Nova vlada Španije i odnos prema Kosovu

Izvor: Gazeta Express

Piše za Kosovo onlajn: Dragan Bisenić, novinar

Španski Premijer Pedro Sančez, reklo bi se, obezbedio je ključnu podršku koja mu je bila potrebna da ostane na čelu vlade, pošto je postigao dogovor sa katalonskom separatističkom partijom Junts, koju predvodi bivši predsednik Katalonije Karlos Pućdemon. Posle 15 nedelja mukotrpne trgovine sa drugim levičarskim partijama, u zamenu za podršku sedam poslanika Juntsa, socijalisti su se složili da predlože zakon kojim se daje potpuna amnestija svima koji su bili uključeni u neuspeli referendum o nezavisnosti Katalonije 2017. godine.

Predlog zakona o amnestiji, za koji se očekuje da će biti usvojen uz podršku Sančezovih levičarskih saveznika i baskijskih i katalonskih separatističkih partija, oslobodio bi oko 1.500 ljudi koji su već osuđeni, ili im se trenutno sudi, zbog učešća u različitim separatističkim akcijama, od kojih su neke organizovane godinama pre ili posle glasanja o nezavisnosti.

Ovaj sporazum ponovio je podelio španske reakcije, a tokom vikenda širom Španije protiv njega održane su velike demonstracije. Sančezu se zamera da želi vlast po svaku cenu, pa i po cenu ugrožavanja španske državnosti, tako da je debata o katalonskom statusu i njenoj mogućnoj nezavisnosti ponovo dospela u fokus španskog javnog mnjenja.

Španski dopisnik Zidojče Cajtunga ocenjuje da Sančez igra « veoma opasnu igru ». „Pored novca i amnestije, ovo takođe košta Sančeza poverenja. Pre izbora u julu, on je bio otvoreni protivnik amnestije Karlosa Puđdemona i njegovih kolega u kampanji. Sada njegov zaokret deli zemlju do alarmantnog stepena. Konzervativni mediji govore o korupciji, dok je politički protivnici nazivaju 'državnim udarom'. Pravosuđe je najavilo da će pružiti otpor. ... Nema sumnje da se pitanje Katalonije mora rešiti, ali ne jednostranim proglašenjem nezavisnosti kao 2017, niti ovom vrstom trgovine konjima kojom se Sančez sada bavi.“

Ustavni advokat Ana Karmona Kontreras kritikuje planirani zakon o amnestiji u El Paisu: „Ovakva operacija ne treba da se oslanja samo na političko odobrenje ne samo u političkoj sferi, već i u društvu. ... Tek tada bi se legitimisao željeni cilj – opstanak ustava i rešenje sukoba. ... Trenutna operacija ne ispunjava ove zahteve. Drugi veliki kamen spoticanja je nespremnost pokreta za nezavisnost da prihvati ustavni okvir za svoje zahteve. ... Čak i da se donese takav zakon, imao bi samo većinu koja podržava Pedra Sančeza. ... To bi nanelo znatnu štetu vladavini prava i značajno potkopalo demokratski sistem garantovan ustavom.”

List “El Mundo” kritikuje pakt kao potpuno nedemokratski, ali i „veoma značajan”. “PSOE otvara trajni pregovarački okvir između vlade i Karlosa Pućdemona zasnovanog na prihvatanju narativa za nezavisnost: akteri koji stoje iza procesa nezavisnosti su žrtve političkog progona koji datira od 18. veka i koji se mora završiti. ... PSOE je odlučio da oslabi državu radije nego da dozvoli promenu vlasti. To je visoka cena koju treba platiti. Pakt ne sadrži ni jednu meru koja doprinosi boljitku Španaca; naprotiv, sve je usmereno na to da ih podeli. Kako će vlada opravdati ovaj pakt, koji se kosi sa demokratskim vrednostima kao što su sloboda, jednakost i solidarnost pred njenim građanima i EU”, pita se ovaj dnevnik.

U sličnom, ali podrugljivijem tonu, La Stampa ocenjuje da je Sančez “politički akrobata”, koji sada izvodi “dvostruki salto bez mreže”. List vidi da su se to postavila dva pitanja – ustavnost, pa je debata među pravnicima o tome već počela, a druga je da svi koji su osuđeni, mogu ponovo da se posvete svom cilju, katalonskoj nezavisnosti, zbog čega su i bili osuđeni.

Madridski El Pais je pozdravio ovakav dogovor kao napred u atmosferi kompromisa u Španiji. U ovim koalicionim paktovima postoje ustupci sa obe strane, čak i ako oni koji su u to uključeni pokušavaju da prikriju. “Političko obrazovanje je ono što je sada potrebno, a ne propaganda. Sve može imati smisla ako je dobro urađeno, još bolje objašnjeno i potkrepljeno rezultatima. Cilj je da se ponovo uspostavi politika i dijalog kao jedino sredstvo za rešavanje konflikata. I da obnovi tradiciju velikih autonomnih paktova sa Katalonijom koju su sve vlade do sada gajile i koji su služili kao model za druge autonomne regione », ističe list.

La Vanguardia je oduševljena jer je « sadržaj pakta između PSOE i Juntsa dobra osnova za zaboravljanje prošlosti i pokušaje da se izgradi budućnost uzajamnog poštovanja ». List veruje da će dogovorom biti ojačan ustav, ali se pristalice nezavisnosti neće odreći svojih ambicija.

Sve ovo, neizostavno, može da utiče i na opšti stav buduće španske vlade prema spornim teritorijalnim pitanjima u Evropi, a za nas je važno pitanje odnosa Španije prema Kosovu i Metohiji, budući da je Španija jedna od ključnih evropskih država koje ne priznaju samoproglašenu kosovsku nezavisnot. Sve ovo dešava se u novoj političkoj atmosferi gde je cilj SAD i EU da slome one evropske države koje ne priznaju Kosovo, čime bi se, prema njihovom mišljenju, otvorio put Kosovu u evroatlantskim integracijama, bez obzira što Kosovo ni tada neće biti država, dok Kosovo ne postane članica Ujedinjenih nacija.

Španija je do sada bila jedna od najprincipijelnijih država u odnosu prema tzv. nezavisnosti Kosova. Ona je glasala protiv početka procedure prijema Kosova u Savet Evrope. Razlozi za to bili su sasvim očigledni i nalazili su se u paralelama između ova dva slučaja. Lider španskih separatista, koji je već nekoliko godina u egzilu u Belgiji, ali je zadržao svoj mandat u Evropskom parlamentu, u više navrata govorio je u poređenjima Španije i Kosova.

Na zasedanju Evropskog parlamenta u maju ove godine, Pućdemon je rekao: “Gospođo predsednice, komesaru, budućnost Kosova je međunarodno priznanje i Evropa. Napori koje ulažu kosovsko društvo i institucije zaslužuju više i jedno i drugo: više međunarodnog priznanja i više Evrope.

Nažalost, još uvek ima zemalja EU koje ne priznaju Kosovo. Neki od njih, poput Španije, iz razloga koji nemaju veze sa Kosovom, već sa Katalonijom, ne žele da priznaju legalnost jednostranog proglašenja nezavisnosti. Zbog toga je Španija jedina zemlja u šengenskom prostoru koja neće primeniti izuzeće od viza koje je odobrila EU. Uskoro ćemo imati predsedavanje Savetom EU koje će morati da brani politiku o Kosovu koju predsednik ne primenjuje na sebe”, rekao je Pućdemon.

Za razliku od pravničkog i ustavnopravnog stava, postoji snažna struja u španskom političkom životu koja tvrdi da Kosovo i Katalonija “nisu isto” i koja, suštinski, prihvata gotovo sve argumente onih koji tvrde da je Kosovo “jedinstven slučaj”. U zakonu koji su 31. jula 2017. stranke koje se zalažu za nezavisnost u regionalnom parlamentu Katalonije podnele na usvajanje za planirani referendum za 1. oktobra o pitanju otcepljenja od Španije, pominje se i Kosovo, ali ne i poimenice. Umesto toga, ograničili su se na pozivanje na „skorašnje presude“ Međunarodnog suda pravde (ICJ) koje bi poslužile za odobravanje sprovođenja samoopredeljenja čak i u slučajevima gde nisu uključene, ni kolonijalna represija, ni strana diktatura. Jasno je da je tu postojalo samo samo jedno savetodavno mišljenje MSP o pitanju Kosova, ono od 22. juna 2010. List “El Pais” koji je među onima koji stoje na stanovištu da bi Španija mogla da prizna nezavisnost Kosova, detaljno je razradio 2017. ovaj stav tvrdeći da “Katalonija nije Kosovo”, navodeći da ona nije “pretrpela raseljavanje 700.000 svojih građana, kao što je to isprovocirala Srbija na Kosovu”, niti je “bio podložan gušećoj političkoj i vojnoj okupaciji, i nije bila potrebna nikakva međunarodna snaga za njegovo oslobađanje, kao što je bio slučaj sa Kosovom”.

Španski list je naveo da kosovski pravni okvir nije isključio proglašenje nezavisnosti, za razliku od španskog ustava koji to čini. Uprkos nejasnoćama i pravosudnim protivrečnostima, MSP je uložio velike napore da stavi presudu u jedinstveni i isključivi kontekst Kosova, naveo je El Pais. Tome u prilog, poziva se i na jednu posebnu interpretaciju rezolucije 1244. kojom zasniva mogućnost kosovske nazavisnosti. MSP ponudio je drugi argument u korist kosovske nezavisnosti jer rezolucija SB UN 1244 “nije izričito zabranila proglašenje nezavisnosti”. Ova zabrana nije uključena, jer da je Savet bezbednosti UN želeo da nametne uslove za definitivnu budućnost Kosova, on bi ih precizirao kao što je bio slučaj u „savremenoj praksi“ sa Kiprom, gde je Savet bezbednosti pozvao na „jedinstveni suverenitet“. Da je Savet bezbednosti hteo da zabrani proglašenje nezavisnosti Kosova, učinio bi to kao što je učinio u rezoluciji 787 (1992) koja se odnosi na Republiku Srpsku, agumentovali su španski pravnici.

Njima je pomaklo da rezolucija 1244 izričito navodi da je Kosovo i Metohija deo Savezne republike Jugoslavije, odnosno Srbije, pa u tom smislu, otpada svaka dalja potreba za zabranama nezavisnosti ili otcepljenja. A rezolucija o Bosni i Hercegovini odnosi se na sasvim drugu situaciju u BiH, ne na “dejtonsku Bosnu”. U svakom slučaju, argumentacija da bi Španija mogla da prizna nezavisnost Kosova, a da pri tome direktno ne podstakne i ojača zahteve katalonskih separatističkih stranaka, uopšte ne stoji.

Pre će biti da je reč o jednom, dosta neveštom i naivnom pokušaju izvrtanja pravnog mišljenja, koji bi Španiji i Kosovu dao platformu za međusobno priznanje, koobejagi bez štete po Španiju. Skladno, na istim talasima sa napisom u El Paisu govorio je 2018. i tadašnji premijer Kosova, Ramuš Haradinaj. Haradinaj je upravo El Paisu rekao da Kosovo “nikada neće priznati nezavisnost Katalonije od Španije, dodajući da Kosovo i Katalonija nemaju ništa zajedničko i da je „besmisleno uspostavljanje bilo kakve analogije“.

Haradinaj je rekao da bi insistiranje na sličnosti između ova dva slučaja značilo „nepriznavanje istorije ili njeno pogrešno tumačenje“, jer se Kosovo “borilo za demokratiju, ali, pre svega, za ljudska prava”, a ovo nije slučaj Katalonije“. Ovakve parole, međutim, ne impresioniraju španske pravnike koji gotovo jedinstveno stoje na stanovištu da Španija ne sme da se upušta u avanture priznavanja jednostrano proglašenih nezavisnosti, bez obzira gde i bez obzira kada. Da ne zaboravimo, Španija je imperija koja se rano suočila sa ovim pitanjem i koja ima do detalja razrađene sve aspekte sticanja nezavisnosti, pa bi u slučaju odobravanja platforme “Kosovo nije Katalonija”, takvo mišljenje bilo predstavljeno već odavno. A pošto nije i pošto se Španija apsolutno dosledno ponaša u ovom slučaju, onda za to postoje čvrsti i ubedljivi pravni razlozi.