FELJTON Rambuje – ultimatum za bombardovanje (11): Račak – zločin i kazna

Piše za Kosovo onlajn: Dragan Bisenić

Dejvid Halberstem u svojoj knjizi „War in time of peace“ opisuje da je ubrzo nakon oslobađanja predsednika od lične optužbe zbog "afere Levinski“, Madlen Olbrajt ostala je usamljena u nastojanjima da progura akciju protiv Miloševića 15. januara 1999. na sastanku Saveta za nacionalnu bezbednost.  Ona je istakla ono što je tada bilo opšte poznato. Dogovor koji je Holbruk uspeo da postigne u oktobru raspadao se i ona se snažno zalagala za upotrebu sile, ali ni uniformisani šefovi, ni Bil Koen nisu želeli da budu uvučeni u Balkan. Sendi Berger ponovo je odražavao sumnje Bele kuće. Klinton, koji je još uvek bio pod opsadom u Vašingtonu, teško da je bio željan nove vojne avanture. Olbrajtovu je sastanak veoma frustrirao. "Mi smo samo miševi koji okreću točak", rekla je na povratku u svoju kancelariju.

To je bio sudbonosan dan. Ako nije mogla da pokrene mašineriju, Olbrajtova je bila sigurna da će to pre ili kasnije učiniti događaji, navodi Halberstem. Nije morala dugo da čeka. Prošli put, u Bosni, Srebrenica je pokrenula Zapad da preduzme akciju. Ovoga puta, na Kosovu, to je bilo selo Račak. Tamošnji događaji desili su se gotovo u isto vreme kada  "mi smo samo miševi" sastanak u Vašingtonu. Ono što se dogodilo u Račku promenilo je sve, a njegov politički značaj bio je očit. Kosovo se poput Bosne više ne može ignorisati.

Račak je bio još jedan od onih malih mesta koja simbolizuju nešto veće od njih samih. Krajem jeseni 1998. OVK ušla je u Račak i koristila ga kao bazu za napade na Srbe. Nakon što je mala jedinica OVK očito napala lokalne Srbe ubivši četiri policajca, značajno brojniji Srbi naoružani teškim naoružanjem ušli su u selo.

Uskoro su se pojavili izveštaji o velikom masakru u Račku. Šef Verifikacione misije, američki diplomata, Vilijem Voker, odmah je odveo konvoj u mesto. Tu je otkrio, kako je naveo, tela 44 poginula.

Masakr u Račku postao je presudan događaj za američku administraciju i savezničke zapadne vlade da pokrenu vojnu akciju protiv Srba, jer je to bio jasan znak da će se ponoviti ono najgore iz Bosne. Voker, kojeg su u Stejt Departmentu videli kao "honorarca" sa očitim simpatijama prema Kosovarima, nije čak tražio ni instrukcije od Vašingtona. On je odmah sazvao emotivnu konferenciju za novinare i događaje iz Račka opisao kao zločin protiv čovečnosti. Olbrajtova je takođe znala vrednost onoga što se dogodilo. Ako je bilo ljudi u administraciji koji su smatrali da je Voker otišao predaleko, ona nije bila jedna od njih. Podigla je telefon i pozvala ga: "Bile, radiš odličan posao. Bio si u pravu što se tiče Račka". 

U svojim memoarima, Olbrajt opisuje jutro, u subotu 16. Januara 1999. kada je čula vesti o Račku. Ona keže da se neki ljudi bude uz zvuk petlova koji kukuriče ili zvona za uzbunu ili zveckanja šoljica za kafu. "Kao Vašingtonka, budim se uz radio sa svim vestima. Pošto je bila subota – 16. januar 1999. – radio se sam uključila nešto kasnije nego obično, ali ipak mnogo pre zore. Dok sam ležala tamo u zimskom mraku, čula sam spikera koji izveštava o masakru udaljenom 5.000 milja. Nije se dugo čekalo na detalje. "Tamo gore ima mnogo tela“, rekao je ambasador Bil Voker novinarima, "muškaraca koji su upucani na razne načine, ali uglavnom veoma izbliza“.

Veći deo te subote sam provela sam kod kuće razgovarajući sa pola sveta telefonom. Pozvala sam ministre inostranih poslova NATO-a da predlože da Alijansa preispita i ažurira planove za pokretanje vojnih udara. I pozvala sam svoje glavne savetnike, tražeći strategiju koja bi kombinovala silu i diplomatiju da zaustavi Miloševića bez predaje Kosova gerilcima OVK.

Posle “masakra u Račku”, Amerikanci su, “na osnovu i dalje važećeg ACTORD-a (Activation Order-Naređenje za aktiviranje) hteli da odmah počnu s bombardovanjem Savezne Republike Jugoslavije. Pri tome su očekivali učešće i drugih NATO-država, među njima i Nemačke. Neki drugi politički cilj, osim onoga koji se ticao kažnjavanja, nije se mogao prepoznati.” (Ridger Folmer, “Rat u Jugoslaviji” - pozadina jedne zelene odluke”)

No, Amerikanci su - kako piše Folmer - bili spremni da “početak direktnih vazdušnih napada odlože u korist pregovaračkih procesa samo ako bi, kao prvo, pregovarački paket sadržao čvrsto jezgro o kojem se ne može pregovarati i koji bi, uz to, drugim zapadnim partnerima potvrdio da ACTORD i dalje ostaje na snazi i da smesta može biti primenjen, ako bi pregovarački proces propao. Ovaj ustupak smo morali načiniti, da bismo uopšte mogli pokrenuti pregovore u Rambujeu”.

Događaji u predsoblju Rambujea obeleženi su harmonizacijom NATO sa Kontakt grupom. Ujedinjene nacije su samo preko generalnog sekretara igrale podržavajuću ulogu i u najboljem slučaju imale samo indirektan uticaj, ali nikakvu istinsku težinu. Diplomatiji je igrala pred očima slika jednog Dejton II-sporazuma, za koji je Francuska htela da stavi na raspolaganje zamak Rambuje. Sjedinjene Države su sa izvesnom skepsom bacale pogled na taj evropski teatar.

Sondiranja su u međuvremenu pokazala da bi kosovski Albanci bili spremni da učestvuju na zatvorenoj konferenciji, ako se ne bi pominjalo teritorijalno pitanje i ako bi pregovarački proces išao ka tome da se zaključi zaista samo interni sporazum. SRJ je bila voljna da na osnovu naznačenih jedanaest tačaka stupi u direktne pregovore s kosovskim Albancima, mada je bilo razmišljanja i protiv konferencije na kojoj bi učestvovali “OVK teroristi”. Obe strane, ipak, u principu su bile spremne da odgovore na poziv iz Rambujea. Iz pisanih izvora ne vidi se da je bilo potrebe za nekom posebnom vojnom pretnjom ili čak i pretnjom rata od strane NATO-a, da bi se one privele za pregovarački sto.

Politički direktori ministarstava spoljnih poslova zemalja predstavljenih u Kontakt grupi okupili su se 22. januara 1999. u Londonu, da bi pripremili konferenciju. Na dan 26. januara, američka ministarka inostranih poslova srela se u Moskvi sa svojim ruskim kolegom. Jednim izbalansiranim saopštenjem pozvana je SRJ da prihvati mere Saveta bezbednosti UN i da ispuni sporazum sa OEBS-om. Ali, na pridržavanje preuzetih obaveza pozvan je i OVK, čije su provokacije mogle značajno doprineti nailazećim zategnutostima. Ministri su insistirali da zainteresovane strane intenzivnije porade na političkom rešenju. Ugaone tačke u ovome - suštinska autonomija za Kosovo i očuvanje teritorijalnog integriteta SRJ - bile su ponovljene.

Olbrajtova je, međutim, izgledala nezadovoljna takvim rešenjem. Ona se zaista nadala da Ivanova može privoleti da u najmanju ruku ćutanjem toleriše NATO vođstvo prilikom primene određenog sporazuma. No, ruski ministar spoljnih poslova nije se mogao složiti s tim. Iskazujući nezadovoljstvo, Olbrajtova potom nije htela da se pojavi na sastanku Kontakt grupe u Londonu. Posle intenzivnih razgovora s Evropljanima, američkoj diplomatiji, podržanoj i od Britanaca, uspelo je da progura “dvostruku strategiju” koja je kombinovala diplomatiju i verodostojnu pretnju silom. I drugi zahtev američke ministarke spoljnih poslova - da se dozvola za početak vazdušnih napada prenese na generalnog sekretara NATO-a - ispunili su NATO-partneri u Kontakt grupi, da bi obezbedili dolazak Olbrajtove u London. Svojim početnim odbijanjem da učestvuje na tom sastanku, američka ministarka uspela je, taktički spretno, da na svoj kurs dovede još poneke evropske partnere iz Saveza koji su ipak pomalo oklevali.

Generalni sekretar Ujedinjenih nacija imao je 28. januara 1999. jedan malo neobičan nastup u Savetu NATO. On je povezao napore NATO, Kontakt grupe i UN, pa je čak izgledalo da podstiče NATO na primenu sile. Za predsednika jedne organizacije, koju je NATO gurnuo u stranu, zaista je to bio zapažen nastup.

Ministri spoljnih poslova Kontakt grupe 29. januara zaključili su da stranama treba uputiti “poziv”. Pregovori je trebalo da budu vođeni na osnovu principa Kontakt grupe, o kojima se nije moglo pogađati. Ti principi formulisani su dan kasnije, i na frapantan način ličili su na onih jedanaest poznatih principa od 13. oktobra 1998! U roku od jedne nedelje trebalo je da strane stupe u pregovore, a njihovo trajanje ograničeno je na najviše 14 dana. Predsednik Saveta bezbednosti UN jednim svojim saopštenjem stao je iza zahteva Kontakt grupe.

Iako se nije mogla videti nikakva istinska potreba, Savet NATO-a pojačao je vojni pritisak na strane, tako što je, doduše uz klauzulu o zadržavanju prava, ali sasvim jasno, izrekao pretnju ratom. Generalni sekretar NATO-a preneo je poslednju pretnju beogradskom rukovodstvu i Rugovi i zatražio od njih da izađu u susret zahtevima međunarodne zajednice. Jugoslovenski ministar inostranih poslova protestovao je kod predsednika Saveta bezbednosti UN i uzaludno zahtevao sazivanje hitne sednice. Najzad, 6. februara, ipak su se obe strane pojavile u Parizu.

Sutra nastavak: NATO uzurpira prava Ujedinjenih nacija