FELJTON Rambuje – ultimatum za bombardovanje (15): Milutinović nudi Srbiju u NATO

Milan Milutinović
Izvor: adanja-polak.com

Piše za Kosovo onlajn: Dragan Bisenić

Posle četvrt veka od završetka, ni ovi posredni pregovori nisu ostali bez tajni. O jednoj od njih svedočio je Nikola Šainović.

"U Parizu se sastajemo Kristofer Hil, Milutinović i ja. Milutinović saopštava „specijalnu ponudu Beograda”, da SR Jugoslavija uđe u NATO, pod uslovom da uđe cela. Hil kaže: „Milane, to nije tema.” Zakazuje se potpisivanje. Mi odbijamo da potpišemo predaju Kosova i Metohije i predajemo naš tekst sa izmenama i dopunama, to nije predmet pažnje. Potpisuju Albanci, SAD i EU, Rusija ne potpisuje. Misija OEBS se povlači bez ikakvog objašnjenja, da je ugrožena bezbednost, da je ometamo u radu... Ništa. Odlaze 20. marta 1999. godine“.

U jednom intervjuu, ambasador Kristofer Hil je potvrdio da je razgovor o ovome vodio sa Miltunovićem. Upitan da je tačna ta „urbana legenda“, Hil je odgovorio: „Američki ambasador je i objasnio svojevrsnu urbanu legendu prema kojoj mu je Milan Milutinović u vreme Rambujea rekao - Kris, hajde da uđemo u NATO.“

"Ne nikada nije to tako rekao. Ono što je rekao je otprilike ovako: 'Znamo da imate problema da nađete nove lokacije za stacioniranje NATO i američkih trupa, jer vas Evropljani više ne žele. Zato vas i zanima Kosovo, svesni smo toga. Pa hajde možda da poradimo na tome'. Bio je to jedan od trenutaka u diplomatiji kada vam vilica padne. Kada ne možete da poverujete šta ste upravo čuli. No, u svakom slučaju nisam verovao da on veruje u to, a prilično sam siguran da nije ni on", rekao je Hil.

Tadašnji američki pregovarač ne daje više detalja o tome zašto ova ponuda nije dobila odgovor sa američke strane i šta u njoj nije bilo valjano.

O ovoj stvari postoji i drugačija verzija. Tadašnji glavni urednik i direktor „Politike“ Hadži Dragan Antić priprema svoju knjigu o Rambujeu sa mnogim nepoznatim dokumentima, svedočenjima i fotografijama. Antić mi je u rezgovoru rekao da je Milutinović o ulasku SRJ u NATO razgovarao u pariskom hotelu „Interkontinental“ sa državnom sekretarkom Madlen Olbrajt. „Ne bih da govorim mnogo o svemu pre nego što se knjiga pojavi, ali prisustvovao sam razgovoru između Milana Milutinovića i Madlen Olbrajt i sa njega imam i fotografije. Razgovor je trajao dva sata. Prvo je Milutinović ponudio da se NATO ustupi vojna baza pod komercijalnim uslovima. Kada to nije prihvatila, Milutinović je ponudio da NATO primi SRJ u članstvo. Ona je na to odgovorila: „Kasno je sada za to“. 

Nikola Šainović u svom ranom intervjuu ispričao je da se ponuda o članstvu u NATO, zapravo, ponavljala nekoliko puta. Prvi put još u leto 1998. preko Kristofera Hila. Kada su okončani razgovori u Parizu, gde je jugoslovenskoj delegaciji saopšteno da sledi bombardovanje, Šainović navodi da je „naravno, nastao je haos“. „Niko nije verovao da će oni otići tako daleko. Poslednja alternativa je bila da je Milošević ponudio da Srbija uđe u NATO, a da zauzvrat sačuva teritorijalni integritet. Tačnije, da Kosovo dobije maksimalnu autonomiju. Ponudili smo to preko Kristofera Hila, još u leto 1998.

U Haškoj dokumentaciji postoji snimljen odgovor, u kome Hil govori o razgovoru sa Milutinovićem, koji mu je preneo taj predlog. „Gospodine Milutinoviću, to nije tema. Voz je već pošao sa stanice, i ne možete da uskačete na krivini.“ Posle se pričalo da smo mi nudili baze Amerikancima. Ne, nismo, mi smo nudili celu Srbiju da bi spasili Kosovo, ali nije vredelo. Taj razgovor je ponovljen u Rambujeu, ali dobili smo isti odgovor“, objasnio je Šinović.   

Šainović je pomenuo i incident koji se dogodio u srpskoj delegaciji, ali nije dao nikakve detalje i nije mu pridavao važnost. Budući da je naveo da je bila reč o papiru koji je predlagao „paralelne institucije“, to se poklapa sa verzijom koju je predstavio Vladan Kutlešić u svom intervjuu o ovoj temi. Kutlešić je dao mnogo opširiniji opis i brojne detalje koji se nisu nigde drugde pojavili u svedočanstvima o Rambujeu.

"Godinu dana pre Rambujea, u Beogradu, u apsolutnoj tajnosti, mi počinjemo razgovore sa Amerikancima o Kosovu. O tome znaju samo četiri čoveka. U veoma dobroj i konstruktivnoj atmosferi, u februaru 1998. došao je Džim O'Brajan, specijalni savetnik Medlin Olbrajt i jedan od ljudi od njenog najvećeg poverenja. On je boravio u Beogradu neprekidno od februara do maja 1998. godine i nas dvojica smo radili na tekstu koji je trebalo da reši status Kosova. Polako smo radili, nikakve rokove nismo imali. Moram da kažem da je on vrhunski pravnik. U tom periodu samo je nakratko otišao u SAD, na petnaestak dana, jer mu se rodila ćerka, posle čega se vratio. Do 1. jula smo imali urađen samo početak sporazuma i govorili o konturama konačnog teksta. Naš rad je išao u pravcu proširivanja autonomije Kosova. Došli su onda godišnji odmori, Džim se vratio u SAD uz dogovor da u avgustu nastavimo. Ipak, do toga nikada nije došlo, jer se na terenu desilo nešto što ja i dalje ne znam, ali nešto što je srušilo dobru atmosferu nas i Amerikanaca i prekinulo rad. Od tada nema saradnje i posao staje sve do Rambujea", rekao je svojevremeno Kutlešić za Nedeljnik.

On i O'Brajan su dakle radili na pravnom sporazumu dok su u isto vreme u Beogradu, takođe, u tajnosti radili Milan Milutinović i Kristofer Hil, po pitanju vojno-policijske akcije na Kosovu.

"I nekad dođemo ranije i čujem šta pričaju. Mogu da tvrdim i da potpišem da se Hil sa velikom naklonošću, razumevanjem i savetodavno obraćao Milutinoviću o tome kako da se sprovodi akcija na Kosovu, ali mu je istovremeno stavljao ograničenja koja su sadržana OEBS pravilima o unutrašnjim sukobima. I onda ja čujem, mogu da citiram šta sam čuo:“ Milane, ne sme zeleno da bude na terenu, samo plavo“.

Značilo je da ne sme vojska tu da bude, nego policija. 'Ako nema dovoljno plavog, farbaj zeleno u plavo'. 'Ne sme avijacija, smeju helikopteri', 'ne smeju tenkovi, smeju BPR-ovi, ništa preko 80 mm'. To su bila pravila OEBS-a koja su Amerikanci tražili da se poštuju", prepričava Kutlešić.

Sutra nastavak: Šta su radili Kutlešić i O’Brajen