Pogled ispod obrva

Piše za Kosovo onlajn: Muharem Bazdulj

Tramp se, eto, vratio u Belu kuću i ceo svet je u iščekivanju. Iako je krenuo furiozno i odmah doneo veliki broj uredbi, one se dosad uglavnom tiču unutrašnjih američkih pitanja.

Što se spoljne politike tiče, usprkos silnim najavama, još uvek je prilično nejasno u kom pravcu će se ona kretati. Što se pak zapadnog Balkana tiče, tu još uvek nije bilo ni bilo kakvih zvaničnih najava. Sve ovdašnje zemlje i lideri imaju ipak neka svoja očekivanja. Srbija se u velikoj meri uzda u prijateljstvo Ričarda Grenela, kao i u poslovne interese Džareda Kušnera, no valja reći da Džared Kušner poslovne interese ima i u Albaniji. Iz srpske perspektive, kraj prošlog Trampovog mandata bio je obeležen takozvanim „Vašingtonskim sporazumom između Beograda i Prištine“.

Naposletku, zbog Trampovog poraza od Džozefa Bajdena 2020. godine, najveći deo sporazuma ostao je nesproveden, jedina suštinska njegova posledica bila je priznanje nezavisnosti Kosova od strane države Izrael. Različiti analitičari imaju različite perspektive na Trampovu politiku prema ovom delu sveta u drugom mandatu koji je upravo počeo. Jedni očekuju reaktuelizaciju „Vašingtonskog sporazuma“, a drugi neki sasvim novi početak. Ipak, i jedni i drugi fokus očigledno stavljaju na inostrani uticaj.

U jednoj svojoj knjizi, globalno proslavljeni slovenački filozof Slavoj Žižek priseća se nekog programa austrijske televizije s kraja devedesetih godina dvadesetog veka, nešto pre bombardovanja SR Jugoslavije, u kome su učestvovali jedan Srbin, jedan Albanac i jedan austrijski pacifista. Ovako kaže Žižek:

„I Srbin i Albanac su svoja stanovišta predstavili na dosledan i racionalan način (naravno, dosledan i racionalan ako, i samo ako, prihvatimo njihove osnovne premise: da je Kosovo istorijska kolevka Srbije, i da ona na njega polaže neotuđivo pravo, odnosno da Albanci, posle decenija srpskog tlačenja, imaju pravo na stvaranje suverenog nacionalnog entiteta). Za razliku od njih dvojice, austrijski pacifista je pokušao da igra pomiriteljsku ulogu preklinjući dvojicu protivnika: 'Šta god da mislite, samo obećajte da nećete pucati jedan na drugog, da ćete dati sve od sebe da se oduprete užasnom iskušenju mržnje i osvete'. U tom trenutku Srbin i Albanac, dva 'zvanična' protivnika, kratko su razmenili poglede zajedničke zbunjenosti, kao da su hteli da kažu: 'O čemu ovaj idiot priča? Da li on išta od svega ovog razume?' U toj kratkoj razmeni ja vidim tračak nade (...)“.

Žižek nakon toga zaključuje da taj pogled nije bio znak uzajamne solidarnosti, nego tek zajedničke zbunjenosti. Njih, kako on to tumači, nije iznenadila njegova upućenost o etničkoj, verskoj i svakoj drugoj složenosti balkanske situacije, nego to što su shvatili da on zaista veruje u floskule o „drevnim etničkim mržnjama“.

I Srbin i Albanac savršeno dobro znaju da su takozvane „drevne etničke mržnje“ samo brbljanje zgodno za unutarpolitičku manipulaciju, dok strani pacifista stvar gleda iz depolitizovane, a pomalo i rasističke perspektive.

Ova anegdota stara više od četvrt veka danas nije nimalo manje poučna. Koliko god engleski pesnik Džon Don bio u pravu kad je tvrdio da „niko nije ostrvo“, odnosno koliko god bilo nemoguće da se zapadni Balkan oslobodi izvanjskih uticaja, ipak je pogrešno rutinski pridavati primat tim i takvim uticajima. Verovatno jedini način postizanja trajnog mira i nekog realnog sporazuma bio bi pošten razgovor bez upliva sa strane. Time bi se i Srbi i Albanci svesno povukli iz stanja „samoskrivljene maloletnosti“.

Kalkulacije kakve su danas na snazi barem u suprostavljenim javnostima te među intelektualcima i influenserima koji istupaju kao portparoli tih javnosti su neretko infantilne i svode se na to koja je velika sila u kojem periodu na čijoj strani, pri čemu se obično ne registruje da velike sile stranu ne biraju iz neke ljubavi ili ideala, nego zbog golih interesa koji se u svakom trenutku mogu promeniti ili adaptirati u odnosu širih relacija s nekom drugom velikom silom. Istovremeno, velikim silama u ovom delu sveta vrlo često odgovara upravo status kvo da bi zapadni Balkan nastavio da figurira kao poligon za njihova geopolitička razmimoilaženja.

Zato bi iskren, racionalan i dobro pripremljen razgovor dveju strana, bez stranog tutorstva i posredovanja, verovatno bio bolji i realniji način da se postigne održiv sporazum od dosadašnjih „korak napred, natrag dva“ nagornjavanja. Pričica koju beleži Žižek nosi u sebi simboličko polazno mesto takvih pregovora, a ono je u činjenici da su i Beograd i Priština svesniji stvarnih motiva i interesa onih drugih nego bilo čiji daleki mentori.