MOJ SUSRET SA PAPOM (1) Poziv za opštu audijenciju kod pape Franciska

Saradnik Kosovo onlajna Željko Šajn boravio je u Vatikanu, gde je bio na audijenciji pape. Svoja iskustva iz susreta sa vrhovnim poglavarom Katoličke crkve prenosi specijalno za naš portal.

Papa Jovan Pavle II, kao Sloven i čovek, potekao „s one strane gvozdene zavese, imao je silnu želju da poseti sve pravoslavne zemlje, a posebno Moskvu, kako bi za svoga pontifikata odlučujuće doprineo da, kako je govorio, ’Evropa prodiše s dva plućna krila’”. Metaforu je, inače, preuzeo od ruskog refleksivnog pesnika Vječislava Ivanova, koji je život završio u Rimu (1949).

Ovo sam pročitao u knjizi Miloša Jevtića „Autonomija mišljenja”, pripremajući se za susret u Vatikanu sa papom Franciskom, poglavarom Katoličke crkve i suverenom Svete stolice, prvim papom kroz istoriju naslednikâ trona Svetog Petra pri Svetoj stolici koji je dao ekskluzivni, prvi i jedini intervju za „Politiku” i prvi put primio jednog novinara iz Srbije, a možda i sa prostora bivše Jugoslavije.

Kao novinar „Politike” i autor ekskluzivnog intervjua sa Njegovom svetošću papom Franciskom, dobio sam tu privilegiju da sa svojom porodicom prisustvujem opštoj audijenciji pape u Vatikanu. Kolika je to, zapravo, privilegija, shvatio sam u razgovoru sa naša dva ambasadora pri Svetoj stolici – profesorom Simom Avramovim, aktuelnim ambasadorom, i Darkom Tanaskovićem, koji se sreo sa trojicom papa: papom Pavlom II, Benediktom XVI, Franciskom, i sa isto toliko naših patrijarha: Pavlom, Irinejom i Porfirijem.

Naime, iz razgovora sa njima, ali i iz mnogih dokumenata, doznao sam činjenicu da su ambasadori pri Svetoj stolici u prilici da često vide papu, ali veoma retko da se sa njim lično sretnu, a pogotovo da razgovaraju. Bitno drugačija situacija nije, uostalom, ni u drugim državama, naročito u monarhijama. Krunisane glave, popravilu, lično primaju ambasadore samo pri predaji akreditiva, na početku misije, i na oproštaju, pre odlaska. Ni predsednike država kod kojih su akreditovani, poslanici nemaju šansu baš često da dožive u neposrednom kontaktu.

S obzirom na to da papa nije samo šef države, već i poglavar svih katolika i naslednik trona Svetog Petra, organizacija susreta sa njim ispraćena je besprekornim protokolom Papskog doma, gde se ništa, naravno, ne prepušta slučaju.

Tako je i moja priprema za ovaj istorijski susret počela u Beogradu, u Nuncijatu Svete stolice, gde sam, na svoje veliko iznenađenje, upitan da predložim tri datuma za posetu Svetoj stolici. Napomenuo bih da sam iz razgovora sa Nj. e. Darkom Tanaskovićem saznao da papa nikoga ne poziva u posetu, te da neoprezne izjave pojedinih državnika i političara, pre svega njihovih pres službi, da ih je papa, navodno, pozvao u posetu – na licima upućenih mogu izazvati samo podrugljiv ili sažaljiv izraz.

Njegove audijencije su uvek precizne, ne odstupajući ni za pedalj, uz strogu principijelnost vekovima utemeljenu. Određeno je da ću 26. juna ne samo prisustvovati opštoj audijenciji već i imati priliku za susret licem u lice sa njegovom svetošću papom Franciskom i razgovor sa njim. 

Veliko uzbuđenje zbog tako važne informacije, koja je krunisala moj novinarski rad i otvorila priliku za pokušaj još većeg doprinosa novinarskim perom, pre svega miru, za koji se, kao novinar i pobornik dijaloga, predano zalažem. Imao sam i tremu, razume se, znajući ulogu Svete stolice u globalnim svetskim okvirima.

Podsetimo se samo njene uloge na primeru raspada SFR Jugoslavije, uz činjenicu da Vatikan nije priznao nezavisnost Kosova, uvažavajući Kosovo i Metohiju kao teritoriju Srbije. Trideset godina posle razlaza jugoslovenskih republika sa SFR Jugoslavijom, članovi poslednjeg saziva Predsedništva Jugoslavije – Borisav Jović, Stjepan Mesić i Vasil Tupurkovski – odazivaju se mom pozivu da govore za „Politiku”, potvrdivši u intervjuu da su Hrvatska i Slovenija sa Nemačkom i Vatikanom radile na priznanju Slovenije i Hrvatske sa papom Pavlom II.

Za razliku od savremenog priznavanja Slovenije i Hrvatske, Sveta stolica za vreme Drugog svetskog rata nije priznala NDH, iako Hrvatska uživa najveću podršku Svete stolice na Balkanu.

Kako sam saznao, Nemačka nije htela prva da prizna ove dve severne države koje su se otcepile iz sastava SFRJ. Po rečima kancelara Kola, po Nemačku bi bila istorijska greška da je to učinila prva. Sagledavajući svoje interese, Vatikan je među prvima priznao nezavisnost Slovenije i Hrvatske. Ukazalo se i to da je i prvu i drugu Jugoslaviju prihvatao kao nužno zlo.

Međutim, sagledavanjem svih informacija, analitičari Svete stolice balkanski segment ističu kao vrlo značajan u globalnoj konfiguraciji sučeljavanja hrišćanskog i islamskog sveta. Srbi, iako pravoslavci, pripadaju hrišćanskom frontu, te je njihova uloga u ravnoteži i te kako važna za što uspešnije suočavanje s eksponzivnošću radikalizovanog islama, što je jedan od važnih motiva za pospešivanje ekumenskog dijaloga.

Na osnovu svih ekskluzivnih intervjua koje sam vodio sa najvišim zvaničnicima, među kojima je već pomenuti intervju sa papom Franciskom, zatim sa Pjetrom Parolinom, drugim čovekom Vatikana, Polom Ričardom Galagerem, ministrom inostranih poslova, uz njihove bilateralne razgovore sa najvišim zvaničnicima Srbije, kao i iz svedočenja profesora Tanaskovića – možemo zaključiti da su prihvatali upozorenje da priznavanje Kosova može izazvati „domino efekat” i destabilizaciju u najbližoj okolini, pre svega, na teritoriji Bosne i Hercegovine i Severne Makedonije.

Svi zvaničnici Svete stolice sa kojima sam razgovarao potvrdili su da papa želi da poseti Srbiju, u šta sam se i lično uverio u susretu sa njim u Vatikanu, gde sam potvrdu dobio i u neverbalnoj komunikaciji kada sam izgovorio ime svoje države.

O tome u nastavku.