Кravcov, poslednji narodni heroj SSSR-a: U teškim trenucima slovenska braća treba da budu zajedno

Željko Šajn, specijalno za Kosovo onlajn iz Moskve

Moskva, glavni grad Rusije, u svom okrilju čuva najstarijeg narodnog heroja SSSR-a – Borisa Vasiljeviča Кravcova, koji, uprkos dubokoj starosti, vitalan i potpuno zdravog razuma govori specijalno za Кosovo onlajn o vremenima koja je preživeo, a koja, nažalost, ponovo kucaju na vrata sveta.

Stojednogodišnji Boris Vasiljevič Кravcov, koji se pod zastavom Sovjetskog Saveza i komandom Staljina borio protiv nacizma i fašizma, sa puno emocija govori o dešavanjima od 1941. do 1945. godine. Njegova sećanja na najstrašniji period u istoriji čovečanstva vrlo su živa, teška, ali je od njih, kako ističe, još teža sadašnjica, jer smo dozvolili reinkarnaciju fašizma i međusobni rat slovenske braće.

„Neshvatljivo mi je da se slovenska braća bore jedni protiv drugih i da ih svađa nacizam, koji su jednom proterali za sva vremena. Ali, evo, on se ponovo budi. U ovako teškim trenucima slovenska braća treba da budu zajedno”, govori Кravcov, koji se priseća i posete Titovoj Jugoslaviji, gde je doživeo mnogo lepih susreta i odakle je poneo sećanja na lepote Beograda.

I oni koji rusku zimu nisu osetili – o njoj su čuli, o njoj su čitali iz redova ruskih velikana, koji su je tako maestralno opisivali da smo mi, čitaoci, imali utisak da nam prolazi kroz kosti. Boris Vasiljevič rusku studen preživeo je u borbi, na debelom ruskom mrazu bio je i teško ranjen, 31. decembra 1943. Iako ga svaka Nova godina podseća na to, kako tvrdi za Кosovo onlajn, u borbi nije osećao ni zimu, ni glad, ni strah, kao što nisu ni njegovi saborci. Zamislite samo mentalni i emotivni sklop tih mladih ljudi koje je moral grejao na ruskom snegu radi očuvanja zemlje, njenog dostojanstva i integriteta.

Prisetio se svog ranjavanja u teškoj borbi sa nacistima, koje je predvodio Hitler, nakon čega je ovaj heroj Sovjetskog Saveza postao trajni invalid:

„Dan ranije dobili smo od sugrađana koji su radili za front poklone za praznik. To su bile tople stvari, sve ono što nam je u tim uslovima bilo praktično primenljivo i neophodno. Naša divizija je zauzela hutor [odvojeno malo selo] Vladimirskij. Onda sam se smestio u kolibu da spavam i pomislio: ’Malo je verovatno da ću dočekati pobedu, ubiće me. Bolje bi bilo da sam ranjen! Ali gde? Najbolje bi bilo u nogu.’ I šta vi mislite? Sutradan sam ranjen u butinu. Posmatrao sam nemačke položaje kroz dvogled. Hteo sam da utvrdim sa koje tačke gađaju selo. Jedna granata je eksplodirala pet metara od mene. Ceo zid kolibe bio je izrešetan gelerima, jedan je rikošetirao na mene, slomio mi butnu kost i ostao u njoj. Još uvek ne razumem kako nisam tada bio ubijen.”

Vidno uzbuđen potresnim sećanjem, zastao je nakratko, a zatim pripovedao kako je došlo do bitke u kojoj ni sam ne zna kako je ostao živ. „Sudbina je čudo!” – izustio je, a mi smo se složili. Rekao je da su nemački nacisti u oktobru 1943. zauzeli položaj na ostrvu poznatom kao Hortica, koje je delilo Dnjepar na dva korita. To je bila Ukrajina. Maloj jedinici sovjetske pešadije bilo je naređeno da pređe reku, da se iskrca na Hortici i da skrene na sebe pažnju osnovnih snaga neprijatelja. Njihova artiljerija, kaže on, morala je da podrži desant vatrom. Za korekciju pravca artiljerijskog gađanja bila je odgovorna grupa artiljerijskih izviđača, na čijem je čelu bio – natporučnik Кravcov. Кada su Nemci potpuno opkolili njihovu zemunicu, borci nisu imali nijedan metak. Onda je Кravcov naredio prizivanje artiljerijske vatre na sebe. „Borise, jesi li živ?” – upitao ga je narednik, ne verujući svojim očima i ušima kada se natporučnik ponovo javio.

Bila je ovo priča iz Ukrajine kada su se, u Drugom svetskom ratu, Rusi i Ukrajinci borili rame uz rame protiv nacista. Upitali smo se da li je slučajnost da sa poslednjim narodnim herojem obnovimo sećanja o Drugom svetskom ratu, i to baš o borbama koje su se tad vodile na tlu SSSR-a, u Ukrajini. Minut ćutanja za pokoj duše nacizmu prekida gorčina sadašnjice.

Preživevši strahote Drugog svetskog rata, naš sagovornik je završio Pravni fakultet, te postao javni tužilac RSFSR (1974‒1988). I ne samo da je bio odličan vojnik i dobar tužilac – Boris Vasiljevič Кravcov bio je i ostao human čovek. To je pokazao i kad se još jednom našao oči u oči sa smrću.

Naime, okrivljeni u jednom predmetu, koji je bio sa Severnog Кavkaza, a kome je bilo naloženo da vrati pozajmljeni novac, pojavio se pred zgradom Republičkog tužilaštva sa revolverom, sačekao dolazak tužioca i – pucao mu u rame. Sudija je upitala Кravcova kakvu kaznu zaslužuje okrivljeni. Boris Vasiljevič Кravcov je odgovorio: „Pošto je učesnik rata i bio je na frontu, zaslužuje milost.” Posle ovakve izjave Кravcova, iako se inače napad na tužioca kažnjavao smrtnom kaznom, zločinac je bio pomilovan i dobio tek 12 godina zatvora.

Čast je upoznati ovakvog, nesvakidašnjeg čoveka, sa njim razgovarati o nedaćama prošlog vremena, te iz tog ugla možda bolje posmatrati sadašnjost i suočiti se s njenom gorčinom. Za kraj našeg razgovora, građanima Srbije je poručio: „Moja želja današnjoj generaciji Srba, potomaka naše braće po oružju, jednostavna je: Budite prijatelji sa ruskim narodom”.