Sloboda mora između sankcija, međunarodnog prava i nove geopolitičke realnosti

Piše za Kosovo onlajn: Željko Šajn

Najava sporazuma između Sjedinjenih Američkih Država i Irana, koji prema izjavama zvaničnika predviđa okončanje sukoba, obustavljanje američke blokade i ponovno otvaranje Ormuskog moreuza, mogla bi da predstavlja jednu od najvažnijih geopolitičkih promena poslednjih godina. Kroz ovaj uski pomorski prolaz prolazi značajan deo svetskog transporta nafte i gasa, zbog čega svaka nestabilnost u ovom regionu ima direktne posledice po globalnu ekonomiju i energetsko tržište.

Upravo u trenutku kada Vašington i Teheran otvaraju prostor za diplomatiju i smanjenje tenzija, Evropska unija priprema 21. paket sankcija prema Rusiji, dok se među ključnim pitanjima u evropskim raspravama nalazi i takozvana „flota iz senke“ – mreža tankera za koje zapadne države smatraju da se koriste za nastavak izvoza ruskih energenata mimo postojećih ograničenja.

Time se otvara mnogo šire pitanje koje prevazilazi aktuelne političke sukobe – gde se nalazi granica između prava država i međunarodnih organizacija da sprovode sankcije i obaveze očuvanja jednog od najstarijih principa međunarodnog prava – slobode mora.

Još je holandski pravnik Hugo Grocijus u svom delu „Mare Liberum“ iz 1609. godine postavio ideju da otvorena mora ne mogu biti vlasništvo nijedne države i da slobodna plovidba predstavlja zajedničko dobro čovečanstva. Taj princip vekovima kasnije postao je jedan od temelja savremenog međunarodnog pomorskog poretka i ugrađen je u Konvenciju Ujedinjenih nacija o pravu mora iz 1982. godine.

Prema članu 87 Konvencije, otvoreno more dostupno je svim državama i garantuje slobodu plovidbe. Član 110 predviđa ograničene slučajeve u kojima ratni brod može izvršiti pregled stranog trgovačkog broda na otvorenom moru, poput osnovane sumnje na piratstvo, trgovinu robljem ili situacija kada brod nema nacionalnu pripadnost.

Zbog toga se danas postavlja pitanje granica državnih ovlašćenja u primeni regionalnih sankcija. Sankcije Evropske unije obavezuju njene članice, ali njihovo delovanje prema brodovima trećih država na međunarodnim vodama otvara ozbiljne pravne i političke dileme. Svako širenje prinudnih mera izvan jasno definisanih međunarodnih pravila može stvoriti presedane koji dugoročno utiču na stabilnost svetskog pomorskog sistema.

U javnim raspravama često se koriste izrazi poput „pomorskog piratstva“, ali međunarodno pravo pravi jasnu razliku između piratskih akata i postupaka država. Prema članu 101 Konvencije UN o pravu mora, piratstvo predstavljaju nasilni akti koje privatni akteri čine u privatne svrhe. Zbog toga se mere koje sprovode države ne mogu automatski svrstati u piratstvo, ali jednostrana ograničenja slobode plovidbe bez široko prihvaćenog pravnog osnova ostaju predmet ozbiljnih međunarodnih sporova.

Od Crnog mora, preko Sueckog kanala, do Persijskog zaliva i Ormuskog moreuza pokazalo se koliko je sigurnost pomorskih puteva važna za globalnu trgovinu i energetsko snabdevanje. Istorija pomorstva pokazuje da je kontrola morskih puteva vekovima predstavljala instrument moći velikih imperija. Upravo zato je razvijen sistem međunarodnog pomorskog prava – da pravo zameni princip prema kojem najjači određuje pravila.

U novim geopolitičkim okolnostima, posebno ukoliko sporazum između Vašingtona i Teherana bude potvrđen i dovede do trajnog smirivanja krize na Bliskom istoku, Evropska unija mogla bi biti suočena sa potrebom ozbiljnog preispitivanja svoje spoljne i bezbednosne politike. Ukoliko Sjedinjene Američke Države kroz dijalog i pregovore postignu stabilizaciju odnosa sa Iranom, u Briselu bi se moglo otvoriti pitanje da li politika koja se dominantno oslanja na sankcije ostaje dovoljno efikasno sredstvo za rešavanje savremenih međunarodnih kriza.

Takva promena međunarodnih okolnosti mogla bi da izazove i unutrašnje političke rasprave unutar Evropske unije, uključujući i odgovornost nosilaca dosadašnjeg spoljnopolitičkog kursa. Zbog toga nije isključeno da se pod većim pritiskom nađe i visoka predstavnica Evropske unije za spoljne poslove i bezbednosnu politiku Kaja Kalas, posebno ukoliko u državama članicama ojačaju zahtevi za pragmatičnijim pristupom diplomatiji i redefinisanjem evropske uloge u novom globalnom poretku.

Ključno pitanje vremena pred nama jeste da li će međunarodni poredak počivati na univerzalnim pravilima koja jednako važe za velike i male države ili će geopolitička snaga ponovo postati glavni arbitar u određivanju pravila na svetskim morima.

Sloboda mora ne sme postati privilegija najmoćnijih pomorskih sila niti sredstvo političkog pritiska. Ona ostaje temelj slobodne svetske trgovine, energetske bezbednosti i međunarodne stabilnosti. Samo more kojim upravlja pravo može ostati more mira, dok more kojim upravlja isključivo odnos snaga postaje prostor nesigurnosti za čitavu međunarodnu zajednicu.

U vremenu dubokih geopolitičkih promena, ovakvi sporazumi pokazuju da se međunarodni odnosi, uprkos brojnim sukobima, ponovo približavaju osnovnim principima Povelje Ujedinjenih nacija – dijalogu, pregovorima i mirnom rešavanju sporova. Novi svetski poredak koji se pred našim očima oblikuje i dalje je prostor oštrog nadmetanja velikih sila, često kroz ekonomske, političke, a nažalost i vojne instrumente. Upravo zbog toga očuvanje međunarodnog prava ostaje jedini mehanizam koji manjim i srednjim državama garantuje ravnopravno mesto u svetu koji se menja.