FELJTON Rambuje – ultimatum za bombardovanje (12): NATO uzurpira prava Ujedinjenih nacija

Autor feljtona Dragan Bisenić pored američkog "avaksa"
Izvor: Privatna arhiva

Piše za Kosovo onlajn: Dragan Bisenić

Pregovori su otvoreni 6. februara 1999. obraćanjem francuskog predsednika Širaka. Radne sednice počele su dan kasnije. Trajanje konferencije u Rambujeu, koje je najpre bilo ograničeno na jednu nedelju, dva puta je produžavano i ona se završila 23. februara 1999.

Petnaestog marta, u pariskom Centru Kleber, pregovori su još jednom nastavljeni. Devetnaestog marta su prekinuti. Kao kopredsedavajući u ovim pregovorima fingirali su francuski ministar inostranih poslova Vedrin, kao domaćin, i britanski ministar inostranih poslova Kuk, u ime Kontakt grupe. Pregovarači su bili Amerikanac Hil, Austrijanac Petrič i Rus Majorski. Delegacija kosovskih Albanaca brojala je 16 ljudi, trećina od toga bili su pripadnici OVK, a druga trećina njima veoma bliski ljudi. Vođa pregovaračkog tima bio je član OVK Tači (formalno je bio rukovodilac grupe sačinjene od zastupnika u jednoj trojnoj grupi).

Srpska pregovaračka grupa sastojala se od 13 članova čiji se sastav menjao tokom konferencije. Pregovorima je rukovodio zamenik srpskog predsednika vlade Marković. Doduše, ovoj delegaciji pripadali su i eksperti jugoslovenskog Ministarstva inostranih poslova, no i ona sama bila je pod srpskim rukovodstvom, da bi se naglasilo kako je, prema jugoslovenskom shvatanju, ovde reč samo o unutrašnjim problemima Srbije. Pregovori u Rambujeu bili su koncipirani kao pregovori pod klauzurom (nadzorom). Francuski organizatori učinili su sve da bi sprečili kontakte sa spoljnim svetom, pogotovo s medijima. Ali strane su to izigravale svojim mobilnim telefonima. Zbog toga se od tih zaludnih pokušaja da se onemogući kontakt, u Parizu najzad odustalo.

Kontakt grupa je postavila principe koji su stranama saopšteni pre početka pregovora i o kojima se nije moglo pogađati. To znači, učestvovanjem u pregovorima, smatralo se da su učesnici te principe prihvatili. Pod stavkom “primena”, to je, između ostalog, značilo: “Učešće OEBS i drugih međunarodnih krugova, u meri koliko to bude potrebno.” Ova formulacija značila je svesno zavaravanje Rusa i SRJ. Izričitim navođenjem OEBS-a i gotovo usputnim pominjanjem drugih krugova, i jedni i drugi morali su imati utisak da će primena sporazuma nadalje biti nadgledana uz odgovornost OEBS. Činjenica je da su bitni delovi implementacije, od kojih je jedan predviđao NATO trupe, bili formulisani još pre početka pregovora. I albanska strana bila je, takođe, informisana o glavnim crtama. Zbog toga se ona i odrekla da taj za njih važan zahtev pri zauzimanju stava o pozivu još jednom isturi u prvi plan.

Ubistvo 45 Albanaca izazvalo je očiglednu promenu zapadne politike prema Kosovu, o čemu se Kontakt grupa sastala u Londonu kako bi razgovarala. Kontakt grupa je sledećeg dana 29. januara uputila poziv stranama za pregovore. Ova izjava je bila izuzetna u nekoliko aspekata. Što se tiče sadržaja, „insistira“ da nagodba mora biti zasnovana na principima koje je uspostavila Kontakt grupa. Ti principi su sadržani u nacrtima Hila koji su, prema Kontakt grupi, samo zahtevali preciziranje u ograničenom broju tačaka. Naravno, u toj fazi obe strane su odbacile Hilov nacrt i elemente osnovnog pristupa koji su ga podržavali. Što se tiče procesa, šest vlada je u roku od nedelju dana pozvalo strane u Rambuje da pregovaraju o nagodbi uz direktno učešće Kontakt grupe, u principu u okviru jedne nedelje. Ako napredak ne bude dovoljan, razgovori bi se mogli produžiti za još manje od nedelju dana. Kontakt grupa je zaključila ponavljanjem da će pregovori morati da budu završeni u roku od ukupno dvadeset i jednog dana od datuma njenog sazivanja: „Kontakt grupa će smatrati obe strane odgovornim ako ne iskoriste priliku koja im je sada ponuđena da njih.“

Ambasador Hil se zapitao otkuda se pojavilo vremensko ogrničenje za pregovore. "Pitao sam Fila Rikera, podsećajući da u Dejtonu nikada nismo postavili vremenski okvir. - Moraju da znaju koliko hrane da naruče“, odgovorio je Riker.  

Savet bezbednosti je odmah izjavio u predsedničkoj izjavi da „pozdravlja i podržava“ odluke Kontakt grupe. Jezikom koji podseća na rezoluciju poglavlja VII (ali nije sadržan u njoj), zahteva da sve strane treba da prihvataju svoje odgovornosti i u potpunosti se pridržavaju ovih odluka i zahteva.

S jedne strane, Savet  NATO  ponovio je da bi sila mogla biti upotrebljena kako bi se postiglo poštovanje Holbrukovog sporazuma, posebno, prekid neprijateljstava, smanjenje i premeštanje jugoslovenskih vojnih i policijskih snaga i prestanak prekomerne i nesrazmerne upotrebe sile. S druge strane, NATO je dodao još jedan zahtev, odnosno pozitivan odgovor na zahtev da se postigne političko rešenje u okviru koje je uspostavila Kontakt grupa.

U prilog ovim ciljevima, „Savet se danas složio da generalni sekretar NATO može da odobri vazdušne napade na ciljeve na teritoriji SRJ“.

Upravo je ovom rečenicom Saveta NATO, NATO je sebi uzurpirao pravo upotrebe sile, što je dovelo do rušenja celokupnog međunarodnog poretka. Upotreba sile regulisana je međunarodnim pravom i njeno korišćenje nalazi se u okviru ovlašćenja Saveta bezbednosti UN. Kao što je bio slučaj kada je NATO izrekao svoju prvobitnu pretnju upotrebom sile, što je rezultiralo Holbrukovim sporazumom iz oktobra 1998. godine, pretnja je pokrenula teška pitanja u međunarodnom pravu, ukazuje čak i pravni savetnik delegacije kosovskih Albanaca, Mark Veler. U svojoj analizi on je uočio brojna odstupanja i kršenja međunarodnopravnih normi. Na prvi pogled, ta akcija je delovala nedosledno sa ključnim stubom međunarodni ustavni poredak sadržan u članu 2, stav 4, Povelje Ujedinjenih nacija. Ta odredba, koja uživa najviši pravni autoritet i koja se primenjuje na sve države pod svim okolnostima, zabranjuje ne samo upotrebu sile, već i pretnju upotrebom sile.

U svom savetodavnom mišljenju o zakonitosti pretnje ili upotrebe nuklearnog oružja, Međunarodni sud pravde je samo nekoliko godina ranije zaključio: Da li je signalizirana namera da se upotrebi sila ako dođe do određenih događaja ili nije „pretnja“ u okviru člana 2, stav 4, Povelje zavisi od različitih faktora. Ukoliko je predviđena upotreba sile sama po sebi protivpravna, iskazana spremnost za njeno korišćenje predstavljala bi pretnju zabranjenu članom 2. stav 4. „Dakle, bilo bi protivzakonito da država preti silom da bi obezbedila teritoriju od druge države, ili da izazove da sledi ili ne sledi određene političke ili ekonomske puteve. Pojmovi 'pretnje' i 'upotrebe' sile prema članu 2. stav 4. Povelje stoje zajedno u smislu da ako je sama upotreba sile u datom slučaju nezakonita - iz bilo kog razloga - pretnja upotrebom takve sile sila će isto tako biti protivzakonita.Iako NATO nije imao za cilj da obezbedi teritoriju, bio je jasno odlučan da natera Jugoslaviju da sledi određeni politički put“, ukazao je Veler.

Naravno, NATO je pazio da svoju pretnju prilagodi zahtevima koje je postavio Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija. U početku, u oktobru, ciljevi NATO-a odražavali su zahteve poglavlja VII sadržane u Rezolucijama 1160 (1998) i 1199 (1998). Ove rezolucije su usvojene na osnovu formalnog nalaza da situacija na Kosovu predstavlja pretnju međunarodnom miru i bezbednosti i zahtevaju, između ostalog, prekid oružane akcije i represije jugoslovenskih vojnih i paravojnih snaga, njihovo povlačenje i početak suštinskih dijalog o političkom rešenju. Sklapanjem Holbrukovog sporazuma, Alijansa bi se takođe mogla osloniti na Poglavlje VII Rezolucije 1203 (1998), koja je podržala dogovor koji je posredovao američki emisar. Sam taj dogovor je uključivao srpsku obavezu da prihvati nagodbu do novembra 1998. Zahtevi koje je Savet postavio u skladu sa Poglavljem VII su pravno obavezujući i zahtevaju momentalno i bezuslovno poštovanje. Ali nijedan od (str. 112) ova dva elementa pojedinačno, niti oba zajedno, ne predstavljaju zakonsko ovlašćenje trećih država da intervenišu nasilno, ili da sprovode zahteve Saveta pretnjom ili upotrebom sile. U stvari, kada je usvajao Rezoluciju 1203 (1998), Savet je oprezno naglasio ovu činjenicu uključivanjem neobičnog paragrafa preambule koji kaže da je, prema Povelji Ujedinjenih nacija, „primarna odgovornost za održavanje međunarodnog mira i bezbednosti poverena Savetu bezbednosti'.

Ipak, odluka NATO bila je usmerena na sprovođenje ciljeva koje je utvrdio Savet bezbednosti, a Alijansa je tvrdila da ne preti upotrebom sile za sopstvene svrhe, već u ime međunarodne zajednice u celini. Delovao je, takoreći, kao izvršilac Saveta bezbednosti, iako samoimenovani. Međutim, i ovaj argument je neuverljiv. Na kraju krajeva, samo nekoliko meseci ranije, članovi Saveta bezbednosti su se oštro protivili oružanoj akciji Sjedinjenih Država i Ujedinjenog Kraljevstva protiv Iraka. Ta akcija je navodno preduzeta da bi se sproveli zahtevi (str. 114) Saveta bezbednosti u vezi sa obavezom Bagdada da sarađuje sa inspektorima UN za oružje. Zaista, u tom slučaju je još jasnije utvrđen obavezujući karakter Poglavlja VII zahteva Saveta koji je trebalo da se sprovede. Ipak, s pravom je odbačena teza da države ili grupe država mogu sebi dati ovlašćenje da koriste silu u ostvarivanju ciljeva koje su objavile Ujedinjene nacije.

Sutra nastavak: Rubin sparuje Tačijeve kravate i sakoe