrebi silu, potvrdu o američkim prerogativama kao dominantnom partneru u severnoatlantskoj zajednici i komplikovan odnos Klarka, kao pozorišnog šefa Evropske komande SAD sa njegovim podređenima u vazdušnom ratu.

Kao deo američkih napora da se uloga SAD prikaže kao „podrška [a] ne vođenje“ napora NATO-a, učinjeni su pokušaji da se odvojeni kolosek prikaže kao postojeći samo u veoma ograničenoj meri u kojoj je to zahtevala operativna bezbednost. Ali čak i kada sukob je počeo, odvojene NATO i „samo SAD“ pravci su nastavljeni, a članovi alijanse su negirali detalje američkih napada krstarećim raketama i operacijama stelt aviona B-2 i F -117.

Između leta 1998. i marta 1999. godine, NATO i američki planeri su ispitali niz alternativa, od ograničenog vazdušnog odgovora do snažne „samo SAD“ opcije koja se zvala »Nimble Lion«, pa čak i do zemaljskih operacija „prisilnog ulaska“. Planeri su se našli u situaciji da odgovaraju na stalno promenljive „namere komandanta“, generala Klarka, koji je davao smernice o tome koji ciljevi će, a koji ne, biti pogođeni u Jugoslaviji.

Prvo je Klark tražio plan koji bi se fokusirao na pet ključnih radio-relejnih čvorova, zatim na neograničenu operaciju, zatim na udare ograničene na 44 stepena severne geografske dužine, zatim na operaciju koja koristi samo krstareće rakete, a zatim na jednu koju će izvršiti isključivo američke i britanske snage. Tokom čitavog perioda, međutim, određeni ključni zahtevi su ostali fiksni: minimizirati kolateralnu štetu, izbeći bilo kakve prijateljske gubitke i sačuvati jugoslovensku civilnu infrastrukturu.

Prema rečima generala Klarka, promena vojnih prioriteta izražavala odsustvo političkog konsenzusa. „Jednostavno nije postojao konsenzus na strani država - članica da se izvede čitav niz vojnih opcija“, svedočio je kasnije General Klark.

Na neki način, dakle, od samog početka, perspektiva eskalacije bila je implicitna u svakom „planu .” Članice Alijanse koje su bile rešene da upotrebe silu bile su spremne da žrtvuju vojni realizam da bi obezbedile političko jedinstvo, verujući da, kada vojna akcija počne, NATO neće imati drugog izbora osim da proširi operacije prema datim uslovima. Ukoliko samo demonstracija sile bude neuspešna, strane učesnice bile ubeđivane da pristanu da urade više.

Do trenutka kada je počelo bombardovanje, NATO je prošao kroz više od 40 verzija plana vazdušne operacije. Verzija koja je zapravo počela 24. marta uključivala je tri borbene faze. Faza 1 bi uspostavila vazdušnu superiornost nad Kosovom i degradirala komandu i uspostavila kontrolu širom Jugoslavije. Faza 2 bi napala vojne ciljeve na Kosovu i one jugoslovenske snage koje pružaju pojačanje na Kosovu južno od 44 stepena severne geografske širine. Faza 3 bi proširila vazdušne operacije protiv širokog spektra vojnih i bezbednosnih ciljeva širom Jugoslavije, uključujući i glavni grad Beograd. Ako faza 1 ne primora srpsko rukovodstvo da pristupi, faza 2 i 3 bi bile snažnije.

Unutar svake faze, postojala su značajna neslaganja i unutar vojske SAD i NATO-a u pogledu strategije i prioriteta. Oni koji su bili angažovani u planiranju Nimble Lion-a borili su se sa mnoštvom ograničenja: ciljevi unutar Crne Gore su bili ograničeni, a bitni komandni i kontrolni čvorovi – posebno telefonske centrale – ostali su nedostupni zbog zabrinutosti za kolateralnu štetu, kao i elektrane za proizvodnju električne energije i televizijski predajnici. Jedan od efekata ograničenja bio je sprečavanje koncentrisanih napora u prvih 48 sati da se neutrališe jugoslovenska protivvazdušna odbrana. Navodni prioritet na početku neprijateljstava bio bi uspostavljanje prevlasti u vazduhu, ali ograničenja su zapravo radila protiv tog cilja.

Gledajući dalje od 48-časovne „demonstracije“ bombardovanja, general Klark i njegov komandant vazdušnog ratovanja, general-potpukovnik američkog ratnog vazduhoplovstva Majkl Šort, suštinski se nisu sagali oko pravilnog dizajna produžene operacije. Da li treba da se koncentriše na „strateške“ ciljeve u Jugoslaviji ili na „taktičke“ ciljeve širom Kosova? Šort je verovao da „kese sa leševima koje su se vraćale kući sa Kosova nisu smetale Miloševiću, a nisu smetale ni liderskoj eliti“.

Sam plan za vazduhoplovnu operaciju, razrađen je u dve varijante: 1) plan za udare na teritoriji KiM (vazduhoplovna operacija ograničenih razmera – LAO), kojim su predviđeni udari krstarećim raketama, uz mogućnost upotrebe borbene avijacije; i 2) plan za udare na široj teritoriji Srbije (vazduhoplovna operacija širokih razmera, radikalna varijanta – RAO), koji obuhvata raketne udare i angažovanje avijacije. Planom su bili određeni i objekti raketnih i vazdušnih udara na teritoriji Srbije koji su svrstani u tri zone: zona 1. Kosmet i deo južno od 44. paralele (linija: Zaječar – Ljubovija); zona 2. deo Srbije južno od 44. paralele, isključujući KiM; zona 3. deo Srbije severno od 44. paralele.

Prema izjavi Koen-Šelton, „O Kosovu“ pred Senatom SAD-a, planirano je da se izvede operacija vazduhoplovnih snaga NATO-a u pet faza: „Razmeštaj vazduhoplovnih snaga po Evropi je predstavljao fazu 0. Faza 1. se odnosila na uspostavljanje nadmoći u vazduhu i postepeno slabljenje komande nad celom SRJ. Faza 2. je podrazumevala napade na celom prostoru SRJ i na snage koje se nalaze južno od 44. stepena geografske širine, koje su obezbeđivale pojačanja srpskim snagama na KiM. Faza 3. je proširivala operaciju iz vazduha na veoma veliki broj vojnih objekata i snaga širom SRJ. Faza 4. je predviđala ponovno razmeštanje snaga, ukoliko se ukaže potreba. Krstareće rakete su predviđene za nosioca udara po odabranim objektima tokom cele prve faze.“ U trećoj fazi planirano je dejstvo po objektima podrške „snagama represije“ koji se nalaze u Beogradu i oko njega. To su po proceni NATO bile politički osetljive mete: glavna sedišta, komunikacijske i televizijske stanice, predsedničke rezidencije i skloništa, elektronski sistemi i druge.

Klark je, primenjujući ono što je komandant pomorskih snaga NATO-a, viceadmiral Danijel J. Marfi, nazvao „perspektivom kopnenog komandanta“, imao druge ideje. Želeo je da jugoslovenske snage snose teret NATO-ovih napada. Njegov fokus nisu bili samo izvršioci etničkog čišćenja na terenu na Kosovu, već i specijalne policije i paravojne snage širom Jugoslavije.

Među vojnim oficirima, shvatanje da se o ratovima na kraju odlučuje na terenu je deo vere u vojnu moć. Ali ako je na Klarka uticala pristrasnost u službi, druge stvari su takođe opterećivale njegovo razmišljanje. On, a ne general Šort, bio je direktno odgovoran za prevođenje političkih smernica u operativne planove. On, a ne njegov komandant vazduhoplovstva, cenio je koliko je konsenzus unutar alijanse u podršci bilo kakvoj vojnoj akciji krhak i promenljiv. »Ako bi komandanti postali previše uporni u zahtevima za agresivniji pristup upotrebi sile, oni bi potkopali taj konsenzus i – bez ispaljenog metka – doneli bi Slobodanu Miloševiću pobedu«, ocenio je Vilijam Arkin.

Tako je, sa svoje tačke gledišta u Belgiji, Klark zaključio da njegovi politički gospodari nikada neće pristati na otvaranje rata sveopštim vazdušnim napadom na Beograd u stilu Pustinjske oluje. Zagovaranje samo najskromnije operacije bombardovanja omogućilo je Klarku da uveri te članove alijanse u nadi da bi se Milošević mogao brzo predomisliti. Činilo se da je to takođe signaliziralo da vojni šefovi NATO-a ne vide potrebu čak ni da razmotre mogućnost kopnene invazije, što je mogućnost koju nekoliko članica alijanse nije htelo prihvatiti čak ni kao teoretsku mogućnost.

Arkin tvrdi da je »NATO je započeo rat bez bilo kakvog postignutog konsenzusa o tome šta će alijansa da uradi, ako se neprijateljstva produže duže od 48 sati«. »Iako je sama činjenica da je to bila „fazna“ operacija koja je podrazumevala mogućnost eskalacije, alijansa je odložila bilo kakvu odluku o tome šta će ta eskalacija podrazumevati. Klark i njegovi civilni majstori bi to svirali po sluhu: ako Milošević nije brzo popustio tokom Faze 1, postojala bi prilika za eskalaciju i prilagođavanje alternativnim pristupima«, predočio je Arkin.

Ocenjujući doprinos Ratne mornarice operaciji na Kosovu, iako je on bio »niskog profila«, ipak je bio »veoma značajan«, rekao je admiral Danijel Marfi, imajući u vidu prvenstveno delovanje raketa »tomahavk«, pošto je admiral Marfi kontrolisao i bio odgovoran za lansiranje ovih raketa. »Rakete »Tomahavk«, su same uništile skoro 50 odsto fiksne liste meta u ključnim kategorijama kao što su štabovi srpske vojske i policije. … Bili smo u mogućnosti da zadržimo 9 operatera »tomahavka« u kacijama . Njih 9 je održavalo vazdušnu operaciju u prvih nekoliko nedelja kada laserski vođeni bacači bombi nisu mogli da pronađu mete zbog lošeg vremena. I da nije bilo tih 9 operatera, morali bismo da stanemo,” objasnio je admiral Marfi.

Admiral Marfi je podsetio da je nosač aviona Teodor Ruzvelt stigao 14 dana nakon početka neprijateljstava. Bez obzira na to, sa samo 8 odsto ukupno namenjenih aviona koje je rasporedio NATO, pripisano mu je 30 odsto potvrđenih pogodaka protiv snaga raspoređenih na Kosovu. Zbog toga je smatrao da bi učešće nosača aviona u operaciji od prvog dana, napravilo značajnu razliku.

Pošto je postojao sukob između dva suprotstavljena zahteva, posebno u prvom mesecu rata, prisustvo nosača aviona bi pomoglo da se smanji ili prevaziđe taj rascep, smatrao je admiral Marfi.

„Proces ATO (authority to operate – odobrenje za delovanje), sa velikim brojem aviona, je proceduralan, sekvencijalan, krut proces. Nije u stanju da reaguje u roku od 24 sata i jednostavno je alat za upravljanje resursima. Imali smo skoro 900 aviona, uključujući tankere i avione za podršku, … i morate se pobrinuti da svi ovi avioni ne nalete jedan na drugog. Sve to dovodi do priličnog umanjivanja sposobnosti.

Doktrina vazduhoplovstva je veoma jasna u tome kako ide nakon početka vazdušne operacije, a ATO je zaista namenjen da opslužuje unapred planiranu kampanju. To radi veoma dobro. Međutim, kada se protivnik ne ponaša onako kako je vazdušna kampanja predvidela, točak može da otpadne«, objasnio je admiral Marfi.

Posebnu ulogu u tome imala je činjenica da NATO nije uspeo da uništi jugoslovenski sistem PVO, što je prvi cilj svake vazdušne operacije. „Nikada nismo neutralisali IADS [Integrisani sistem protivvazdušne odbrane]. Nismo bili ništa bezbedniji 78. dana nego prvog dana. Doktrina Vazduhoplovnih snaga poziva na neutralizaciju IADS-a pre nego što krenemo prema ciljevima. Pa, da smo do kraja sledili tu doktrinu, 78 dana ne bismo gađali ništa osim IADS-a. Dakle, Majkl Šort učinio je, naravno, razumnu stvar i odstupio je od stroge doktrine,” ocenio je Marfi.

Vazdušno krilo »Teodora Ruzvelta« imalo je 74 aviona. Kada je nešto trebalo da bude pogođeno istog dana – meta je bila izabrana ujutru i trebalo je da bude pogođena u neko vreme tog dana – što su mogla da urade dva sistema: vazdušno krilo nosača i »tomahavk«.

Marfi je posebno naveo primer operacije protiv aerodroma u Podgorici. »Podgorica je pretila uvođenju Operativne grupe helihoptera američke vojske Havk u Albaniju jer je bila samo oko 30 milja preko granice. To je bila srpska vazduhoplovna baza i Srbi su prebacili značajan broj aviona vazduh-zemlja... na taj aerodrom. Kada smo otkrili taj potez, general Klark je tog jutra rekao: ’Moram odmah da uklonim taj aerodrom. Ne možemo sebi priuštiti napad, čak ni neefikasan, protiv Operativne grupw Havk.“ Okrenuo se generalu Šortu i rekao: „Možete li vi to?“, a general Šort je rekao: „Mornarica to može.“ Ovo je ovo. bio na video telekonferenciji. On [Klark] se okrenuo prema meni i rekao: 'Dan, možeš li to da uradiš? “, a ja sam rekao: „Da, možemo to«. Tog popodneva smo podigli 48 aviona u vazduh i uništili ceo aerodrom, uključujući i podzemni tunelski kompleks u kome je bilo 26 aviona, i uništili smo svaki od njih«, opisao je Marfi.

Mornarica je imala 9 platformi Tomahavk koje su se kretale Jadranom. Gotovo svi statični ciljevi bili su isplanirani unapred, ali onda je poelo gađanje mobilnih ciljeva, poput lokacija raketa i posada SA-3. Podaci o tome gde se oni nalaze stizali su od elektronskog izviđanja. Stopa pogodaka tomahavkom bila je 85 odsto, rekao je admiral Marfi.

Vorden nikada nije postao general, nego je završio kao predavač na vojnoj školi gde su mu pitomci bili oni koji su kasnije delovali na Kosovu. Što je operacija na Kosovu proticala, bivalo je sve jasnije da ova Vordenova ideja ne funkcioniše sasvim ukoliko neprijatelj ima imalo respektabilnu vojnu silu. Ukoliko se želi ukus pobede, morala je pešadija da se uključi. »Samo pešadija garantuje ukus pobede«, komentarisao je kasniji ministar za odbranu Les Aspen.