Progresivizam, u teoriji i vežbe gađanja

Piše za Kosovo Online Srđan Garčević, osnivača The Nutshell Times

Zaista neverovatna priča potresla je Švajcarsku ranije ovog meseca – ironično dok su zapadni hrišćani slavili Rođenje Presvete Bogorodice – kada je Sanija Ameti, progresivna političarka iz Ciriha, odlučila da podeli fotografije postera Bogorodice sa detetom probušenog metkom, objašnjavajući da ga je koristila na vežbi gađanja kako bi se smirila. S obzirom na to da je Ameti političarka Zelenih Liberala i kopredsedava operacijom Libero, organizacijom koja sebe vidi kao snagu za inkluziju i jednakost, čudno je da nije razmislila kako njena rutina za smanjenje stresa može biti uznemirujuća za mnoge.

Ono što čini situaciju još čudnijom jeste činjenica da je Ameti, koja se kao dete preselila u Švajcarsku iz ratom razorene Bosne i Hercegovine, započela svoju kampanju za švajcarsku Saveznu skupštinu kao predstavnica Stranke zelenih liberala (koja sada razmatra njeno isključenje) na aerodromu u Prištini. Stoga je ne samo upoznata sa činjenicom da su mnogi njeni potencijalni birači (posebno oni srpskog porekla) u vrlo bliskoj prošlosti doživeli skrnavljenje svojih svetih mesta, već i da takve nepromišljene provokacije u multikulturalnom društvu ne donose ništa dobro.

Međutim, kao što su mnogi pre mene primetili, dok bi savremena progresivna politika trebalo da znači osiguranje inkluzije za sve, u praksi se često preklapa sa identitarizmom. Nije li neobično da progresivna političarka koja se bori za istinski multikulturalno društvo vodi kampanju na osnovu svog etničkog porekla, kao što je Ameti učinila u Prištini?

Ipak, kao što mnogi progresivci i Operacija Libero tvrde, pružanje beneficija na nivou grupa i time podsticanje identifikacije na grupnom nivou – poput afirmativne akcije – prihvatljivo je na "privremeni" način ako to znači "postizanje i normalizaciju prave jednakosti", što u praksi, međutim, gotovo uvek podstiče klanovski mentalitet. Štaviše, vrlo reduktivna – iako preterano razvijena – progresivna teorija o "ugnjetavačima" i "ugnjetavanima" generalno oduzima svu odgovornost jednoj strani i prebacuje je na njihove neprijatelje. Stoga, nije iznenađujuće da zapravo ne uzimate u obzir stranu onih za koje tvrdite da vas ugnjetavaju, bez obzira na to koliko ste zapravo privilegovani.

Ameti je srednji politički operativac u zemlji koja je verovatno postigla najviši nivo kvaliteta u celokupnoj ljudskoj istoriji i koja je sada podržana i branjena od strane dela kulturne elite. Ljudi koji je kritikuju su u proseku mnogo manje društveno povezani i verovatno siromašniji. Progresivna logika "provere privilegija" sugerisala bi da je u redu "udariti" nekoga ko je društveno iznad vas, ali u ovom slučaju to nije prihvatljivo, posebno s obzirom na pretnje koje su sada upućene Ameti, uprkos njenoj ostavci i izvinjenju.

Dublji problem, međutim, ostaje: progresivizam se ne nosi dobro sa etničkom i drugim identitetskim klanovskim mentalitetima, što ih na kraju podstiče i čak intenzivira. Dozvoljavajući polarizaciju duž identitetskih linija i negirajući univerzalizam i jednakost, on podriva pluralistička, multikulturalna društva.

Ipak, omogućava (etno)narcisima da guraju svoju agendu. Nominalno progresivna Dua Lipa je ponosno delila sliku "Velike Albanije", ali je kritikovala britanske ministre zbog uvredljivih komentara protiv albanskih migranata i njihovog insistiranja na sopstvenim državnim granicama.

Ovaj sebični stav, gde nikada niste izazvani da razmišljate izvan svoje perspektive, nije ograničen na slavne ličnosti. Možete biti renomirani filozof i još uvek pristupiti vrlo komplikovanom pitanju migracija skoro isključivo oslanjajući se na svoje "životno iskustvo" u tri čitava članka – a da ne pronađete vreme da razmotrite da neko može imati nebigotske primedbe u vezi sa stranim kriminalnim sindikatima koji ilegalno prevoze migrante u njihove zemlje.

Iako insistiranje na empatiji jeste u srži progresivne politike i teorije, mnogi progresivci u praksi, poput najzagriženijih šovinista, uskraćuju empatiju onima koje označe kao "spoljnu grupu" i stoga kao "pretnju." Društva poput Švajcarske, koja zbog svoje istorijske složenosti moraju naporno da rade da održe univerzalni – ali prilagodljivi – nacionalni identitet, razumeju pretnju koju takva razdorom ispunjena ideologija može doneti.