FELJTON Rambuje – ultimatum za bombardovanje (14): Olbrajt uverava Tačija u ozbiljnost bombardovanja

Hašim Tači i Medlin Olbrajt
Izvor: Fejsbuk/Edi Rama

Piše za Kosovo onlajn: Dragan Bisenić

Hil je objasnio zašto nije bilo mogućno da se „oštro“ razgovara sa Albancima.

"Oštri razgovori sa Albancima da bi ih naterali na "da“, nisu bili nimalo olakšani njihovim korišćenjem mobilnih telefona, uređaja koji nije bio toliko rasprostranjen u Dejtonu 1995. Oštar razgovor sa njima često bi rezultirao time da neko pozove nekog od njihovih brojnih pristalica u Vašingtonu, koji bi zauzvrat zvao Stejt department i žalio se. Život u velikom gradu, objasnio sam Filu i Tini“, naveo je Hil.

Čak je i kosovskim Albancima bilo teško da poveruju da NATO zaista planira da bombarduje Srbe, pa je 22. februara u Pariz došao zapovednik NATO u Evropi, general Vesli Klark, i sreo se sa albanskom delegacijom u obližnjoj NATO bazi. Posebno zabrinutost izazvao je iznenadni nestanaka Tačija, koji je 18. napustio Rambuje i vratio se posle dva dana, a niko ne zna gde je bio. Sumnjalo se da se video sa idelogom OVK, Ademom Demaćijem, koji je odbio da dođe u Rambuje i koji je mesecima davao veoma oštre i radikalne izjave.

Hil je pitao Tačija: „Zašto ne možete da pristanete na ovo?“ Pitao sam Tačija, zaista ne shvatajući da li je razumeo skoro kobne posledice odgovora „ne“ za Kosovare“.

„Vi ste taj koji ne razume“, odgovorio je. „Ako pristanem na ovo, otići ću kući i oni će me ubiti“, odgovorio je Tači.

Da bi se izvelo bombardovanje Srbije, bilo je potrebno da Albanci prihvate sporazum. Ali, ako ga nisu prihvatili, zašto je američka državna sekretarka ubeđivala albansku delegaciju da ga prihvati? Mogla je da zaključi da to Albanci ne žele i na tome bi se sve završilo. Cilj je, međutim, bio da NATO po svaku cenu dođe na Kosovo i postane njegova odlučujuća komponenta. Ako to nije moglo da se obezbedi preko srpske saglasnosti, onda je bilo neophodno da postoji bar neka osnova, a tu osnovu mogli su da pruže samo Albanci. Zbog toga je Madlen Olbrajt morala da bude uporna u tome da Albanci svojim prihvatanjem nekog nacrta sporazuma obezbede alibi za bombardovanje, što nije ni krila.

„Posle fijaska u subotu, pokušala sam razne taktike. Prvo sam rekla Tačiju kakav je veliki potencijalni vođa. Kada to nije uspelo, rekla sam da smo razočarani u njega, da je pogrešio ako je mislio da ćemo bombardovati Srbe i ako Albanci odbiju sporazum. Za to nikada ne bismo mogli dobiti podršku NATO-a. „S druge strane“, rekla sam, „ako vi kažete „da“, a Srbi kažu „ne“, NATO će bombardovati i bombardovati sve dok srpske snage ne budu isterane i NATO ne bude mogao da uđe na Kosovo. Imaćete sigurnost. I moći ćete da upravljate sami sobom.“

Tači je odgovorio da je jedina svrha OVK bila da se bori za nezavisnost i da je bilo veoma teško odustati od toga. Rekla sam: "Ne morate, ali morate biti realni. Ovaj sporazum je na tri godine. Znamo da je problem Milošević. Ali situacija bi za tri godine mogla izgledati mnogo drugačije. Ovo je vaša šansa. Zgrabite jer možda nikada nećeš imati druge." Iako očigledno postiđen i gotovo uplakan, Tači nije hteo da kaže „da“, opisala je Olbrajtova.

Kopredsedavajući Hil, Majorski i Petrič poslednjeg dana nastavka konferencije uputili su srpskoj i albanskoj delegaciji poslednju verziju teksta sporazuma (Rusija se ogradila od spornog drugog i sedmog poglavlja) uz propratno pismo u kome je ostavljen rok do jedan sat posle podne za odgovor.

Hil i Petrič su posetili albansku delegaciju i nisu dobili nikakav zadovoljavajući odgovor. Albanska delegacija je odgovorila deklaracijom u kojoj se kaže da je konsenzusom postignut zaključak da se dokument može potpisati dve nedelje posle „konsultovanja naroda Kosova“, zatražen je brz raspored snaga NATO-a u pokrajini i naglašava da Albanci očekuju da se u skladu s tačkom 3, član I, osmog poglavlja tri godine posle potpisivanja sporazuma održi referendum o statusu Kosova“.

Šef srpske delegacije u Rambujeu, Ratko Marković, prema svedočenju Volfganga Petriča je odgovorio čak s tri pisma od kojih je prvo bilo upućeno u jedan sat posle podne, drugo u pola tri i treće u četiri sata.  Iako se u njima kaže da je konferencija napravila značajan napredak (u prvom pismu se navode pitanja s kojima je srpska strana saglasna), naglašava se da ne može biti nezavisnosti Kosova i Metohije niti ono može postati treća republika i naglašava se spremnost srpske i jugoslovenske strane da nastave rad. Ono što je, međutim, bilo očigledno posle završetka konferencije u Rambujeu jeste da su posle njenog završetka u Srbiji prevagnule one političke snage koje su od samog početka bile protiv Rambujea i koje su smatrale da se Srbija mora upustiti u rizik oružanog sukoba s NATO-paktom dok je Milan Milutinović praktično nestao iz javnosti.

Skoro pred samo okončanje konferencije, kod Hila i Petriča pojavio se Veton Suroi. On je rekao da je ovlašćen od albanske delegacije da se obrati ministrima spoljnih poslova Kontakt grupe. Hil ga je otpratio do prostorije gde su oni bili i rekao im da Suroi ima saopštenje za njih. Suroi je rekao da je delegacija prihvatila plan, ali da će trebati vremena da se vrati na Kosovo kako bi izgradila podršku među tamošnjim ljudima, jer bi neki aspekti toga, odnosno autonomija, a ne nezavisnost, bili problematični za njih. To što delegacija mora da se vrati na Kosovo nije zadovoljilo sve ministre spoljnih poslova, ali se sekretarka Olbrajt pobrinula da shvate da je poruka Vetona Suroija bila „da“.

Hil nije imao velikih simpatija za njega, ali mu je prišao i rekao da je sumnjao u njega zbog mnogih stvari koje je uradio u prošlosti, ali da nikada neće zaboraviti šta je uradio tog dana. 

Sutra nastavak: Milutinović nudi Srbiju u NATO