Je l' to taj francusko-nemački plan?

Ima nečeg duboko tragičnog u ovome što je uradio francuski ambasador u Prištini, kada je naložio da se na groblju Dragodan pomeri nadgrobna ploča posvećena palim srpskim vojnicima u Balkanskim i Prvom svetskom ratu, i to ne samo u smislu uvrede prema francuskim prijateljima i saveznicima Srbima, već više u tom odustajanju od sopstvene kulture i evropskog civilizacijskog modela.

Piše: Miloš Garić

Ovih dana mnogi s pravom postavljaju pitanje kako je moguće da se desi jedan takav (ne)promišljen potez. Kada posle svega u međuvremenu izrečenog sagledate čitavu stvar, jedan od glavnih zaključaka je da je ovo samopovređivanje Francuza odraz mnogo ozbiljnijeg stanja, duhovnog i moralnog poraza u koji je poslednjih decenija utonula Evropa, a koji ne mogu da poprave sve one korporacijske milijarde zarađene na berzama širom sveta.

Da li preturajući po tuđim grobljima na Balkanu Evropa pokušava da pronađe svoj davno izgubljeni identitet, Ili je to samo navika one Evrope koja u potrazi za "svetim gralom" ruši i pljačka.  

Više volim da verujem u Evropu Šekspira, Leonarda, Njutna, Mocarta, Kanta, Kamija i Sartra, u onu staru Evropu koja je pet prethodnih vekova bila bez konkurencije vodilja čitavom svetu. Zbog čega to danas nije tako? Koji su uzroci evropskog pada?

Do pre nekoliko dana bilo je nepristojno i pomisliti na situaciju u kojoj će strani ambasador u bilo kom gradu zatražiti da se na lokalnom groblju pomeraju nadgrobna obeležja koja tamo stoje decenijama, jer njemu smetaju zbog fotografisanja. A, onda su prošle nedelje prilikom obeležavanja završetka Prvog svetskog rata zvanični predstavnici Francuske i Nemačke u Prištini odlučili da pokažu suprotno. I videli smo, moguće je.

Zajednička francusko-nemačka ceremonija obeležavanja Dana primirja, održana pre neki dan pred kostima pokopanih srpskih vojnika u Prištini, stradalih u tom krvavom sukobu na strani sila pobednica, među kojima su bili i preci ambasadora Olivijea Geroa, pokazala je koliko sramno može da bude bežanje od istine, i koliko opasnosti sa sobom nosi prekrajanje i falsifikovanje istorije.

Otvorila su se neka pitanja koja mnogo govore o jako lošem stanju današnjeg sveta, u kome su se pojmovi dobra i zla sasvim izbrkali. Sloboda, hrabrost, žrtva, dostojanstvo, odbrana otadžbine, pravda. Pobeda u borbi za te vrednosti. Da li je moguće da to više nikome nije važno? Šta se u međuvremenu dogodilo? Danas posle više od 100 godina i svih užasa koji su se desili u međuvremenu ovo labavo primirje u Evropi jeste najvažnija tekovina, ali zašto francuski ambasador učestvuje u ponižavanju sopstvene nacije?

Insistiranje da se u ime novih, “visokih” ciljeva, u isti “koš” trpaju žrtva i dželat, okupator i branilac, pobednik i poraženi, i tako ponište nepobitne istorijske činjenice, dovelo je do toga da Zapad više nema jasne koordinate u kojima se kreće, ponajmanje one moralne.

Teško stečena sloboda Evrope danas sve više liči na šarenu “reklamu za sladoled”, uloge su podeljene i svako igra svoju, pa glavni akteri - Francuzi i Nemci - ne žele da dopuste da jedna nadgrobna ploča celoj priči pravi smetnju. A, pošto je spomenik srpski, tim gore za njega.

Tu dolazite do jedne logične dileme. Zašto su uopšte morali baš na tom mestu, na srpskom groblju, da obeležavaju datum koji Albancima na Kosovu ionako ništa ne znači, a ne znači ni Nemcima jer bi najradije da ga precrtaju iz kolektivnog sećanja planete. Moglo je to kod francuske ambasade da se organizuje ili kod spomenika Vilijemu Vokeru, ako već nema boljih opcija.

Počasna garda kosovskih Albanaca iz KBS prošle godine je na istom mestu i istim povodom održala počasnu stražu srpskim i francuskim borcima, i bila je posle toga velika bura u prištinskim medijima. Ovog 11. novembra ambasadori su našli solomonsko rešenje, kako bi udovoljili onima kojima se ne dopadaju istorijske činjenice. Obračun sa srpskim grobovima, koji je do sada bio odlika anonimnih ekstremista širom Kosova, od pre nekoliko dana je tako postao zvanična politika vlasti u Prištini, koja da stvar bude gora, podršku za to ima kod ambasadora ključnih evropskih zemalja.

Da li to ambasador Gero objašnjava da Srbi na Kosovu ne mogu da budu ni vlasnici svojih grobova? Je l' to taj francusko-nemački plan?

Jesu li Srbi krivi zato što na celom Kosovu nema obeležja učešća Albanaca u Velikom ratu, i što iz albanske istorije tamo nije ostalo nekih vrednih civilizacijskih tragova? Kako se zovu albanski Cer, Kolubara, Krf, Vido, Solunski front?

To jesu teška i neprijatna pitanja, na koja gospoda Gero i Rode žele da odgovore promenom percepcije realnosti.

I zato treba i ovom prilikom podsetiti, Srbi su braneći se u Velikom ratu, uz najtežu cenu u ljudskim životima, sopstvenim herojstvom pobedili one koji su hteli da ih pokore i rasparčaju, i tu nije bilo nikakvog primirja sa Austrijancima, Nemcima ili Bugarima. To je bila junačka pobeda.

Ispiranje mozgova, međutim, traje odavno, a potpuna konfuzija se uporno kreira na različite načine, stvarajući mogućnost za nametanje novih “vrednosti” i novih “istina”. Srbi, ipak, ne dopuštaju nametnutu demoralizaciju, koja udara na centar za ravnotežu jednog naroda, a kroz gubljenje borbenog duha i energije preti da odvede u destabilizaciju i poništavanje čoveka, društva, države.

Koliko je samo puta, u poslednjih dvadesetak godina, sa raznih adresa, stranih i domaćih, izgovorena rečenica da Srbi treba da prihvate “realnost” i da je Kosovo "izgubljeno“? Po nekim planovima to je odavno trebalo da bude gotova stvar. Ali, srpska realnost je malo tvrđeg materijala.

Zato je važno da nadgrobna ploča palim srpskim junacima iz Prvog svetskog rata, pokopanim u Prištini, ostane tamo gde je i bila sve ove prethodne godine. Da čuva sećanje i osvetljava put napred. Jer, kako reče pesnik, “na groblju će iznići cvijeće za daleko neko pokoljenje”.