Ljubiša Mijačić: Rešenje za Gazivode je zajedničko upravljanje

Ovo će biti vek voda, a nedostatak vode može biti pokretač sukoba. Ibar je nekad bio domicilna reka, sada je međunarodna i postaje pokretna traka za prenošenje problema. Na temi Gazivoda imamo savršenu alokaciju resursa sa jednim snabdevačem i jednim korisnikom. Ukoliko se ne postigne sporazum, obe strane gube. Ako bi se dogovorio sistem kvota i integrisano upravljanje slivom, osigurala bi se stabilnost u vodosnabdevanju centralnog Kosova i stvorio investicioni ambijent. U ovakvim okolnostima, sa pretnjama klimatskih promena, imamo alarmantnu pretnju za Kosovo i ekonomsku održivost. Ukoliko se priliv vode u jezero Gazivode prepolovi, na Kosovu ekonomija staje, rekao je u KOntekstu Ljubiša Mijačić, stručnjak za resurse u oblasti životne sredine. 

Jezero Gazivode je najvažniji vodni resurs na Kosovu i čini 70 odsto celokupne akumulirane vode. Gost KOnteksta napominje da resurs nije jezero samo po sebi, već sliv reke Ibar. 

„Jezero se puni iz vodosliva koji počinje od vodoizvorišta ispod Hajle u Rožajama u Crnoj Gori. Teče kroz opštine Tutin i Novi Pazar, u Ribariću se uliva u akumulaciju, a barijera je napravaljena u opštini Zubin Potok. Ta akumulacija čini rezervu od 370 miliona metara kubnih vode, koja treba da kontroliše vršnu potrošnju na centralnom Kosovu. Ona je do 1984. napravljena sa kanalom Ibar – Lepenac i preusmerena prema centralnom Kosovu da napaja žednu industriju i populaciju, tako da su preusmereni resursi na centralno Kosovo na kojem počiva kompletna ekonomija. Iz tog razloga su Gazivode od suštinske važnosti za održivost ekonomskih sistema na Kosovu“, objašanjava Mijačić. 

Brojne opštine, uključujući Prištinu u kojoj živi trećina populacije Kosova, zavise od vode iz Gazivoda. Bez te vode ne bi mogla da funkcionišu ni termoelktrana Obilić, teška industrija, postrojenja Trepče, napominje Mijačić. 

„Ali i nove aktivnosti su žedne, a količina vode u protoku postaje sve oskudnija i nedovoljna. Ona predstavlja limiter ekonomskog razvoja na Kosovu i moja je pretpostavka da je pored energije to jedna od glavnih prepeka za ekonomski razvoj Kosova. Pored situacije nesigurnosti investiranja zbog nepriznavanja i rizika po investicije, postoji i drugi deo problema - energetski i resursni“, ističe gost KOnteksta. 

Računica i nadležnosti 

Jedan od najvećih problema u odnosima Beograda i Prištine su upravo Gazivode, a obe strane tvrde isto - jezero je naše. Ljubiša Mijačić ističe da u finansijskom smislu nema nepoznanica. 

„Postoji ugovor sa Svetskom bankom na 45 miliona evra, ali on je samo 20 posto vrednosti ulaganja, preostalih 203 miliona dala je federacija iz Fonda za razvoj nerazvijenih republika, revizorski izveštaj Svetske banke to jasno naglašava. Zajmodavac je distribuirao novac preko banke Kosova, a zajmoprimac je bilo tada osnovano preduzeće Ibar – Lepenac. U istom izveštaju se naglašava kako je tekla izgradnja i kako Ibar - Lepenac nije funkcionisao i prihodovao projektovanom dinamikom i da je anuitete plaćala federacija. Srbija je sukcesijom preuzela deo duga od Svetske banke. Jeste banka Kosova preuzela sredstva, ali jasno je ko je plaćao anuitete i ko je preuzeo i vraćao dug. Hipoteza da je Kosovo koje je uvek zavisilo od federacije ili republike finansiralo izgradnju ne stoji“, objašnjava Mijačić. 

Dodaje da u ovom trenutku Beograd nema direktne ingerencije nad Gazivodama kojima upravlja preduzeće „Ibar - Lepenac“, osnovano za potrebe projekta i kredita. 

„Gazdovanje tim preduzećem do pre nekoliko godina je funkcionisalo u oligopolnom obliku - JP „Ibar“ u srpskom sistemu i JP „Ibar Lepenac“ u kosovskom. Ma koliko zvučalo čudno, saradnja je bila odlična, ali na štetu Srbije, jer je Srbija plaćala rekonstrukciju objekata i osoblje, a nije ubirala nikakve prihode. Jer 90 posto svih objekata i kapaciteta se nalazi u opštini Zubin Potok, a „Ibar - Lepenac“ je distribuirao i naplaćivao vodu bez ikakvih troškova. Ipak, koordinacija i saradnja je bila na najvišem nivou, jer morate da imate na umu da hidroelektrana ne može da radi na ključ, već mora da se sinhronizuje i ubacuje u energetski sistem. Tako da je i u tom oligopolnom sitemu nesaradnje i neslaganja jezero Gazivode funkcionisalo bezbedno, operativno i jako efikasno. Danas, nažalost, to nije slučaj“, kaže Mijačić. 

Priroda u rukama politike 

Ipak, Srbija kontroliše slivove i podslivove u gornjem toku Ibra i zato bi mogla da preusmeri tok reke i isprazni Gazivode. Tezu koja se više puta čula u javnosti naš sagovornik smatra mogućom, ali joj se protivi.

„Gornji tok Ibra je pod ingerencijom i kontrolom Srbije, jer je rodno mesto Gazivoda u Ribariću. To je stvarna, kredibilna pretnja i osetljiva tema za Kosovo koje nema rešeno pitanje vodnih resursa. Zato je meni u ovoj priči jako nelogično da Kosovo insistira da se taj problem ne razmatra, da se o tom problemu ne razgovara, iako je u najboljem interesu Prištine da se napravi sistem saradnje. Ja ne zagovaram hipoteze preusmeravanja i uspostavljanja hegemonije, ja se borim protiv njih. Zalažem se za integrisano upravljanje slivom“, kaže naš sagovornik. 

Vašingtonski sporazum i jezero „Tramp“

Gazivode nikada nisu bile predmet pregovora u Birselu, osim u širem kontekstu imovine, a Prištini je u interesu da otvori tu temu pre nego Beogradu, ističe Mijačić. 

„Beograd se ponaša mnogo odgovornije jer ne izlazi u javnost sa stavovima da je moguće da uspostavi kontrolu. Moramo da nađemo modele saradnje na institucionlanom nivou, možda ne na nivou dve vlade, već na nivou dve agencije“, kaže Mijačić. 

Veruje da je najpovoljnija polazna tačka Vašingtonski sporazum koji se u tački 7 bavi Gazivodama. (Obe strane su se složile da će sarađivati sa Ministarstvom energetike SAD-a i drugim odgovarajućim telima američke vlade na izradi studije o izvodljivosti za potrebe podele jezera Gazivode/Ujmani kao pouzdanog izvora snabdevanja vodom i energijom). 

„Koliko je tema osetljiva za Kosovo govori podatak da je vlada u Prištini trebalo da padne zbog tačke 7, a Ramuš Haradinaj je povlačio svog predstavnika da ne bude na poptisivanju sporazuma. To govori o latentnoj pretnji šta tema nosi i da ima politički cenu. Ja bih savetovao da Beograd nastavi da se ponaša konstruktivno. Vašingtonski sporazum je ponudio mapu puta kako doći do rešenja. Ne znam koliko je zainteresovana ponovljena administracija Trampa i njegovih saradnika iz tog perioda koji su i dalje akteri, naročito Grenel i Kušner. Videćemo u kojoj meri će sporazum biti revitalizovan ili revidiran, ali problem ostaje. Mi o problemu moramo da pričamo“, napominje Mijačić. 

Iako su Gazivode jedna od najvećih prepreka u odnosima Beograda i Prištine, u jednom su obe strane bile saglasne, makar kratkotrajno. Nakon američke inicijative i Vašingtonskog sporazuma i srpska i albanska strana su prihvatile da se jezero ponese ime Tramp. 

„Interesantan je taj folklor. Prvo je bilo - nemamo nikakvu ideju, ne želimo da pričamo, a na kraju su svi dali podršku da se jezero zove Tramp“, seća se Mijačić. 

Opasne igre 

Planina Mokra Gora i jezero Gazivode su krajem oktobra stavljene pod zaštitu, a odluku je saopštio ministar životne sredine, prostornog planiranja i infrastrukture u tehničkom mandatu Hisen Durmiši. Komentarišući navode da je to jedna od od najvažnijih odluka za zaštitu prirode na Kosovu, Mijačić kaže da bi posledice mogle da budu dalekosežne.  

„Posledice po održivost zajednice i ekosistema jer vlada može da donese dekret o tome ko može biti upravljač, a upravljač neće biti opština. Postavlja se pitanje nadležnosti - šta ako opština ne može da napravi trafo stanicu za neko selo bez dozvole upravljača. Ovo zadire u ključne probleme i strahove srpske zajednice. Iskreno se nadam da će nova vlada ovu odluku staviti van snage kao arbitrarnu i da novo liderstvo neće biti izgrađeno na narativima uspostavljanja hegemonije u severnim opštinama gde se oduzimaju nadležnosti lokalnim samoupravama“, zaključuje Mijačić. 

Ceo razgovor Ljubiše Mijačića sa Draganom Biberović možete pogledati u video prilogu.