Izveštaj iz Srbije

Prvi put sam posetio Srbiju početkom 1970-ih. U to vreme zaista nisam bio svestan da sam u Srbiji. Mislio sam da posećujem Jugoslaviju i, iako sam znao da ima mnogo pokrajina, nisam razumevao da su to zapravo različite nacije sa svojim jezicima i kulturama. Jedino što su, izgleda, delili bilo je nepoverenje jednih prema drugima.

Ono što sam video u Beogradu, glavnom gradu Jugoslavije, bio je istočnoevropski grad, star i još uvek oštećen u Drugom svetskom ratu. Putovao sam tamo jer sam pisao svoju doktorsku disertaciju o intelektualnim osnovama Nove levice. Jugoslavija me je fascinirala jer, iako je bila komunistička, nije bila sovjetski satelit – zapravo, često je bila neprijateljski nastrojena prema Sovjetima. Josip Broz Tito, izvanredni vođa antinemačkog otpora, a kasnije i vođa Jugoslavije, na površini je delovao kao novi levičar. Ali to je bila iluzija.

Kasnijih godina vraćao sam se razmišljanju o Jugoslaviji, pitao se kako je Tito uspevao da održi to mesto na okupu i pisao (izdaleka) o Natou i američkoj intervenciji na Balkanu – činu koji sam tada (a i sada) smatrao suludim. Toliko suludim da sam se pitao da li je tadašnji predsednik Bil Klinton uopšte imao dodir sa stvarnošću.

Bio sam u Srbiji nekoliko puta, pre i posle bombardovanja, ali moja trenutna poseta bila je najviše zapanjujuća. Ogorčenost prema SAD se smirila. Svi govore engleski, koji se uči već od prvog razreda, a Beograd je postao grad svetske klase.

Pozvala me je Pupinova inicijativa, nezavisna organizacija osnovana radi jačanja veza između SAD i Srbije kroz zajedničke napore i politike. Njen osnivač i izvršni direktor, Vuk Velebit, organizovao je dva puna dana sastanaka za moju suprugu Meredit i mene. Tokom ta dva dana sastao sam se s ministrom spoljnih poslova, otpravnikom poslova SAD i mnogim drugima. Moji najupečatljiviji susreti bili su sa grupama mladih ljudi, koji su bili daleko više zainteresovani za svoj posao i ekrane računara nego za mene. Američke kompanije poput Majkrosofta ušle su u Srbiju – manje, čini mi se, zbog marketinga, a više da bi iskoristile visokoobrazovanu i tehnički sposobnu generaciju Srba koja radi na stvaranju tehnološke budućnosti na više nivoa. Iskreno, podsetilo me je na moj dom u Ostinu, u Teksasu.

Treba napomenuti da su zaposleni u jednoj kompaniji koju sam posetio pokušavali da naprave platforme za interaktivne mape koje mogu da integrišu više dimenzija geografije. Pošto geopolitika živi na mapama, bio sam fasciniran mogućnostima.

Ovog puta sam napustio Srbiju naučivši tri istine. Prvo, iako je Srbija Srbija i iako se još uvek nalazi na Balkanu, ona nije zarobljena nacionalizmom. Drugo, intelektualna moć Istočne Evrope i dalje postoji – visoko je koncentrisana u Beogradu – i američke tehnološke kompanije, shvativši to, dolaze. I treće, uprkos svemu što se dogodilo na Balkanu, osećam se više kod kuće u Beogradu nego u većini drugih gradova koje posećujem. Čudno, ali tehnički i preduzetnički duh tamo je više američki nego bilo gde drugde u Evropi.

Postoji još jedan aspekt u kojem se Srbija razlikuje. U Evropi se sećanja mere vekovima, a većina tih sećanja su loša – čak i užasna. Ta sećanja i dalje toliko proganjaju narode da mogu definisati čitave zemlje. Ista loša sećanja prisutna su i u Srbiji, ali kao i u SAD, gde ljudi pamte, ali su u velikoj meri sposobni da krenu dalje, Srbi su sposobni da gledaju unapred, a ne unazad.

Kada govorim o intelektualnoj moći Istočne Evrope, ne činim to bez empirijskih dokaza. Na bolje ili na gore, atomsko oružje je razvijeno uz pomoć nekoliko mađarskih naučnika. Nikola Tesla, srpski otac elektriciteta, barem jednako veliki kao Tomas Edison, bio je odavde. Kada sam posećivao srpske tehnološke kompanije, stalno sam razmišljao o Tesli i njegovom ličnom odnosu s Edisonom, s kojim je sarađivao, ali se kasnije razišao. Ne znam koliko je ego igrao ulogu u njihovom razlazu. Ali američkog ega ne manjka u Beogradu. Cenim ego kao motor kreativnosti – i on je prisutan ovde.

U Srbiji, kao i svuda, neophodno je razumeti geopolitičke realnosti. Tito je bio komunista koji nije želeo da potčini nacionalne interese Jugoslavije Moskvi. Srbija je nedavno doživela priliv Rusa i Ukrajinaca koji beže od rata i traže bolji život. Zemlja ima bliske veze s Rusijom, ali je prošle nedelje Rusija optužila Srbiju da prodaje municiju Ukrajini. (Beograd je tvrdio da je municiju prodao trećoj strani, koja ju je potom, bez njegovog znanja, prosledila Ukrajini.) Suština je da Srbija sledi svoj put, baš kao i tokom Hladnog rata. Drži distancu od Rusije i pruža ruku drugima, i iako to frustrira Moskvu, ne frustrira toliko da bi izazvalo pozive na odmazdu. (Štaviše, nije ni jasno da bi Rusija mogla da odgovori, čak i da hoće.)

Podjednako je važno napomenuti da je engleski jezik drugi jezik izbora u velikom delu Evrope, uključujući i Srbiju – a to je možda važnije od članstva u Natou, EU ili bilo kojoj drugoj instituciji iz Hladnog rata. Meni se čini značajnim da se Srbija fokusira na to da bude najjužnija nacija Istočne Evrope, koja gleda ka severu, umesto da bude zaokupljena događajima na jugu. Njena budućnost je svetla, ali sunce izlazi na severu.

Geopolitika je prava, sumorna nauka. Istorija Balkana uključuje tursku okupaciju, komunizam i nemilosrdnu neutralnost. Ljudi na Balkanu razumeju geopolitičku realnost, verovatno od rođenja. Oni razumeju moć i njene granice i osećaju američki uticaj – ne zbog sposobnosti SAD da bombarduju, već zbog sposobnosti njihove tehnologije da osnaži. Možda to ne važi za sve balkanske zemlje, ali važi za Srbiju.

Srbija je usmerila svoju sudbinu u određenom pravcu – ne ka Americi kao savezniku, već kao zemlji čiju vrednost prepoznaju američka preduzeća – a time i korist koju ta preduzeća mogu doneti Srbiji. Za razliku od Rumunije, koja je duboko zabrinuta zbog ruske moći, Srbija je znatno spretnije upravljala odnosima s Moskvom. Rusija je i dalje velika sila, po veličini i potencijalu, ali Srbija veruje da, zahvaljujući istorijskom iskustvu i lekcijama koje je naučila pod Titom, može da nastavi da vodi samostalnu politiku. Ono što Srbiji sada treba jeste snažan odnos sa SAD, zasnovan ne na vojnom savezu, već na zajedničkim trgovinskim interesima. Po mom mišljenju, postoje trenuci kada američke korporacije bolje razumeju svet nego što to radi Stejt department. Jasno je da tehnološka industrija prepoznaje potencijal Srbije, i pretpostavljam da Stejt department ne zaostaje.

Po prirodi nisam optimista – a u mojoj profesiji, optimizam se smatra manom – ali moram reći da ono što sam video u Srbiji opravdava optimizam. Prvi put kada sam došao ovde, tražio sam smisao u Novoj levici, a otkrio da ga nema. Zatim sam došao tražeći ostatke Hladnog rata, ali shvatio da su pitanja koja sam imao jednako nevažna kao i ona iz moje prve posete. Ovde geopolitika nije toliko sumorna kao drugde.

Piše za „Geopolitical Futures“: Džordž Fridman, međunarodno priznati geopolitički prognozer i strateg za međunarodna pitanja i osnivač i predsednik organizacije „Geopolitical Futures“