Miting i samit

Piše za Kosovo onlajn: Muharem Bazdulj

Ima dana, sedmica i meseci kad se istorija ubrza i zgusne. Kad se danas pogleda na godinu od pre tri i po decenije, 1989, dakle, naročito njenu poslednju četvrtinu, teško je poverovati šta se sve u to malo vremena desilo. Poneko se u velikim medijima nedavno i prisetio trideset i pete godišnjice pada Berlinskog zida, ali vidimo, evo, da se drugog i trećeg decembra praktično niko javno ne priseća glasovitog samita na Malti, susreta Buša i Gorbačova kojim je efektivno okončan hladni rat. 

S jedne strane, možda je to i zato jer Zapad tek s velikim zakašnjenjem počinje da shvata da njihovo bahato pobedničko ponašanje od pada Zida do formalnog raspada Varšavskog ugovora i SSSR-a nije nevezano s današnjim ratom između Rusije i Ukrajine. Teško da je moguće i zamisliti političara sklonijeg kompromisu od Gorbačova, teško je i zamisliti da bi neko drugi bio spreman i da se saglasi sa ujedinjenjem Nemačke i da povuče vojsku iz istočne Evrope i da formalno podrži Ameriku u napadu na Irak, a da zauzvrat ne dobije praktično ništa.

Na zajedničkoj konferenciji za štampu na Malti Gorbačov je izjavio: „Svet izlazi iz jedne epohe i ulazi u drugu. Na početku smo dugog puta kao eri trajnog mira. Trebalo bi da pretnje sile, nepoverenja, psiholoških i ideoloških borbi postanu stvar prošlosti“. Ovaj govor je tada oduševio ceo Zapad, svi su bili srećni jer čak i godinu dana ranije, kad su razni procesi reformi u SSSR-u već odavno bili počeli, niko baš nije očekivao da se sve okonča tako brzo. 

U celoj stvari je čak bilo i neke poetičnosti, da baš ne kažem poetske pravde. Seme hladnog rata je famoznom podelom interesnih sfera započelo na – Jalti. Ako je tačno da se istorija rimuje, gde bi se taj hladni rat i mogao završiti nego na Malti.

Još otkad je na Jalti interes Istoka i Zapada za Jugoslaviju ukalkulisan u „fifti-fifti“ formulu, kao da je naslućen specifičan položaj Jugoslavije tokom hladnog rata. Od 1945. do 1948. izgledalo da je Jugoslavija biti pravi Istok, od 1948. do 1953. (odnosno Staljinove smrti) delovalo je da se kreće prema pravom Zapadu, a onda je susret Tita i Hruščova učinio zapravo da se u realnosti zaista ostvari taj „fifti – fifti“ momenat, što biva naročito odigledno od 1961. godine, odnosno od Prve konferencije nesvrstanih.

Pokojni Dušan Bataković je voleo aforistično reći da je demokratizaciju Jugoslavije sprečilo to što je Staljin umro prerano, a Tito prekasno. Ova „fifti – fifti“ Jugoslavija nakon kraja hladnog rata nikom zapravo više nije trebala, nikom osim njenim narodima koji su očito bili nesnađeni. Svaki zid padne na nekog, a Berlinski je pao na Jugoslaviju. 

U tom kontekstu, vredi se prisetiti početka decembra 1989. u Jugoslaviji. Upravo se navršila četrdeset šesta godišnjica Drugog zasedanja AVNOJA-a, odnosno sedamdeset i prva godišnjica osnivanja Kraljevstva Srba, Hrvata i Slovenaca, odnosno prve Jugoslavije. Svetski Istok i svetski Zapad se približavaju, a istovremeno se jugoslovenski Istok i jugoslovenski Zapad udaljavaju. Upravo za 1. decembar 1989. u Ljubljani je bio zakazan „Miting istine“. I mada samoproglašeni najdemokratskijim delom Jugoslavije, slovenačke vlasti su miting zabranile. I ne samo to, slovenačka policija je pohapsila tridesetak Srba koji su ipak došli na miting optuživši ih za „kršenje javnog reda i mira“, a uhapšeno je i nekoliko sveštenika Srpske pravoslavne crkve. Sutradan u Srbiji počinje bojkot slovenačkih proizvoda, a neke firme prekidaju poslovne odnose sa slovenačkim partnerima.

Istovremeno, crne hronike štampanih medija pune su vesti sa Kosova i Metohije. Evo tek dva-tri primera: Srpske monahinje manastira Svete Trojice kod Mušutišta žale se, početkom decembra 1989. na nova nasilja i zulume susednih Arbanasa. Igumanija Ilarija kaže: „Imamo mnogo nevolja, ali najteže nam je što nas napadaju Albanci iz susednih sela. Naočigled nam seku šume, kradu letinu. Ubili su nam nekoliko svinja, biku su zaboli iglu u stomak... Suvorečka opština se maćehinski odnosi prema ovom srpskom manastiru". - Inače, same sestre monahinje bile su više puta fizički napadane od siledžija Arnauta, a sve žalbe na raznovrsna nasilja, kao i traženja zaštite od organa vlasti - ostaju bez odgovora.

Nekoliko dana kasnije piše se o napadu lokalnog siledžija Kujtima Hamze na Miomira Savića, a takođe se navodi i statistika o opštini Istok u Metohiji, gde je nedavno konstatovano da se „nastavlja iseljavanje Srba“ pošto se u poslednje tri godine, po zvaničnoj statistici, iz opštine Istok iselilo se pod pritiskom 18 srpskih porodica i 532 pojedinca, a samo u poslednjih devet meseci ove godine iselile su se pod pritiskom četiri srpske porodice i 50 pojedinaca.

I kako u iduće dve-tri godine na Zapadu bude rastao globalni optimizam i oduševljenje svojim trijumfom, kod nas su svi negativni trendovi išli ka svojoj eskalaciji.