Normalizacija odnosa Kosova i Srbije talac globalnih geopolitičkih dešavanja

Vlada Sjedinjenih Država pokazala je da ne želi da se ponovo uključi u dijalog između Kosova i Srbije, naglašavajući da su kriza u Ukrajini i rastuće tenzije na Bliskom istoku za nju pitanja višeg prioriteta.

Kristofer Hil, ambasador SAD, jasno je naglasio ovaj stav izjavom: „Više ne živimo u 90-im, pitanje Izraela, pitanje Irana i naravno, glavno pitanje za Evropu je Ukrajina“. 

Jasno je stavio do znanja da Vašington očekuje da Kosovo i Srbija „sami reše svoje probleme“ i da SAD više nisu spremne da intervenišu na način na koji su delovale u prošlosti. Hil je takođe naglasio važnost aktivnog evropskog učešća, posebno u funkcionalizaciji Zajednice opština sa srpskom većinom na Kosovu, podsećajući Prištinu i Beograd na potrebu poštovanja već preuzetih obaveza.

S druge strane, predsednik Donald Tramp ponovio je tvrdnju da je tokom svog prvog mandata „zaustavio rat“ između Kosova i Srbije. Kritikovao je bivšeg predsednika Bajdena zbog donošenja „veoma loših odluka“ koje su, prema njegovim rečima, oštetile dugoročne izglede i izjavio: „Popraviću to ponovo!“. 

U svojoj poslednjoj objavi na mreži Trut, Tramp ne samo da je pokrenuo ovu epizodu, već se predstavio kao globalni mirotvorac koji je u stanju da reši složene sukobe. Pomenuo je dostignuća u odnosima Indije i Pakistana, Egipta i Etiopije i potencijalno, odnosa Izraela i Irana. Njegova retorika ima za cilj da ga uspostavi kao jedinog kandidata koji može da oživi zaustavljeni dijalog na Zapadnom Balkanu.

S druge strane, izjave ambasadora Hila dokazuju da je američka administracija više fokusirana na geopolitička pitanja od globalnog značaja, što podrazumeva neuključivanje SAD na Balkanu sve dok Evropa ne preuzme asertivniju ulogu.

Nasuprot tome, Tramp pokušava da se pozicionira kao rešenje za probleme na Zapadnom Balkanu, pozivajući se na prethodne intervencije i obećavajući da će se ponovo angažovati u rešavanju sporova između Kosova i Srbije.

Za one koji nemaju znanje o tome kako se definišu američki nacionalni interesi, čak ni u međunarodnim odnosima, ovaj proces u SAD je dinamičan i višeslojan. Oblikuje ga niz važnih aktera i institucija. Nije rezultat jedne odluke određenog pojedinca ili grupe. Naprotiv, plod je složenih interakcija između izabranih političara, institucija nacionalne bezbednosti i političkih snaga. Niko, ni pojedinac ni grupa, ne definiše sam šta predstavlja nacionalni interes za SAD. Ova odluka je rezultat složene interakcije između predsednika, Kongresa, strateških agencija, javnog mnjenja i stručnih grupa, koje su sve integrisane u pluralističku demokratiju, koja funkcioniše kroz ustavne kontrole i ravnoteže.

U stvarnosti, Kosovo i Zapadni Balkan i dalje ostaju u okviru američkih nacionalnih i evropskih interesa, ali zbog sukoba u Ukrajini i na Bliskom istoku, fokus njihovih spoljnopolitičkih mehanizama pomerio se na ova žarišta rata.

Rat između Izraela i Irana predstavlja ozbiljnu pretnju celom Bliskom istoku, rizikujući da uključi i druge zemlje u regionu, ali i zapadne zemlje predvođene SAD. Očigledno je da je za Izrael ovaj rat od vitalnog značaja i da je njegov fokus na uništavanju svakog potencijala za izgradnju nuklearnog oružja. Dakle, za razliku od drugih zemalja na Bliskom istoku, eventualno iransko nuklearno oružje se smatra direktnom pretnjom samom postojanju države Izrael. S druge strane, za Zapad, sprečavanje Irana da poseduje nuklearno oružje, a posebno trenutni režim, vide se kao pretnje sa dimenzijama koje prevazilaze Bliski istok. Dakle, imamo posla sa snažnom konvergencijom između interesa Izraela, koji se fokusira na uništavanje i sprečavanje iranskog nuklearnog oružja i interesa zapadnih zemalja da promene postojeći režim u Iranu. Ova dva pitanja i tendencija trenutnog iranskog režima da opstane su pretpostavke da se sukob neće tako brzo završiti. 

Takođe je postojala iranska tendencija da traži aktivno posredovanje arapskih država u regionu, ali to nailazi na gluve uši, jer same arapske države smatraju Iran pretnjom zbog finansiranja terorističkih grupa koje su im često stvarale velike probleme.

S druge strane, rat između Rusije i Ukrajine nastao je kao rezultat gubitka ruskog uticaja, koji se pokušao održati po svaku cenu nad moći Ukrajine i njene teritorije. Ruske akcije protiv Ukrajine počele su aneksijom i proglašenjem nezavisnosti Krima, pokrajine koja se nalazi na teritoriji Ukrajine. Ruske akcije su nastavljene sa drugim regionima, kao što su: Donjeck, Lugansk, Zaporožje, Herson, što predstavlja kršenje suvereniteta i teritorijalnog integriteta Ukrajine.

Ruska strategija i proračuni bili su pogrešni, jer je planirala da će se invazija na Ukrajinu dogoditi brzo, u kom slučaju bi cela Ukrajina bila vraćena pod njenu kontrolu, što je odredilo i novo ukrajinsko rukovodstvo koje bi bilo u potpunoj saglasnosti sa njim, verno prateći ruske agende. Od početka sukoba, situacija na terenu se manifestovala potpuno drugačije od onoga što je planiralo rusko rukovodstvo.

Taj rat se približava četvrtoj godini i još uvek nema dogovora o njegovom okončanju na horizontu. Otpor Ukrajine je omogućen snažnim doprinosom Zapada, posebno SAD, Velike Britanije, Francuske, Nemačke i drugih zemalja koje su dosledno podržavale pravedni rat Ukrajine.

Naravno, ovaj rat će se završiti mirovnim sporazumom, ali je važno šta će taj sporazum sadržati. Sporazum, naravno, mora biti zasnovan na zahtevima Ukrajine i njenim uslovima. Suočava se sa ničim izazvanom agresijom, koja je u suprotnosti sa međunarodnim pravom i njegovim osnovnim principima. Posledice rata su ogromne, Ukrajina je izgubila stotine hiljada života, njena ekonomija i infrastruktura su već uništene kao rezultat agresije. Stoga, svaka inicijativa za postizanje mirovnog sporazuma mora uzeti u obzir legitimne zahteve Ukrajine i njenog naroda. Sve to, kako bi se osigurao trajni mir. 

Nesumnjivo je da SAD, EU i druge zemlje mogu doprineti posredovanju i usklađivanju stavova zaraćenih strana kako bi se postigao sporazum koji bi proizveo bezbednost ne samo za ove dve zemlje, već i šire. Takav sporazum se ne može brzo dogoditi iz više razloga. Prvo, stavovi zaraćenih strana su dijametralno suprotni. Zatim, Ukrajina zahteva povratak svoje okupirane teritorije i članstvo u EU i Natou. Ovi zahtevi su suprotni ruskim stavovima. S druge strane, Rusija je već priznala nezavisnost anektiranih teritorija i kontroliše značajan deo teritorije Ukrajine. Između ostalog, snažno se protivi članstvu Ukrajine u Natou. Ovi stavovi obe strane i stavovi EU i SAD o ratu u Ukrajini ne obećavaju postizanje mirovnog sporazuma u bliskoj budućnosti.

Uzimajući u obzir gore navedene činjenice, kao rezultat žarišta rata na Bliskom istoku i u Ukrajini, aktivno američko učešće na Balkanu nije ni očigledno niti prioritet. To se može promeniti samo ako dođe do drastičnog pogoršanja bezbednosne situacije u regionu Balkana sa mogućnošću ograničene konfrontacije. To nije u korist Kosova i treba učiniti sve da se to izbegne. Shodno tome, Kosovo treba da konsoliduje svoje političke institucije, fokusira se na ekonomski razvoj i ojača multilateralnu i bilateralnu saradnju sa zemljama EU i SAD, postajući izvoznik bezbednosti u regionu.

Ekonomski razvoj i političko osnaživanje Kosova na Balkanu biće ključni tokom zaključivanja sporazuma o normalizaciji odnosa sa Srbijom u budućnosti. Do tada, normalizacija odnosa Kosova i Srbije izgleda kao talac globalnih geopolitičkih dešavanja.
Pišu za Dukađini Avni Alidemaj i Aljban Maljići