Napadi na srpske institucije opasniji su od otvorene srbofobije

Piše za Kosovo onlajn: Srđan Garčević, osnivač portala The Nutshell Times

Od šokantnog incidenta kada je pripadnik takozvanih bezbednosnih snaga pucao na decu na Badnje veče, preko nedavnijeg slučaja u kojem su njegove kolege maltretirale žensku kulturnu grupu samo zato što su Srpkinje, pa do sada već normalizovanog pravnog progona protiv Srba, progon Srba samo zato što su Srbi dodatno je pojačan pod vlašću Kurtijevog, sada već nelegitimnog, režima.

Tome se pridružuju i česti napadi na srpske kulturne i verske spomenike, uz organizovane pokušaje da se oni proglase albanskim i stave pod neposrednu kontrolu Prištine. Ne može se poreći srbofobna priroda aktuelnih politika na Kosovu.

Ipak, dok ova skandalozna kampanja otvorene mržnje zaslužuje osudu i odgovor, još podmuklija pretnja krije se u suptilnijim merama: nominalnom prihvatanju srpske kulture, praćenom sistematskim razgrađivanjem srpskih institucija i nezavisnosti. Najjasnije se to vidi u Severnoj Mitrovici, gde je nelegitimna opštinska vlast nametnula promenu imena ulica. Na prvi pogled, ovakvi gestovi deluju kao da odaju počast srpskoj kulturi—dodavanjem, na primer, ubijenog reformističkog premijera Zorana Đinđića na listu imena ulica. U stvarnosti, međutim, oni brišu ono što lokalni Srbi zaista cene, uključujući murale posvećene njihovim svecima i znamenitim sugrađanima.

Ova „deinstitucionalizacija“, prerušena u brigu za srpske interese, bila je osnova za uklanjanje predstavnika Srpske liste sa položaja koji su im zagarantovani u prištinskom parlamentu, kao i za ideju da joj se zabrani učešće na predstojećim lokalnim izborima. Ona takođe objašnjava i decenijsko odbijanje da se formira Zajednica srpskih opština—sporazum koji je formalno postignut, ali stalno odlagan.

Iako je njegova srbofobija verovatno bez premca, ovaj deo Kurtijeve strategije nipošto nije nov.
Balkani su već gledali ovu predstavu. Godine 1990, hrvatski nacionalisti su Srbima oduzeli ustavni status konstitutivnog naroda, uskratili im čak i prava manjine. Kriza koja je usledila prerastala je u rat, kulminirajući etničkim čišćenjem Srba 1995. Danas, iako Hrvatska Srbima priznaje određena kulturna prava, njihova politička moć ostaje prazna ljuštura, a njihovo prisustvo svedeno je na monetu za potkusurivanje u sporovima hrvatske levice i desnice. Slovenija, uprkos istorijskom i značajnom prisustvu Srba i drugih jugoslovenskih naroda, i dalje im uskraćuje status priznate manjine. Crna Gora je, pak, decenijama sprovodila diskriminatorne politike prema Srbima; njen bivši režim čak je pokušao i otvorenu nacionalizaciju Srpske pravoslavne crkve.

Kao i u Severnoj Mitrovici, takve politike opravdavaju se nastojanjima da se podstakne inkluzivnost ili unapredi efikasnost vlasti—argumentima koji se retko, ako ikada, primenjuju na druge etničke ili verske zajednice. U tom kontekstu često se priziva „bauk Republike Srpske“: jedine funkcionalne institucije sa srpskom većinom van Srbije, stvorene Dejtonskim sporazumom pre trideset godina kako bi se obezbedio mir. Daleko od toga da predstavlja destabilizujući faktor, Republika Srpska je služila kao sidro političke stabilnosti i ekonomske vitalnosti u Bosni i Hercegovini, dok je državi istovremeno pružala izvesnu meru strateške autonomije kroz svoje međunarodne veze. Ipak, njene institucije su u stalnom udaru, najskorije kroz problematične pravne manevre usmerene protiv njenog predsednika, Milorada Dodika.

Zanimljivo je da Srbi nisu narod koji se određuje samo folklorom ili ritualima: naš identitet se još od srednjeg veka temelji na izgradnji institucija. To je uočio i istoričar Erik Hobsbaum kada je govorio o razvoju nacionalizma u modernom dobu. Sveti Sava, naš narodni prosvetitelj i zaštitnik, poštovan je ne samo zbog svoje pobožnosti, već i zbog neumornih napora da uspostavi strukture obrazovanja, vere i uprave. Srpski identitet je oduvek bio pragmatičan, utemeljen na ideji države, a ne ograničen plemenskim ili verskim granicama, koje su na Balkanu oduvek bile zamagljene.

Tokom vekova, svako ko je nosio sećanje na srednjovekovnu srpsku državu—bilo kroz epsku poeziju, bilo kroz zajedničku borbu—smatran je delom nacije, bez obzira na veroispovest. Srpska težnja za autonomijom širila se dalje, obuhvatajući druge južnoslovenske narode u Jugoslaviji, pa čak i privlačeći strance koji su Srbiju učinili svojim domom. Taj identitet zasnovan na institucijama razlog je zašto je, uprkos svim izazovima, Srbija možda i najoriginalnije multietničko društvo na Balkanu, u kojem manjine uživaju stvarna i priznata prava, kao i visoko učešće u državnoj upravi.

Pravo srpsko pitanje nikada nije bilo pitanje folklora ili autohtonosti, toga ko je ovde bio prvi i ko je prvi spremio ovo ili ono jelo, već pitanje autonomije: ko ima volju, i pravo, da samostalno upravlja ovim složenim, a ipak ključnim raskršćem sveta, na korist svih koji ovde žive.