Ima li smisla stavljanje Srbije pred dilemu - Kosovo ili EU?

"Po svemu sudeći, Fon der Lajen, Mišel i Borelj ne pitaju se mnogo za goruće svetske teme, pa nije čudno što se u Davosu prethodnih dana o predstojećim izborima za EU parlament nije mnogo govorilo, već o tome da li je moguć povratak Trampa u Belu kuću“

Piše: Miloš Garić

Da će Srbija biti stavljena pred izbor, između potencijalnog članstva u Evropskoj uniji i ostajanja pri stavu da ne priznaje Kosovo za državu, jasno je odavno. Nemačka, kao vodeća država EU, odredila je to kao ključni uslov “evropskog puta” Srbije i pre nego što su, protivno Rezoluciji 1244 Saveta bezbednosti UN, albanski politički predstavnici 2008. jednostrano proglasili nezavisnost, a mnogo ranije nego što se Srbija teškom mukom “izborila” za status EU kandidata, marta 2012.

U međuvremenu, bilo je mnogo kontradiktornih izjava, različitih obećanja, u jednom periodu važio je slogan "i Kosovo i EU“, bilo je nepreciznih tumačenja i ostalog bacanja "prašine u oči“. Čak je i bivša kancelarka Angela Merkel u tome učestvovala.

Prilikom svog poslednjeg zvaničnog dolaska u Beograd septembra 2021. poručila je da pitanje Kosova treba rešavati na kraju procesa evrointegracija.

"Neka pitanja će se rešiti na kraju evropskog procesa. Nisu sve države EU priznale Kosovo. Pitanje se mora rešiti da bi članice EU potvrdno odgovorile, ali nema smisla razgovarati o kraju procesa pre nego što se reše druge stvari. Ja sam za mapu puta na kojoj se prvo rešavaju sva druga pitanja", rekla je tada Merkel.

U tom trenutku, delovalo je da Nemačka bar još neko vreme neće pred Srbiju stavljati „priznanje“ kao ključni zahtev, ali stvari su se ubrzo promenile. Od dolaska Olafa Šolca na mesto kancelara, a posebno ustoličenjem predstavnice "zelenih“ Analene Berbok na čelo Ministarstva spoljnih poslova, Berlin više ne ostavlja nikakvu dilemu.

“Kancelar je rekao da je nepojmljivo da bilo koja zemlja postane član Evropske unije bez uzajamnog priznanja. Na kraju procesa normalizacije za nas je jasno da će biti uzajamnog priznanja. Kada je bivša ministarka Berbok bila u Beogradu, ona je rekla da kraj sveobuhvatnog sporazuma mora da obuhvati uzajamno priznanje. Ne razumem iznenađenje, za nas nema promene”, naglasio je nedavno ambasador Nemačke u Prištini Jorn Rode.

Nema iznenađenja, a ni dilema

I, u pravu je Rode, nemački stav nije nikakvo iznenađenje, ali isto tako nije iznenađenje i nema promena u stavu Srbije da ne priznaje nasilno i jednostrano otcepljenje njene južne pokrajine. To je mnogo puta u poslednjih nekoliko meseci vrlo jasno ponovljeno sa samog državnog vrha, pre svega od strane Aleksandra Vučića lično.

S obzirom da nad pričom o nastavku proširenja EU već sedam, osam godina stoji veliki upitnik, da u vezi s tim postoje brojna neslaganja unutar samih struktura u Briselu, da je "dijalog“ Beograda i Prištine još u toku, a da je posle izbijanja ratova u Ukrajini i na Bliskom Istoku sve dodatno zakomplikovano, postavlja se pitanje zašto Nemci već insistiraju na stavu da Srbiju čeka ultimativni izbor "Kosovo ili EU“. Na kraju, ima li tu opšte dileme?

Naučni saradnik Instituta za međunarodnu privredu i politiku Aleksandar Mitić kaže da je ovo poznato još od decembra 2007. godine.

"Tada je na Samitu EU u Briselu doneta odluka o koordinaciji jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova, koje se desilo 17. februara 2008. i naknadnog priznanja te koordinirane jednostranosti od strane većine članica EU. Jednostavno, sve dok je za većinu članica EU Kosovo „nezavisna država“, nemoguće je da se Srbija pridruži Uniji, a da se ne odrekne Kosova i Metohije. Sve drugo su PR i demagogija“, napominje Mitić za Kosovo onlajn.

Velika većina građana Srbije, podseća Mitić, nema nameru da se odrekne Kosova, pa ni zbog EU.

"Setimo se manipulacije zvane „i Kosovo i EU“ koja je skrojena u kabinetu Havijera Solane, a imala je za cilj da utiče na unutrašnju političku scenu u Beogradu, što je služilo za pokriće tadašnjem Beogradu da pitanje Kosova i Metohije iz ruku UN prebaci na EU, sa svim katastrofalnim posledicama čiji smo svedoci i dan danas sa „francusko-nemačkim planom“ o odricanju Srbije od Kosova. Ogromna većina građana Srbije jasno, po svim istraživanjima, odbija da se odrekne Kosova i Metohije zarad potencijalnog članstva u međunarodnoj organizaciji čije članice niti žele, niti mogu da izvedu proces proširenja. Uostalom, kako pokazuje najnovije istraživanje Evropskog saveta za spoljne poslove, svega 25 odsto ispitanika među građanima EU se izjasnilo da želi prijem Srbije u Uniju“, zaključuje Mitić.

Kada tako posmatrate stvari, bilo bi mnogo bolje da Evropska unija uloži više truda kako bi objektivnije i efikasnije uticala na proces normalizacije odnosa Beograda i Prištine, bez statusnog određivanja, jer takav mandat i nema.

Ali, posle brojnih pokazivanja slabosti na tom poslu, i posle najnovije odluke vlade Aljbina Kurtija da nastavi u smeru "nenormalizacije“, ovoga puta ukidanjem platnog prometa sa Srbijom i zabranom upotrebe dinara, po svemu sudeći, sledi novo brukanje aktuelne EU birokratije.

Poruke iz Davosa

Praznim saopštenjima i usmenim ukorima posle jednostranih eskalatornih akcija vlasti u Prištini, videli smo već mnogo puta, ništa se ne postiže. Kosovska kriza je težak pacijent, sa mnogo otvorenih rana, a evropski "lekari“ ga leče travama i čajem od kamilice. Naravno, takav pristup ide na ruku onoj strani koja ima faktičku kontrolu terena i sve mehanizme vlasti na raspolaganju.

I zato se ispostavlja da je srpska strana u velikoj zabludi kada očekuje pomoć od Miroslava Lajčaka i ostalih EU funkcionera. Da li je Aljbin Kurti stvarno prevelik "zalogaj“ za njih, ili samo rade po unapred dobijenoj agendi, koja ide na ruku svih albanskih ciljeva na Kosovu, više i nije toliko važno.

Činjenica je da se Fon der Lajen, Mišel i Borelj ne pitaju mnogo za ključne svetske teme, pa nije čudno što se u Davosu prethodnih dana o predstojećim izborima za EU parlament nije mnogo govorilo, već o tome da li je moguć povratak Trampa u Belu kuću. To je shvatio i Zelenski, pa je u Davos došao da se, pre svega, javi onima koji donose odluke. Zanimljiva je bila slika njegovog susreta sa okupljenim gazdama Blekroka, Vangarda, JP Morgana i ostalih finansijskih megakorporacija, koje drže tantijeme buduće Ukrajine.

Profesor sociologije na Beogradskom univerzitetu Vladimir Vuletić smatra da je postavljanje dileme “Kosovo ili EU” pred Srbiju način pritiska da se realizuju širi ciljevi, i da Srbija dobrovoljno ograniči svoj teritorijalni prostor.

“Takav zahtev se pravda navodnim prinicipijelnim stavom da se želi izbeći unošenja tenzija u EU. To bi donekle moglo biti tačno da takvi presedani već ne postoje kao u slučaju Kipra. Međutim, za EU pitanje prijema Srbije nije od suštinskog značaja jer tu i nije reč o proširenju s obzirom da se Srbija i čitav zapadni Balkan nalaze u okruženju članica EU. Od prijema tih zemalja EU ne bi imala posebno velike koristi koje već nema tako da je to pat pozicija. Za Srbiju bi prijem u EU bez Kosova mogao biti u interesu jedino ukoliko bi se sve zemelje zapadnog Balkana odmah i istovremeno primile u EU, čime bi se garantovalo da neće više biti izmene granica uz istovremenu mogućnost Srbije da kontroliše poštovanje ljudskih prava Srba koji bi ostali van Srbije”, ukazuje Vuletić za Kosovo onlajn.

Loša politika i izgubljen autoritet

Za takvo rešenje, kaže, nema mnogo sluha u EU.

“Pa onda ni u Srbiji nema mnogo sluha za prihvatanje ovakve dileme koja pri tom ne garantuje da neće biti daljih zahteva za izmene granica. Ako bi Srbija prihvatila nezavisnost Kosova, bez obzira na to šta joj se nudi zauzvrat, nema garancija da se zatim ne bi u Vojvodini javio pokret koji bi tražio nezavisnost, s obzirom da su i Vojvodina i Kosovo bile autonomne pokrajine u okviru Srbije. Takođe, nema garancija da Bošnjaci u Sandžaku ne bi tražili nezavisnost jer su po eničkom principu takvu nezavisnost dobili Albanaci u drugo delu Srbije, i tako dalje. S obzirom da niko ne može dati garancije da se u prekrajanju granica poštuje bilo kakav princip osim principa trenutne političke volje i interesa SAD i NATO, Srbija nije motivisana da trguje bilo kojim delom svoje teritorije i stoga je odlučna u stavu o nepriznavanju Kosova”, zaključuje Vuletić.   

A, u pogledu budućnosti EU se trenutno ništa ne zna sa izvesnošću. EU Komisija, parlamentarci i ostale briselske službe se danas slabo pitaju za bilo koju od ozbiljnih svetskih tema. Autoritet su raskrčmili u prethodnih desetak godina, vrlo problematičnim političkim odlukama.

Briselski sporazum Beograda i Prištine iz 2013. garantovala je baronica Ketrin Ešton u ime EU, ali se ispostavilo, bez namere Brisela da ga sprovede do kraja. Mirovne pregovore u Minsku, po priznanju sa najvišeg mesta u Berlinu, od početka su vodili svesno obmanjujući jednu stranu o primeni dogovorenog. Ispostavilo se posle nekoliko godina u Ukrajini, da Rusija, kao najveći i najmoćniji evropski sused, to nije mogla da oprosti.

Takvo ponašanje može neko vreme da bude "delotvorno“, ali ne zauvek. Sa Rusijom je "pukla tikva“, pa Južna Afrika, Saudijska Arabija, Indija, Brazil, kao i sama Ukrajina, sada imaju mnogo razloga da sa velikom rezervom slušaju poruke iz Brisela.

Na globalnom planu u toku su kolosalne promene, a ključne odluke, kako stvari stoje, neće biti donete u Briselu, već na nekim drugim adresama. To treba imati na umu i kada Srbiju plaše poglavljima i uslovima poput "Kosovo ili EU“.