FELJTON: Rasturanje Jugoslavije, NATO agresija i otimanje Kosova (1): Fatalne nemačke karte

Helmut Kol i Hans Ditrih Genšer
Izvor: Novi Standard

Za Kosovo onlajn piše: Miroslav Stojanović

Vilsonov digitalni centar iz Vašingtona lansirao je, obelodanjivanjem tajnih dokumenata (više stotina) iz ureda bivšeg nemačkog kancelara Helmuta Kola, u medijsku i političku orbitu staru temu – o ulozi (i odgovornosti) Nemačke u raspadu Jugoslavije – s novim, nepoznatim detaljima i poznatom (neupitnom) suštinom: zvanični Bon (tada još prestonica i ponovo ujedinjene Nemačke) angažovao se 1991, posebno u drugoj polovini godine, s naglašenom destruktivnom energijom u pretvaranju (izvorne) jugoslovenske drame u tragediju velike zemlje.

Tu činjenicu ne može relativizovati ni naknadno „dopisivanje istorije“. Prva jaka, a fatalna, karta koju je ujedinjena Nemačka, s naraslom snagom i ambicijama, bacila na evropski sto bila je zaista uvod u jugoslovensku (krvavu) dramu.

Kancelar Helmut Kol i šef diplomatije Hans Ditrih Genšer su 1991, gotovo ultimativno, saopštili liderima evropske (tada dvanaestočlane) familije da će Nemačka priznati secesiju Slovenije i Hrvatske. I time, faktički, započeti razbijanje Jugoslavije. Uprkos činjenici da se upravo Evropska zajednica (potom Unija) grozničavo pokušavala da reši jugoslovenski problem političkim (diplomatskim) sredstvima (serija haških sastanaka) i u sopstvenoj režiji.

O drugoj nemačkoj jakoj karti, onoj koja se ticala sudbine Kosova i Metohije, nešto više u nastavcima ovog feljtona. Rambuje je, naime, bio izvorno nemačka ideja i inicijativa (njenu realizaciju su preuzeli Amerikanci) s takođe fatalnim posledicama: programirani krah Rambujea (o čemu je na ovom mestu iscrpno pisano) predstavljao je „uvod“ u takozvani "rat za Kosovo". Zapravo NATO agresiju, s trećim ratnim, i razarajućim, nemačkim pohodom protiv Srbije i  Srba u jednom veku!

Zvanični Bon je u ovaj poduhvat destrukcije krenuo s gotovo neshvatljivom upornošću. Sam protiv svih: protiv evropskih partnera, protiv Sjedinjenih Američkih Država, protiv (ostarelog) britanskog lorda Pitera Karingtona (predsedavao je uzaludnoj konferenciji o Jugoslaviji), protiv generalnog sekretara Ujedinjenih nacija Peresa de Kueljara, pa i stanovišta sopstvenih diplomata koji su u to vreme, ili minulih godina, službovali u Beogradu.

Evropski partneri su bili prinuđeni da se povinuju nemačkom diktatu. Postojao je, očigledno, strah da bi ujedinjena Nemačka, ako je ne slede, mogla da krene „svojim putem“. I na svoju ruku. A kad god se to dešavalo, završavalo se, po pravilu, katastrofom.

Francuski predsednik Fransoa Miteran je, na primer, upozoravao kancelara Kola na moguće, i pogubne, posledice ishitrenog priznanja Slovenije i Hrvatske. Želeo je, medjutim, da po svaku cenu zadrži Nemačku u „timu“, gde se, zahvaljujući unutrašnjim pravilima, koliko – toliko, mogu krotiti njena hirovitost i nepredvidljivost.

Postojao je i strah (iako ne previše realan) da bi tek ujedinjena Nemačka, s naraslom snagom i amopouzdanjem, mogla (čak) da okrene ledja Evropskoj zajednici. I tako, na dramatičan način, stavi na kocku ideju o ujedinjenoj Evropi, koja je upravo u to vreme, (istorijskim) samitom u Mastrihtu (izvešatvao sam sa ovog skupa za „Politiku“) stvaranjam monetarne unije, dobila nov podstrek i ubrzanje.

O fatalnoj nemačkoj ulozi u razbijanju Jugoslavije, progovorili su, inače, gotovo svi važniji akteri na (tadašnjoj) svetskoj političkoj sceni. Neki od njih zakasnelo, kada se više nisu nalazili na važnim funkcijama.

Gerhard Šreder je, na primer, u razgovoru s novinarima „Cajta“, priznao da je NATO agresija bila „grubo kršenje međunarodnog prava.“A upravo se on, tada na najvažnijem političkom položaju u zemlji, kancelarskom, saglasio da Nemačka učestvuje u toj agresiji.

Nekadašnji (zapadno)nemački ambasador u Beogradu, Horst Grabert, blizak prijatelj Vilija Branta, bio je uveren da je do Kolovog i Genšerovog priznanja secesionizma u Sloveniji i Hrvatskoj došlo na uporno inistiranje rukovodstva bavarske Hrišćansko socijalne unije (CSU), njenog desnog krila, koje je bilo u tesnim vezama sa ekstremnom (ustaškom) hrvatskom emigracijom.

Uz nagradu Hrvatima, kao „ratnim saveznicima“ (to „savezništvo“ često je naglašavao Franc Jozef Štraus, moćni šef bavarske vlade i stranke), bilo je potrebno kazniti Srbiju. Ona se odvajkada u nemačkim planovima i aspiracijama, pojavljivala kao smetnja i prepreka.

Još je Fridrih Nauman, jedan od tvoraca ideje o "velikoj Nemačkoj", koja je trebalo da obuhvati celokupan srednjeevropski prostor, i bila oivičena ekonomski zavisnim državama, „trabatima“ (što se nakon raspada „istočnog (socijalističkog) carstva“ zaista i dogodilo: uticaj Nemačke postao je predominantan od Baltika do Jadranskog mora) predvidjao da će izvan tog kruga ostati samo Srbija. Kao „tvrdjava koja smeta.“ I koja „mora biti izbrisana“.

Sutra nastavak: Varnica koja je zapalila Balkan