FELJTON Rasturanje Jugoslavije, NATO agresija i otimanje Kosova (2): Varnica koja je zapalila Balkan

Nemačka
Izvor: Gazeta Express

Za Kosovo onlajn piše: Miroslav Stojanović

Radikalan nemački zaokret - od uveravanja da neće koristiti naraslu moć, do grube demonstracije sile - primljen je (čak) i u samom Vašingtonu s izenađenjem. I  neskrivenom zabrininutošću. Stejt department je otvoreno i direktno izrazio nezadovoljstvo što Bon u jugoslovenskom slučaju „pokazuje mišiće“.

"Njujork tajms“ je tih dana pisao o „kraju epohe Nemačke kao ekonomskog džina, a političkog patuljka“, a američki ambasador u Ujedinjenim nacijama Pikering otvoreno upozoravao na „rađanje velike Nemačke“.

Vašington je u to vreme još bio protiv priznavanja nezavisnosti Slovenije i Hrvatske, pa je s one strane Atlantika stav Bona shvaćen kao direktan i provokativan izazov: rešenost Nemačke da udje u konfrontaciju čak i sa – Sjedinjenim Američkim Državama!

Zbog takvog držanja Bona, između predsedavajućeg Konferencije o Jugoslaviji Pitera Karingtona i nemačkog šefa diplomatije Hansa Ditriha Gešera došlo je do razmene pisama i oštrih reči.

Karington je upozoravao nemačkog ministra da će preuranjeno priznavanje Slovenije i Hrvatske predstavljati kraj i krah konferencije. I varnicu koja će „zapaliti Balkan“.

Nešto kasnije, stari lord je, s jetkošću i gorčinom, konstatovao kako je prizanavanje Slovenije bilo GREŠKA, Hrvatske FATALNA GREŠKA, a Bosne i Hercegovine KATASTROFALNA GREŠKA. U toj gradaciji izražavale su se, inače, i tragične posledice krvavog jugoslovenskog raspleta.

Doskorašnji predsednik Republike Češke Miloš Zeman je, pre neki dan, ocenio da je „kolektivno priznanje Kosova bilo i ostalo sramotno. Napravljen je opasan presedan, velike sile nameću svoju volju i nemilosrdno menjaju postojeće granice...“

Zašto je nemačko rukovodstvo posle opreza u prvoj polovini 1991. godine, u „drugom poluvremenu“ krenulo silovito i nezaustavivo da „diktira tempo“ u rasturanju Jugoslavije?

Mihael Martens, novinar najuticajnijeg nemačkog političkog dnevnika „Frankfurter algemajne cajtunga“ (i autor prve biografije na nemačkom o Ivi Andriću) imao je 2022. priliku - dakle dve godine pre nego što je Vilsonov centar objavio intrigantna dokumenta iz ureda kancelara Kola - da „prelista“ dve i po hiljade stranica tajnih dokumenata nemačkog ministarstva spoljnih poslova o raspadu Jugoslavije.

U opširnom tekstu objavljenom u svojim novinama (28. februara 2022) Martens je pokušao da odgovori na retorička, dramatično intonirana, pitanja: da li je Nemačka kriva za izbijanje najgorih ratova u Evropi od 1945. (Ukrajina će tek stići), snosi li nemačka politika odgovornost za raspad jedne države, za višegodišnje krvoproliće, s brojnim pokoljima, za više od 120.000 mrtvih i stotine hiljada proteranih i izbeglica...

Kada bi oni koji optužuju bili u pravu, to bi značilo, primećuje Martens, da je Savezna Republika Nemačka agresivna, razbojnička država koja bezobzirno započinje ratove. I da je upravo ona preuranjenim priznanjem nezavisnosti Slovenije i Hrvatske 1991. „pokrenula krvavi raspad Jugoslavije. Ilustrovao je takve tvrdnje (koje će, videćemo, relativizovati i pobijati na kraju autorskog teksta) s nekoliko primera.

Najpre Noam Čomski, čuveni američki lingvista i angažovani intelektualac. Čomski je konstatovao da je politika Bona bila "recept za građanski rat“ u Jugoslaviji. I da su Kol i Genšer, kao neku vrstu nastavka Hitlerove osvajačke politike, oživeli savez koji je Nemačka imala od 1941. do 1945, sa "zločinačkom i ubilačkom ustaškom državom“. Rušenjem multietničke, socijalističke države, Nemačka je povratila prevlast u južnoj Evropi.

Pariski „Mond“: ponovo se čuju nemačko – hrvatska nacistička zvona. Miša Gleni, britanski publicista: Nemačka je priznala Hrvatsku i Sloveniju političkim aktom „sumnjive moralne vrednosti“ ne obzirući se na „demokatske standarde“.

I dva državnika, francuski predsednik Fransoa Miteran i britanski premijer Džon Mejdžor su, kaže Martens, kasnije u memoarima „pothranjivali različite varijante te legende“.

Označavajući tu „legendu“ kao „apsurdnu tvrdnju“, Martens pravi uvertiru za konačan (relativizujuće problematičan) zaključak: nema nikakvih naznaka (u tajnim dokumentima nemačkog ministarstva spoljnih poslova) koje bi potvrdile da je Bon namerno doveo do razbijanja Jugoslavije.

Često je, kaže, zastupan stav da se Jugoslavija mora sačuvati po svaku cenu. Spominje da su nemački i italijanski ministri spoljnih poslova, Hans Ditrih Genšer i Djani de Mikelis, preneli zajednički stav jugoslovenskom kolegi Budimiru Lončaru i 25. juna 1991, na dan kada su dve secesionističke republike proglasile nezavisnost: Nemačka i Italija priznaju samo Jugoslaviju i njenu teritorijalnu celovitost.

A onda su, objašnjava Martens, okolnosti učinile svoje. U jesen 1991. prevlado je u Bonu stav da je priznanje Slovenije i Hrvatske „manje zlo“. Nakon višemesečnog „oklevanja“ došlo se do uverenja „da Jugoslavija nema budućnost, kao ni Sovjetski Savez, koji se upravo raspadao…“

Dokunenta koja je obnarodovao Vilsonov centar, a ona su neposredan povod za nastanak ovog teksta, objašnjavaju na drukčiji način Kolovo i Genšerovo „oklevanje“ i oprez pre odluke da priznaju Sloveniju i Hrvatsku. I, konačno: da presudno utiču na rastakanje Jugoslavije...

Sutra nastavak: Nemačka režija s Vatikanom u glavnoj ulozi