Srbija između Istoka i Zapada

Piše za Kosovo onlajn: Željko Šajn 

U svetu koji napušta unipolarnu hegemoniju i ulazi u novu epohu multipolarnosti, Srbija se nalazi pred sudbinskim izborom – između ekonomskog potčinjavanja i očuvanja teritorijalnog integriteta, između pritisaka sankcija i mogućnosti suverenog opstanka u nastajućem globalnom poretku

Motiv iz Betovenove Pete simfonije, najcitiraniji u istoriji klasične muzike, vekovima simbolizuje trenutak kada sudbina kuca na vrata čovečanstva. Taj snažni ritam, koji počinje u tami i završava se trijumfom, postao je metafora istorijskih prekretnica kada narodi moraju da donesu odluke od kojih zavisi njihovo postojanje. Danas, na pragu nove globalne arhitekture moći, Srbija se nalazi upravo u takvom trenutku: između Istoka i Zapada, između ponude integracije i pretnje dezintegracije, između obećanja o ekonomskom miru i upozorenja o teritorijalnom rasparčavanju.

Svet koji je oblikovan nakon Drugog svetskog rata – sa sistemom Ujedinjenih nacija kao garancijom mira, međunarodnim pravom kao univerzalnom normom i ravnotežom sila kao temeljem stabilnosti – počeo je da se urušava. Unipolarni model, zasnovan na hegemoniji SAD nakon završetka Hladnog rata, pokazao je svoju neodrživost. Principi na koje je Zapad pozivao druge počeli su da važe selektivno i uslovno. Najpre sankcije, zatim bombardovanje bez odluke Saveta bezbednosti, pa nametanje teritorijalnih rešenja – sve to pokazalo je da je međunarodno pravo prestalo da bude štit slabijih i postalo instrument moći jačih.

Srbija je prva evropska država koja je iskusila ovaj novi oblik geopolitike – gde rat nije objavljen, ali je vođen; gde sankcije nisu uvedene radi mira, već radi pritiska; gde se teritorija ne gubi porazom na bojnom polju, već odlukom sila koje polažu pravo da određuju granice. Ono što se dogodilo Jugoslaviji nije bio izolovan incident, već geopolitički presedan – poruka koja je upućena ne samo Beogradu nego i Moskvi, Pekingu i svima koji bi mogli da dovedu u pitanje jednopolarni poredak. Srbija je tako postala geopolitičko ogledalo u kojem se reflektuje sudbina mnogo većih sila. Na njoj se testira politika uslovljavanja, prinudnih sporazuma i prekrajanja granica. Ono što je predstavljeno kao lokalni konflikt – zapravo je signal globalnih razmera: države koje odbijaju unipolarnu hegemoniju mogu biti izolovane, sankcionisane i teritorijalno umanjene. Ta poruka danas se prenosi i Rusiji kroz sekundarne sankcije, a Srbiji kroz novu fazu političkog pritiska.

Aktuelne američke sankcije Beogradu nisu samo kaznena mera – one su signal da je strpljenje Vašingtona iscrpljeno. Administracije Klintona, Buša, Obame, Bajdena i Trampa razlikovale su se po retorici, ali ne i po cilju: Srbija mora jasno da se opredeli. Ako prihvati zapadni okvir, dobiće garancije ekonomskog opstanka i formalno očuvanje teritorijalnog integriteta. Ukoliko odbije, očekuje je produžetak politike uslovljavanja, finansijske izolacije i ustupaka o pitanju Kosova, Republike Srpske, pa i unutrašnjeg preustrojstva sopstvene državnosti.

Prema rečima profesora međunarodnog prava Milenka Kreće, unilateralne sankcije „nisu izraz prava, već sile; njihov cilj nije korekcija ponašanja, već prisilno potčinjavanje suverene države tuđoj političkoj volji”. Upravo se u toj tački Srbija danas ponovo nalazi: sankcije nisu reakcija na poteze Beograda, već sredstvo da Beograd bude primoran da donese geopolitičku odluku.

Današnja međunarodna scena više nije jednopolna. Rusija insistira na ravnoteži interesa, Kina ostvaruje globalni ekonomski uspon, zemlje globalnog juga stvaraju nove mehanizme saradnje kroz BRIKS i ŠOS. U tom poretku Srbija nije samo posmatrač, već teritorijalna i politička raskrsnica između evroatlantske zone i evroazijske alternative. Zato se od nje zahteva da napusti neutralnost i jasno se opredeli. Zapad poručuje: priznanje Kosova, ograničavanje saradnje sa Rusijom i Kinom i potpuno usklađivanje spoljne politike sa EU uslov su ekonomskog opstanka i formalnog mira. Multipolarni svet, s druge strane, nudi Srbiji mogućnost da zadrži teritorijalni integritet bez takvih ustupaka, ali uz cenu političkog pritiska i ekonomskih rizika.

Pod pritiskom sekundarnih sankcija i uslovljavanja, Srbija se suočava sa ključnim pitanjem: da li pristati na „manju Srbiju” u zamenu za status partnera Zapada, ili insistirati na celovitosti države u okviru multipolarnog sveta koji još nije institucionalno završen, ali pruža novu ravnotežu moći?

Primer Severne Makedonije jasno pokazuje posledice politike ustupaka. Uprkos promeni imena države i Ustava, evropske integracije ostaju blokirane. Ovaj primer služi kao upozorenje da odricanje od identiteta ne vodi stabilnosti, već trajnoj zavisnosti. S druge strane, ulazak u multipolarni svet, iako složen i neizvestan, pruža prostor da Srbija deluje kao subjekt međunarodnih odnosa.

Zato odluka koja se nalazi pred Srbijom nije tehničko političko pitanje, već istorijsko raskršće: da li će prigodna stabilnost biti kupljena odricanjem od suvereniteta, ili će se preuzeti rizik radi očuvanja državnosti? Istorija pokazuje da narodi koji ne odgovore na „kucanje sudbine” ne gube samo teritoriju – gube pravo da odlučuju o sopstvenoj budućnosti.