Svetinja između neba i zemlje

„Ovu reku sam čuo prvo u žitiju”, kaže književnik Žarko Milenković. U kanjonu koriške reke, u bukovim šumama osmoro Srba prelazi reku. Praznik je Svetog Petra Koriškog. Krenuli su da obeleže njegovu slavu i da budu na mestu izuzetne prirodne lepote, čudesnih fresaka i istorije koja se nalazi na samoj ivici nestajanja.

Petoro Srba je jutros doletelo iz Beča u Prištinu i sa Aerodroma „Adem Jašari” stiglo u jedan sasvim drugi svet. Neki od njih su inženjeri koji su prošle godine, zajedno sa svojim kolegama Nemcima, Grcima, Kurdima, Irancima, došli da vide kako se može zaštititi svetinja nastala u drugoj polovini 13. veka. Pre godinu dana lokalne kosovske vlasti iz Prizrena ovde su dovele buldožere i zbog razvoja turizma razorile ambijent, potkopale zidove i ugrozile celu strukturu isposnice. Ovu akciju pratila je priča da se radi o „ilirskoj crkvi koja treba da bude dostupna svima”. Nakon oštre reakcije Srpske pravoslavne crkve i međunarodne zajednice radovi su prekinuti, građevinski materijal još stoji pored puta. Reka je odnela put, do isposnice se ne može kvadovima i motorima.

Projekat za sanaciju učinjene štete rade stranci i naši – statičari, geolozi, inženjeri – ali je izgleda nešto sasvim drugo – ove godine – ove mlade ljude dovelo u korišku pustinju. Oni su pobegli na trenutak sa bečkih ulica, a Sveti Petar Koriški je pobegao pre 750 godina od buke i zagušljivosti ondašnjeg sveta.

Prolazimo novim putem koji se obrušava jer su teške građevinske mašine potkopale noseće stubove manastirske crkve, na njima se svaki put uočavaju nove pukotine.

„Dobro je da rastinje počinje da se širi i da zaustavlja eroziju, ali ove stubove ne može sačuvati”, kaže inženjer Aleksandar Matić. Kroz visoku travu prilazi se manastirskoj kapiji.

„Ovde bi moglo biti zmija, a Sonja je obula zlatne isposničke baletanke”, kaže Nikola Osmokrović i smeje se.

Pedagog iz Osojana Sonja Vuković. U rukama drži slavsko koljivo i svi se plašimo da se ne spotakne. Stepenik po stepenik, sa rukama oslonjenim na litice Šar-planine ulazimo u pećinu Svetog Petra. Slava može da počne, velika sveća iz arhangela je zapaljena.

Igumanija Irina je poslala slavski kolač, Siniša Živić je spremio puno tamjana i kadionicu. „Sve da zapalite, znaš ti zašto.” Na današnji dan 1999. godine teško je ranjen u Prištini. Sveti Petar Koriški je njegov zaštitnik. Freske na stenama udišu miris tamjana. „Hristos vaskrse iz mrtvih”, odjekuje iz pećine. U njoj je Sveti Petar Koriški preživeo muke i našeg vremena. Razdvajanje od roditelja, brigu o sestri i odbacivanje sveta koji nije bio njegov.

Okrećemo kolač, govorimo „Oče naš” i čestitamo jedni drugima slavu. Na zidovima svež natpis UČK (oslobodilačka vojska Kosova). Pijemo vino iz flaše na kojoj je lik Svetog Save na mestu gde je isposnik jeo bukovi žir i gorke trave. Bečki gosti su organizatori Svetosavskog bala i šale se kako bal uvek donese neko novo dete. „I sledeći bal doneće jedan novi život”, saopštava prvi put ovu radosnu vest Milan Vidović. „Neka se zove Petar ili Petra”, dobacuju prisutni. Suzdržanom roditelju čestitamo radosnu vest. Život u ovim liticama između neba i zemlje je uvek odnosio pobedu.

„Ko je na onoj fresci i šta drži u ruci”, pita Nikola Prerad. Na zidu je freska Svetog arhangela Mihaila koji je ovde Svetog Petra odbranio od zmija i demona, spoljnih i unutrašnjih. Njegov biograf Teodosije Hilandarac ovu pećinu je uzeo kao centralno mesto borbe dobra i zla i napisao jedno od najoriginalnijih dela srpske srednjovekovne književnosti. Tu su pravljeni planovi za podizanje Svetih arhangela, tu je boravio car Dušan sa svojom porodicom, tu je sahranjen svetac u dnu svoje pećine i kasnije prenesen u Crnu Rijeku kod Novog Pazara, u drugu pećinu.

Hiljade ljudi došlo je juče da se pokloni njegovim moštima, stigao je i mitropolit crnogorsko-primorski Joanikije, sa episkopom novobrdskim Ilarionom.

Zlo je zatiralo ono što je čovek gradio, ali nije pobedilo svetinju, ljubav i umetnost. Ako jedna civilizacija pređe put od fresaka Bogorodice Ljeviške do živopisa u ovoj pećini i ako su one iste lepote, onda se ona ne može uništiti. Ne mogu buldožeri, falsifikati i sila nadjačati potrebu ovih ljudi da iz srca Evrope traže svoju kosovsku Evropu.

 Piše za Politiku novinar i književnik Živojin Rakočević