Od Kumanovske bitke do Kumanovskog sporazuma: Šta je sledeće i čemu nas uči istorija?

Kumanovski sporazum  - general Džekson
Izvor: AFP/Eric Feferberg

“U životu naroda i država, kao i bilo kog čoveka, mnogo toga ne ide lako. Do najvažnijih ciljeva se dolazi zapravo jako teško. Samo veliki napor i žrtva donose istinski kvalitet i sadržaj, a ne lako dostupna rešenja”

Priredio: Miloš Garić

Tog kišovitog jutra oktobra 1912. na polju kod Kumanova srpski vojnici Prve armije marševskim korakom probili su se tamo gde ih je čekala Vardarska armija Otomanske imperije, koja je nametnula mesto i vreme bitke. Odlučno, junački, iako uz ogromne gubitke, srpska vojska izvojevala je veliku pobedu, koja se smatrala osvetom za 1389. kada su u Kosovskom boju jedan preko puta drugog stajali srpski Knez Lazar i Sultan Murat sa svojom nadirućom silom.

Kumanovska bitka je bila samo prva u nizu onih koje su sledile u narednih nekoliko godina - Cer, Kolubara, golgota preko Albanije, Kajmakčalan, Dobro Polje, prodor do Alpa. Stvorena je država, u kojoj su Srbi sa ostalom slovenskom braćom stali pod jedan državni krov.

Posle samo 87 godina, leta 1999. nakon neravnopravnog sukoba sa novom svetskom imperijom, u do tada nezapamćenoj agresiji Nato alijanse na jednu malu zemlju, srpski komandanti su ponovo bili u Kumanovu, ovog puta primorani da se povuku s Kosova. Od 1991. pa do 1999. Srbi su izgubili ono što je stvarano krvlju, za šta su dali milione života, od onog maglovitog i kišovitog jutra u oktobru 1912. godine.

Sporazum napola ispunjen

Danas, 25 godina od potpisivanja sporazuma kojim je okončano Nato razaranje Srbije, pominjanjem Kumanova neizostavno se nameće simbolika srpskog stradanja i uzdizanja u odbrani slobode, časti i svoje vekovne zemlje. Čemu nas uči istorija? Hoće li biti nekog novog Kumanova?

"Kumanovski sporazum, koji je ispregovaran početkom juna 1999. godine, kao vojno-tehnički sporazum za primopredaju dužnosti nad Kosovom, sa Vojske Srbije na NATO pakt, zasnovan je na prethodnom dogovoru, koji je Slobodan Milošević napravio sa međunarodnim pregovaračima Rusom Černomidinom i Fincem Ahtisarijem. Danas 25 godina kasnije, nijedan od njih nije živ, a onima koji su tada bili deca ili nisu bili ni rođeni, ostavljeno je u amanet da pokušaju da vrate i spasu, šta se spasti može, u skladu sa međunarodnim okolnostima“, kaže za Kontekst vojno-politički analitičar Ivan Miletić.

Oni koji su 1999. imali poluge vlasti i odlučivanja danas su ili pokojni ili penzioneri, a onima koji su tada ratovali ili bili svedoci borbe Davida i Golijata, Srbije i NATO pakta, ostavljeno je u amanet da budu strpljivi i sačekaju vreme, za neko "novo Kumanovo“.

"Kosovo danas je kamen spoticanja Srbije u odnosu sa njenim nekadašnjim saveznicima, prepreka na putu ka evropskim inegracijama, ali sidro duboko zaronjeno u njenom nacionalnom identitetu, sa kojim je upoznala Evropu i svet još 1911. godine, kada je Ivan Meštrović predstavio maketu Vidovdanskog hrama, na svetskoj izložbi u Rimu. Neki činovnici nove moderne imperije u Vašingtonu i Briselu danas veruju da Srbi treba da prihvate gubitak svoje nacionalne svesti i da je trampe zarad ekonomske dobiti iz briselskog budžeta, i novih proklamovanih vrednosti onoga što se zove posthrišćansko doba Evrope. Sve ovo Srbi treba da urade i zarad umirivanja nezadovoljnih mladih Albanaca, koji su nezadovoljni ekonomskim propadanjem i Albanije i Kosova, zbog čega 16 odsto svih podnosilaca zahteva za azil u Britaniji čine upravo Albanci, od čega su 88 odsto žene“, objašnjava Miletić.

Tokom primopredaje dužnosti koja je bila definisana Kumanovskim sporazumom 1999. godine, podseća, dogovoreno je da srpsku pokrajinu Kosovo i Metohiju napusti sva policija, vojska i službe bezbednosti Srbije. Teroristi OVK se međutim nikada nisu razoružali, iako je to bio deo ugovora.

"Međutim niko nije predvideo plan kako i ko treba da zameni taj bezbednosni aparat. KFOR kao vojna formacija imao je mali kontigent vojne policije, UNMIK još manju bezbednosnu službu. OVK je trebalo da bude rasformirana, a i onako su je činili uglavnom ljudi iz kriminogenog segmenta albanskog društva, koji su se prvo otarasili onih Albanaca koji su smatrali da na Kosovu treba da postoji nekakav red i poredak. Na sve to granica je otvorena za kriminalce i njihove klanove sa severa Albanije, koji su samo dve godine pre toga strušili i samu Albaniju“, naglašava Miletić.

Zanimljiva simbolika 

Posle 25 godina, dodaje, NATO pakt je drugačiji i veći. Zemlje regiona su sada u NATO paktu (Albanija, S. Makedonija i Crna Gora), a Turska kao članica NATO sa najvećim potencijalom u broju vojnika, ima svoje nove pretenzije upravo na Balkan i Kosovo. 

Ima tu još neke simbolike. Turski general je danas komandant međunarodnih snaga KFOR na Kosovu i turski kontingent ima vojnu bazu koju je nazvao po Sultanu Muratu, dakle, vrlo provokativnog naziva za Srbe. 

"Oktobra 1912. nakon okončane bitke kod Kumanova, naši pradedovi su mislili da je sa turskim uticajem u ovom delu Balkana konačno završeno i da je duh Sultana Murata definitivno oteran sa Kosova. Danas vidimo da nam je Kumanovski sporazum iz 1999. godine vratio Murata nazad na Kosovo. Bojim se da je duh iz boce izašao, a kada jednom izađe teško ga je vratiti nazad. Srbiji je zato potrebno da i pored svih stremljenja ka miru mora da bude spremna u duhu viteza Obilića. Za svaki slušaj jer je Murat već stigao“, poručuje Miletić.
     
Istoričar Srđan Graovac ukazuje da Srbi moraju da izvuku pouke i da dobro razmisle šta se to desilo u 20. veku. 

"Kada je 9. juna 1999. godine potpisivan Vojno-tehnički sporazum u Kumanovu, kojim je zaustavljena NATO agresija na SR Jugoslaviju i otpočelo povlačenje srpskih oružanih snaga sa Kosova i Metohije kako bi ih zamenile trupe UN, teško da je ko imao vremena da razmišlja o simbolici. O tome da je gotovo 87 godina ranije pobeda srpske vojske nad Turcima kod Kumanova označila povratak Srbije na Kosovo, a da se u tom trenutku, Kumanovskim sporazumom, dešavao obrnut proces. Srpske institucije su se povlačile iz južne pokrajine, ustupajući mesto tuđinskim, međunarodnim, organima uprave. Neminovno, takva situacija nas tera da se preispitamo. Kako i zašto se desilo da tekovine Balkanskih ratova i pobeda ostvarenih 1912. budu obezvređene nepunih devet decenija kasnije? Mada je najlakše optužiti međunarodnu zajednicu, velike sile, a posebno one zapadne koje nam tradicionalno nisu bile naklonjene, moramo se na prvom mestu okrenuti sebi, videti gde smo grešili i izvući određene pouke“, kaže Graovac za Kontekst.

Gledajući iz srpske perspektive, dodaje, suština kosmetskog problema leži u demografskoj slici. 

"Uzmemo li u obzir da je 1921. godine, na prvom popisu nakon oslobođenja Kosova, Albanaca bilo oko 66 odsto naspram 34 procenta Srba i ostalih nealbanaca, a da je prema procenama demografa 1991. godine broj srpskog stanovništva na Kosmetu bio tek oko 18 odsto uz ogromnu većinu Albanaca, stvari nam postaju jasnije. Nema sumnje da su za takve okolnosti najodgovorniji vlastodršci u komunističkoj Jugoslaviji, u čije vreme je iseljavanje Srba bilo i najintenzivnije. Podaci govore da je uoči Drugog svetskog rata odnos broja albanskog i nealbanskog stanovništva bio približno oko 55 – 45 procenata. Da nije bilo Drugog svetskog rata i uspostave Titovog komunističkog režima, možda se kosovsko pitanje više ne bi ni postavljalo. Međutim, u novoj Jugoslaviji zabranom povratka prognanim Srbima na Kosmet poništeni su svi dotadašnji napori da se ojača srpski faktor, a zatim je primenjen i novi način za rešavanje srpsko-albanskog spora na Kosmetu. Davanje široke autonomije južnoj srpskoj pokrajini, odnosno, Albancima“, objašnjava Graovac.

Pravi momenat uvek dođe

Vreme je pokazalo da nikakva autonomija nije mogla potisnuti težnju albanskih političkih elita ka ostvarenju sna o "velikoj Albaniji“, koja kao glavni zadatak ima otcepljenje Kosova od Srbije. 

"Davanje široke autonomije Kosovu I Metohiji nije ugušilo albanski separatizam, već je dalo mogućnost njihovim političkim strukturama da čak i institucionalno vrše pritisak na lokalno srpsko stanovništvo, što je indukovalo njegovo dalje iseljavanje. Vreme je nesumnjivo pokazalo da velika pobeda kod Kumanova te 1912. godine nije predstavljala rešenje za sve izazove sa kojima se srpska politika suočavala na Kosmetu. Suštinski, tada su samo stvoreni bolji preduslove za rešavanje kosmetskog problema. Međutim, nebrigom, neodgovornošću i katastrofalnim političkim odlukama ta šansa je prokockana“, istakao je Graovac.

On zato smatra da je besmisleno da Srbi isključive krivce za sopstvenu nesreću traže u velikim silama. 

"Imali smo 87 godina vremena da to pitanje rešimo, što mi nažalost nismo iskoristili. Samim tim, danas kada posmatramo situaciju na Kosmetu, kada na toj teritoriji više nemamo ni vojsku ni policiju niti druge institucije vlasti, besmisleno je očekivati da možemo diktirati uslove i nametati rešenja. Najbolje što u datim okolnostima možemo uraditi je jačanje ekonomije, srpske vojske, patriotskog duha i čekanje odgovarajućih političkih okolnosti u kojima bismo mogli reagovati na najbolji i najefikasniji način. Odnosno, istorija nas uči da pravi momenat uvek dođe, a da je pitanje samo hoćemo li biti spremni da ga iskoristimo, kao što smo to uradili kod Kumanovo 1912. godine. Ili ćemo dozvoliti da nas događaji nose kroz bespuća međunarodne politike, a što je kao posledicu imalo Kumanovo 1999. godine“, zaključuje Graovac.