FELJTON Rambuje – ultimatum za bombardovanje (16): Šta su radili Kutlešić i O’Brajen

Skopje_231130_Savet ministara OEBS_Džejms O' Brajen
Izvor: Kosovo Online

Piše za Kosovo onlajn: Dragan Bisenić

Kutlešić, koji bio član državne delegacije na ovim mirovnim pregovorima, priča kako je tamo ponovo sreo svog starog poznanika Džima O'Brajana.

"Onda počinje Rambuje. I mene stavljaju u delegaciju. Država stavlja politički drugorazrednu delegaciju. To mi je bilo čudno. A na još jednom primeru mi je bilo još čudnije. Na odlasku na aerodrom, bila je subota, Gorica Gajević me zove kod nje, iako nisam član SPS. Ja dolazim kod nje i ona u suzama, drhtavom rukom mi uručuje koverat i kaže 'od prijatelja za porodicu'. I plače, njoj je jasno, ali meni nije jasno i shvatim da je novac. Na aerodromu ću dobiti to isto od policije, sa garancijom da će mi čuvati decu. Ništa ne traže zauzvrat. Ja iz tog zaključujem da je bio strah državnog vrha šta će se dogoditi", kaže Kutlešić i nastavlja:

"U dvorcu smo bili zaključani. Ništa se ne radi. Rukovodstvo konferencije, Petrič i Majorski traže da se odmah piše, a mi tražimo da se utvrde principi. I ništa se ne radi tri dana. Trećeg dana, ja vidim u hodniku Džima. Mahnem mu, mahne on meni i kasnije za večerom priđemo jedan drugom. Džim kaže: 'Vladane, hajde da radimo, ovde se ništa ne radi.' Ja mu kažem da nemam ovlašćenje, jer sam sad samo član delegacije. On kaže: 'Okej, ali da znaš da nije dobro.' Posle dva dana, on kaže: 'Ovo definitivno nije dobro, hajde da krenemo gde smo stali u julu.' Ja kažem - okej. Došao je kod mene u sobu oko 22.30 i nas dvojica smo počeli rukom da pišemo tekst sporazuma bez vojnog dela. Tekst sporazuma je bio na nivou slabijem od amandmana iz 1974, ali je podrazumevao pojačanu autonomiju, sa paralelnim institucijama i belgijskim modelom federalizma. Ta pojačana autonomija je predviđala i podelu policijskih poslova po američkom modelu: savezna i pokrajinska policija. Bio je to prihvatljiv model", objašnjava Kutlešić.

On dalje prepričava kako su se stvari dešavale redom.

"Kad smo završili, bilo je oko pola četiri ujutru, Džim mi kaže: 'Meni se ovo sviđa, probudi svoju delegaciju, ja ću moju.' To mi je pokazalo da je on u stvari bio glavni na celoj zapadnoj strani. Mi ih sve probudimo i onda je on govorio, ja sam ćutao. Mene je samo Ratko Marković podržao, Šainović i Štambuk su ćutali. Džim kaže: 'Ovo je solidna osnova za razgovor, ja ovo šaljem za Vašington, vi šaljite za Beograd, vidimo se večeras.' Ja sam otišao da spavam. Te večeri oko pola devet je stigao kripto telegram koji je potpisao ministar spoljnih poslova Žika Jovanović. Pisalo je: 'Izdajniče, smenjen si. Dolazi Milan Milutinović da preuzme pregovore.' Ja pošaljem Miloševiću šifrovani telegram: 'OK, ja se vraćam za Beograd', a on mi vrati šifru da budem tu i da niko ne sme da me dira. Ali Milutinović je odbio taj tekst sporazuma. Ništa me nije ni pitao, niti razgovarao o tome. I onda smo dobili razvoj situacije koja je dovela do bombardovanja", rekao je Kutlešić.

On je preminuo za manje od mesec dana nakon ovog intervjua, tako da više nema koga, ko bi potvrdio ili opovrgao njegovo svedočenje. 

U jednom kasnijem razgovoru, Nikola Šainović je samo delimično potvrdio Kutlešićevu verziju, ali je odbacio vođenje razgovora o NATO, što je kasnije potvrdio ambasador Hil, kao i sam Šainović nešto kasnije, što smo već naveli gore.  
Nikola Šainović je rekao: "Na žalost, Kutlešić nije živ, tu ima stvari koje se nisu dogodile. Mi jesmo imali problem. Neko iz naše delegacije bez znanja ostalih, nakon toga što smo mi razgovarali sa Beogradom, neko od naših tu poslao je neku informaciju i nastala je jedna konfuzija tokom jedne noći. Došlo je do rasprava između Beograda i nas. Ta informacija koju je neko poslao nije bila tačna. Ujutru je u Rambuje došao Milan Milutinović, predsednik republike. Sve se razjasnilo i delegacija je nastavila da radi i radila je do kraja bez promene sastava. Nikada delegacija nije bila smenjena. Ona je nastavila u istom sastavu i u Parizu. Ne dao vam bog da se nađete u tako vrućoj situaciji. I naprave vam nervozu jedne večeri i do jutra se stvar raspravila. Kutlešić je tome dao nenormalno veliki značaj, kao da se tu nešto promenilo. I ta priča o NATO bazi u Rambujeu ne postoji. Slušao sam Kutlešića šta je pričao.“

I sam novinar je primetio da „Šainović nije dokraja razjasnio šta se tačno dogodilo, "bio je problem, nervoza cele noći do jutra, ali sve se razjasnilo“, zaključujući da, ipak, nije tek tako Milan Milutinović hitnom poštom stigao u Rambuje“.     

Tokom tronedeljne pauze između prvog i drugog dela konferencije šef albanske delegacije i lider OVK, Hašim Tači, pozvan je u Sjedinjene Države na konsultacije posle kojih je objavio da je albanska strana spremna da potpiše sporazum. „Šatl-diplomatija“ između zapadnih prestonica nije, međutim, donela mnogo novog i protekla je u znaku sporova i dilema koje su dovele do neuspeha prve faze pregovora ali i novih sukoba na Kosovu i Metohiji sve ozbiljnijih vojnih pretnji NATO-a. Razloge nervoze severnoatlantskih krugova nije bilo teško videti: aprila 1999. godine Severnoatlantski pakt je trebalo da obeleži pola veka postojanja ali i da usvoji „novi strateški koncept“ kojim bi se utvrdila njegova nova uloga koja više nije bila ograničena Poveljom UN (pravo na kolektivnu samoodbranu) niti bi više važila tzv. out-of-area klauzula iz tačke 5 Vašingtonskog ugovora koja je ograničavala delokrug njegovih operacija na teritoriju država-članica.

Tvrdo krilo NATO okupljeno oko američkog državnog sekretara Medlin Olbrajt u kosovskoj krizi videlo je prototip novih, posthladnoratovskih kriza na kojima je trebalo testirati „novi strateški koncept“ dok su američki političari, za razliku od skeptičnog Pentagona, verovali da će Jugoslavija biti relativno lak protivnik danas najmoćnijeg vojnog saveza na svetu. 

O interesima NATO u kosovskoj krizi u to vreme možda najbolje govore reči Roberta Hantera, bivšeg američkog ambasadora u ovoj organizaciji: "Suviše je kasno za oprez i tvrdnje da je Kosovo samo ’građanski rat’ ili ’unutrašnja stvar’. Svojim dosadašnjim potezima, NATO je preuzeo odgovornost za ishod sukoba. Ukoliko se borbe nastave u vreme pedesetogodišnjice NATO-a u Vašingtonu aprila ove godine, u centru pažnje neće biti njegov novi strateški koncept ili velike vizije. Kosovo će baciti u senku i proslavu slavne prošlosti i planove za budućnost.“ 
Posle više sastanaka sa OVK, Hil je do 8. marta mogao definitivno da izvesti da je OVK definitivno prihvatila Rambuje.

Predsednik Srbije je u međuvremenu definitivno odbacio sporazum iz Rambujea.

"Dana 19. marta u Parizu, kompletno rukovodstvo kosovskih Albanaca potpisalo je sporazum. dok smo iza njih stali Volfgang Petrič i ja i drugi. Bio je to gorko-slatki trenutak jer smo svi, a posebno Volfgang i ja, znali da će u nedostatku srpskog potpisa i s obzirom na nastavak nasilja doći do rata. Ali bilo je i nečeg oživljajućeg. Posle meseci i meseci pokušaja da ohrabrimo albansko rukovodstvo na zajednički rad, uspeli smo. Mislio sam da bi ovo mogao biti dobar znak za budućnost, ali skup je uglavnom bio odbacivanje srpske propagande – koju sam mnogo puta čuo od samog Miloševića – da albanski lideri nikada ne bi mogli da rade zajedno“, naveo je Hil.

Sutra nastavak: Milošević i Holbruk – poslednji put