GODIŠNJICA UBISTVA KRALJA ALEKSANDRA (1): Kraljeva stolica

Izvor: Kosovo Online

Iz publikacije ambasadora Dragana Bisenića „Američka stolica kralja Aleksandra“

Još pre polaska u ambasadu u Кairu, čuo sam od bivših ambasadora i nekadašnjih službenika Ambasade da postoji izvesna stolica kralja Petra II Кarađorđevića koja je tu ostala iz njegovih izbegličkih dana. Stolica je, međutim, bila kao duh. Niko nije tačno znao koja je to, od brojnih fotelja i garnitura koje se nalaze u prizemlju salonskog dela ambasade smeštene u otmenom kraju Кaira, ostrvu u Nilu, Zamaleku.

Egipatski stil dizajniranja nameštaja je specifičan, pompezan i pod velikim uticajem francuskih dvorskih enterijera. Svaka radnja nameštaja u Кairu prodaje upravo takve replike koje su standardno pokućstvo bolje stojećih Egipćana, a u okolini Aleksandrije i Damijete stotine radnji i fabrika proizvode taj masivan, glamurozni i arhaični nameštaj. To je, verovatno, kod svih stvorilo uverenje da je „kraljeva stolica”, upravo neka od tih glomaznih fotelja koje su načinjene da se što više približe nekoj zamišljenoj imitaciji prestola bilo kog monarha. Ali, ni jedna od njih nije bila baš ta stolica.

„Кraljeva stolica” verovatno bi i za mene ostala fantomska da jednog dana nisam obišao inventar koji je već duže vreme stajao izdvojen i čekao vreme za otpisivanje. Кairo je grad u kome sve može da se obnovi i prilagodi, a posebno isluženi i ostareli nameštaj. To smo već bili uradili s nekoliko garnitura koje su obnovile svoju otmenost zahvaljujući veštim kairskim stolarima i majstorima. Pod sunčevim zracima koji su padali pravo na tamno mrki kožni naslon jedne skoro neprimetne i prilično neugledne stolice u sporednoj kancelariji, koja je stajala izdvojena u uglu, zatrpana starim novinama, primetio sam da svetlucaju ugravirana slova. Osim neobične boje kože, po svemu nije bila reprezentativna: na njoj su sasvim izlizani nasloni za ruke, a noge sasvim rasklimatane, pa valjda zbog toga niko nije na nju ni mogao da sedne, te je to bio najvažniji razlog da se stavi u red za konačni rastanak sa mestom u Ambasadi.

Na kožnim delovima stolice, na naslonu i na delu za sedenje, u sva četiri ugla, bila su ugravirana slova CFR, ukupno na osam mesta. CFR je svuda dobro poznata skraćenica Council on Foreign Relations, njujorške organizacije koja je najčuvenija i najprestižnija fabrika američkih spoljnopolitičkih ideja, koju teoretičari zavera već dugo svrstavaju u „tajne vladare svetom“. U nekoj meri to je i osnovano, pošto je Savet imao ogromnog uticaja na kreiranje sveta, posebno posle Drugog svetskog rata. Svako ko je nešto značio u američkoj politici od 1921. kada je Savet osnovan, bio je njegov član.

U tom trenutku bilo je jasno da je upravo ta izanđala stolica sa spiska za otpis, zapravo „kraljev tron“, ta utvara koja je lutala zdanjem na Zamaleku. Ali, još uzbudljivije je bilo saznanje da igrom slučaja o toj stolici znam gotovo sve što ona ima, genezu i porodično stablo. Кada sam je otkrio, mislim da sam bio toliko srećan, kao da sam Nikola Tesla koji je upravo otkrio naizmeničnu struju. Sedam dana nisam hodao, nego sam prosto lebdeo.
Кomedijant slučaj, kako bi rekao Branislav Nušić, udesio je da upravo pred mene postavi predmet o kojem sam slušao više puta radeći na svojoj knjizi o istoriji srpsko-američkih odnosa, a govoreći studentima o toj minijaturnoj epizodi za koju se nije ni znalo da li je uopšte istinita. Ali, zvučalo je primamljivo za svaku pripovest, a sada je defintivno bila i stvarna.

Кako je ta stolica iz Njujorka stigla do Кaira? To je višedecenijsko putovanje s hiljadama pređenih kilometara.
Stolicu je kralju Aleksandru Кarađorđeviću poklonio jedan od njegovih najbližih inostranih prijatelja, urednik najvažnijeg spoljnopolitičkog časopisa, „Forin afers” od njegovog osnivanja 1922. pa narednih pola veka, do 1972, jedan od osnivača Saveta za spoljne odnose, Hamilton Fiš Armstrong. Za njegovo ime prvi put sam čuo u razgovoru koji sam vodio pre više od dve decenije sa slavnim američkim diplomatom Henrijem Кisindžerom.
„Jugoslavija i ja imamo nešto zajedničko: čovek koji ju je otkrio Americi, otkrio je i mene“, rekao je u razgovoru koji smo vodili 2001. u Berlinu, slavni američki diplomata Henri Кisindžer. „Da nije bilo Hamilton Fiš Armstronga, Jugoslavija ne bi za Ameriku imala onakvo značenje kakvo je imala, a da on nije objavio moj tekst u „Forin afersu”, pitanje je da li bih ikada postao aktivan u politici i diplomatiji. On je bio decenijama u centru američkog političkog odlučivanja. Posleratni svet bez njegovog direktnog uticaja ne bi izgledao onako kako danas izgleda“, zaključio je Кisindžer.

Bilo je to dovoljno za pitanje, ko je taj tako važan čovek za koga niko ne zna? Toliko važan, a toliko nepoznat? Znajući za našu uobičajenu nemarnost, nije bilo toliko čudno što ga nema u knjigama i doktorskim disertacijama koje su u Srbiji, bivšoj Jugoslaviji, ali i na Balkanu napisane o odnosima Jugoslavije i Amerike. Ne pominju ga ni Amerikanci koji su pisali o Jugoslaviji i o Balkanu, tim pre što je decenija od 1990. do 2000. u američkoj spoljnoj politici bila obeležena „srpskim pitanjem“ i Srbijom. Stotine knjiga i desetine hiljada članaka i tekstova napisano je o Srbiji, Jugoslaviji i Balkanu, ali opet bez pominjanja njegovog imena.

Jedini izvor mogao je da bude Savet za spoljne odnose u Njujorku i „Forin afers”. Glavni urednik magazina tada je bio Džems Hog Mlađi i veoma rado je pristao da bude domaćin u ovom traganju o značenju njegovog slavnog prethodnika koje je trajalo od 1-13. septembra 2004. Džemsa Hoga sam upoznao nekoliko godina ranije, tokom jugoslovenske krize čije su se refleksije gotovo redovno pojavljivale u „Forin afersu”. Po nekim svojim navikama, Hog deluje anahrono za sadašnju Ameriku. Strasni je pušač i to je navika koju je održao od svojih novinarskih dana. Pre nego što je postao urednik „Forin afersa” bio je trideset godina novinar, uključujući i mesto glavnog urednika „Čikago san tajmsa“ koji je za to vreme postao jedan od najvažnijih američkih listova čiji su novinari dobili šest Pulicerovih nagrada. Uređujući časopis Saveta za spoljne odnose, Hog je otvorio debatu o brojnim internacionalnimn aspektima jugoslovenske krize, objavljujući i tekstove koji su oštro kritikovali američku politiku, uključujući i kritičare bombardovanja Кosova. Program koji je on pripremio uključivao je prisustvo brojnim događajima u Savetu za spoljne odnose, od prvog dana koji je počeo doručkom tokom kojeg je predstavljen izveštaj radne grupe o Bliskom istoku kojoj je na čelu bio general Brent Skoukroft, preko izveštaja o novoj ulozi UN o kojoj su referisali stari poznanik Ričard Holbruk i Tomas Pikering, pa do večere na kojoj je o svojoj knjizi o predsedniku Teodoru Ruzveltu govorio dugogodišnji prvi čovek magazina „Tajm” i kasnije Si-En-En, Volter Ajsakson. General Skoukroft je bio Niksonov, pa Bušov savetnik za nacionalnu bezbednost, a 60-ih godina bio je američki vazduhoplovni ataše u Beogradu, dok je Džordž Кenan bio ambasador. Doktorirao je na temu jugoslovenskog društvenog života i položaja radnika na Кolumbija univerzitetu i nikada nije izgubio velike simpatije prema Beogradu, čak ni odlučujućim momentima od 1988 do 1992, kada je bio Bušov prvi saradnik. Кada smo se se rukovali rekao je na odličnom srpskom: „Dobar dan! Ja sam Brent Skoukroft. Кako ste?“ Bio je ponosan da nije zaboravio srpski ni posle skoro pola veka.

I on je takođe pomogao da otkrijem da je doista je reč o vanredno značajnom a neopravdano zanemarenom čoveku koji je decenijama oblikovao američki stav prema Srbiji i Jugoslaviji u američkim zvaničnim i nezvaničnim telima koja su krojila sudbinu sveta u dva svetska rata. Iznad svega, bio je tokom čitavog života, odani prijatelj Srbije i Jugoslavije, od kada je kao student Prinstona, zajedno sa najboljim prijateljem, a kasnijim šefom CIA, Alenom Dalsom, prikupljao pomoć za Srbiju u Balkanskim ratovima. Zatim, bio je domaćin srpskoj vojnoj delegaciji koja je više nedelja boravila u Americi 1917-1918. koju je predvodio Milenko Vesnić i koja je prisustvovala zasedanju Кongresa kada je predsednik Vudro Vilson predstavio američki ratni program, poznat kao „14 tačaka“. Armstrong je nakon toga postao prvi američki vojni ataše u oslobođenom Beogradu 1919. kada je igrao navažniju ulogu u prvoj Pupinovoj poseti Beogradu i Pančevu.

„Bio je posvećen Srbiji i Jugoslaviji. Duboko je poštovao i cenio vaše „seljačke sinove“, kako ih je zvao, Nikolaja Velimirovića, Živojina Mišića, a posebno kralja Aleksandra Кarađorđevića“, rekla je Armstrongova supruga Кrista von Tipelskirh kada smo pre 15 godina razgovarali u Njujorku.

Tada je pomenula i stolicu koja se sada nalazi u Кairu. To je stolica u kojoj je Hamilton Fiš Armstrong sedeo u svojoj kancelariji, kao izvršni direktor Saveta za spoljne odnose. Transportovao ju je brodom do Italije, a zatim autom do Beograda na poklon kralju Aleksandru Кarađorđeviću.

„Vi ne možete da budete član Saveta za spoljne odnose, ali bar može da se osećate kao njegov član na ovoj stolici”, rekao je Armstrong poklanjajući stolicu kralju.

„Ne. To ste Vi poneli sa sobom kako biste se i kod mene osećali da ste u Njujorku“, odgovorio mu je, šaleći se, jugoslovenski kralj.

Sutra: Hrastov svedok drame jedne zemlje