GODIŠNJICA UBISTVA KRALJA ALEKSANDRA (2): Hrastov svedok drame jedne zemlje

Iz publikacije ambasadora Dragana Bisenića „Američka stolica kralja Aleksandra“

Hamilton Fiš Armstrong je rođen 7. aprila 1893. u NJujorku u uglednoj i bogatoj porodici. Njegov deda je bio državni sekretar kod predsednika Granta. Pomoć za Srbiju počeo je da prikuplja 1912. kao student Prinstona kada je organizovao lutriju za kupovinu automobila za pomoć Srbiji koja je tada bila u balkanskim ratovima. To je činio zajedno sa svojim najboljim prijateljem, Alenom Dalsom, koji će između dva rata da bude član Upravnog odbora i advokat Američko-jugoslovenskog društva, kome će da predsedava Hamilton Fiš Armstrong. Dalsova uloga biće izuzetno važna kada kao šef CIA u vreme predsednika Ajzenhauera postane jedan od kreatora vojne i ekonomske pomoći socijalističkoj Jugoslaviji.

Hamilton Fiš Armstrong diplomirao je 1916. na Prinstonu. Posle diplomiranja radio je kao novinar privredne rubrike magazina „Nju ripablik”, a onda je 1917. stupio u armiju. Postao je vojni ataše u srpskoj vojnoj misiji u SAD 1. decembra 1917. U novembru 1918. raspoređen je na mesto pomoćnika vojnog atašea u Srbiji, a onda je u januaru 1919. postao američki vojni ataše u Beogradu. Nakon što je demobilisan u junu 1919. radio je kao specijalni dopisnik za istočnu Evropu. Vreme koje je proveo u Srbiji značilo je početak njegovog životnog interesovanja za spoljnu politiku, a 1921. uključio se u rad novoformiranog Saveta za spoljne odnose, stvorenog da bi se „osiguralo da rastuća američka uloga u svetu bude odgovorna i zasnovana na znanju”.

Armstrong je 1922, na zahtev glavnog urednika, profesora Harvarda Arčibalda Kari Kulidža, prihvatio mesto izvršnog urednika magazina Saveta za spoljne odnose „Forin afersa”. Nasledio ga je na tom mestu 1928. i bio na tom položaju sve do svog povlačenja 1972. godine. Armstrong je između 1922-1928. bio prvi izvršni direktor Saveta za spoljne odnose. Kao urednik često je putovao, posećujući važne državnike, uključujući Aleksandra Karađorđevića, Rejmona Poenkarea, Adolfa Hitlera, Benita Musolinija i Nevila Čemberlena. Voleo je da putuje, da sreće vodeće državnike u svetu odakle je crpeo živost, privlačnost, a pre svega relevantnost za svoj časopis. Svake godine posećivao je Jugoslaviju, prvo kralja Aleksandara, a zatim prestolonaslednika Pavla Karađorđevića.

Sve vreme svog delovanja do 1941. bio je aktivan u Fondu za pomoć Srbiji koji je delovao od 1912. do 1922. obezbeđujući pomoć Srbiji tokom Prvog svetskog rata, a kasnije u humanitarnim organizacijama koje su pomagale Jugoslaviji. Kasnije je bio predsednik Američko-srpskog društva. Igrao je 1922. odlučujuću ulogu u pridobijanju Karnegijeve fondacije za odluku o izgradnji Univerzitetske biblioteke u Beogradu. Bio je tvorac politike „Balkan – balkanskim narodima“ koju je izložio u svojoj knjizi „Novi Balkan“.

Fond je finansirao memorijal Fonda koji je postavljen 1928. u znak sećanja na lekare i drugo medicinsko osoblje koji su dali svoje živote za Srbiju. Armstrong je bio je sekretar Fonda za pomoć Srbiji koji je 1923. sagradio Američku kuću za pomoć jugoslovenskoj deci koja su ostala u ratu bez roditelja u Selcu, pored Crikvenice.

Za svoju nesebičnu pomoć Srbiji dobio je brojna priznanja. Za vreme boravka u Srbiji odlikovan je srpskim Ordenom Crvenog krsta (1918), Ordenom Svetog Save petog reda (1918), da bi onda postao i nosilac Ordena belog orla s mačevima (1919). Kasnije je odlikovan Ordenom Svetog Save prvog reda (1926).

Pisao je veoma mnogo, objavljujući brojne članake u časopisima, od kojih je 49 za „Forin afers”. Objavio je 13 knjiga, dok je drugih pet uredio. Veliki deo njegovih dela odnosi se na Srbiju, Jugoslaviju i Balkan. Posebno se bavio istraživanjem krivice za izbijanje Prvog svetskog rata, pa je u nizu članaka u američkim novinama, časopisima i „Forin afersu” koje je objavio posle 1926. dokumentovao da Srbija nije odgovorna za Sarajevski atentat, niti za izbijanje rata. Objavio je i niz članaka o kralju Aleksandru Karađorđeviću, kao i važnosti Kosova za Srbiju. 

Pripadao je brojnim važnim komitetima i telima. Najvažniji od njih bili su predsedavanje Grupama za studije rata i mira u Savetu za spoljne odnose od 1937. Ove grupe pretvorene su u Grupe za planiranje mira Stejt departmenta koje su oblikovale posleratni svet, a gde je Fiš Armstrong opet bio kopredsednik. U tim grupama raspravljano je i pitanje da li posle rata obnoviti ili ne obnoviti Jugoslaviju kao državu, gde je prevladao stav da je Jugoslaviju potrebno obnoviti. Može se reći da su ove grupe odigrale odlučujuću ulogu u stvaranju sveta posle Drugog svetskog rata, a zbog toga je Savet za spoljne odnose dobio reputaciju jedne od neformalnih grupa koje upravljaju svetom. Upravo je zbog ovih grupa, Savet za spoljne odnose ubrajan u „tajne vladare sveta“.

Pored ovoga bio je član predsednikovog Savetodavnog komiteta za izbeglice, tri puta delegat na Međunarodnoj studijskoj konferenciji (1929, 1933. i 1935.), član upravnog odbora i dva puta predsednik Vudro Vilson Fondacije, predsednik Njujorške biblioteke. Tokom 1944. bio je specijalni ambasador SAD u Londonu u rangu ministra, pre nego što je postao specijalni savetnik državnog sekretara Edvarda Stetiniusa. Na konferenciji u San Francisku bio je jedan od tri vodeća američka predstavnika.

Nagrađen je kasnije Ordenom krune Rumunije (1924) i Ordenom belog lava Čehoslovačke (1937). Iste godine dobio je francusku Legiju časti, a postao je Vitez Britanske imperije 1972. Počasni doktorati dodeljeni su mu na univerzitetima: Braun (1942), Jejl (1957), Bazel (1960), Prinston (1961), Kolumbija (1961) i Harvard (1963).

Armstrong se ženio tri puta. Prvi put sa Helen Mek Gregor Birne 1918. Imali su kćerku Helen Mek Gregor (kasnije gđa Edvin Gambl), a razveli su se u septembru 1938. Ponovo se oženio 1945. sa Karmen Barns, ali se taj brak okončao 1951. Iste godine, Armstrong se oženio Kristom fon Tipelskirh. Posle punih pola veka, povukao se iz časopisa „Forin afers” u 1972, a sledeće godine umro u svojoj 80. godini.

Kada je preminuo, 24. aprila 1973. u svojoj 80. godini, tadašnji američki predsednik Ričard Nikson izdao je sledeće saopštenje: „Hamilton Fiš Armstrong je bio veoma značajan stručnjak, diplomata i urednik. Njegovo ogromno znanje kombinovano sa njegovim obimnim praktičnim iskustvom učinilo je od njega vrednog savetnika za nekoliko generacija američkih lidera. Kao inspirišući urednik časopisa „Forin afers”, bio je snažna moć za mirniji i stabilniji svet. Gospođa Nikson i ja šaljemo najdublje saučešće njegovoj porodici“.

Državni sekretar u Niksonovoj administraciji Henri Kisindžer saopštio je povodom njegove smrti da mu je bio „prijatelj i insipiracija“ i da je bio „urban, mudar, odmeren i otvoren prema različitim mišljenjima“. „Sent Petersburg tajms“ je, 26. aprila 1973, u svom nekrologu napisao da je bio „politički autoritet“ i da je „među svoje prijatelje ubrajao mnoge vodeće svetske državnike, a sposobnost da mnoge od njih uključi kao autore u časopis dovela ga je u žižu međunarodnih političkih aktivnosti“.

(...)

Najverovatnije nikada nećemo tačno znati zašto je stolica kralju Petru II Karađorđeviću bila toliko važna pa ju je tako brižljivo selio sa sobom u svojim izbegličkim lutanjima od Beograda do Londona i Kaira. Uspomena na oca? Zavet? Sećanje na dečju opijenost predmetima? 

Kralj Petar ju je u Kairo doneo krajem 1943. sprovodeći plan da se iz Londona za stalno preseli u Kairo, u uverenju da će saveznička invazija uslediti na Jadranu i da će se s tim trupama i on vratiti u zemlju. Kada mu je Čerčil, posle Teheranske konferencije, 10. decembra 1943, ležeći u krevetu saopštio da su saveznici karte stavili na Tita, postalo mu je jasno da od povratka nema ništa i verovatno više nije video smisla da stolicu drži u ručnom prtljagu. Tako je i ovaj hrastovi svedok drame jedne zemlje ostao u Egiptu. 

Kada sam predsedniku Saveta za spoljne poslove javio za postojanje stolice, rekao je da je to valjda jedini preostali komad tih stolica u svetu i zatražio fotografiju pošto se te godine obeležavalo 100 godina od osnivanja Saveta za spoljne odnose. Godinu dana kasnije, 2022, obeleženo je 100 godina magazina „Forin afers“, ali i 140 godina od uspostavljanja diplomatskih odnosa Srbije i SAD. Tim povodom, Ministarstvo spoljnih poslova Srbije planira izložbu posvećenu Hamilton Fiš Armstrongu koja će nositi ime po retkom komadu nameštaja koji sažima sudbine jedne generacije doista velikih ljudi koji su gradili srpsko-američko prijateljstvo - „Stolica“. Tada će moći da se vidi život našeg zaboravenog američkog prijatelja i drveni, hrastov kairski svedok naše izlomljene istorije koji igrom slučaja ponovo stoji pred nama.

Ova stolica danas se nalazi u Ministarstvu spoljnih poslova Srbije. 

Kraj