Tužna sudbina veštačke inteligencije

Piše za Kosovo Online: Srđan Garčević, osnivač The Nutshell Times-a

Najčudnije obećanje tokom, čini se, neuspele kampanje Albina Kurtija da zadrži kontrolu nad prištinskim vlastima bilo je vrlo upečatljivo delo opere/filharmonije koje je dizajnirao Bjarke Ingels, danski zvezdani arhitekta. Sjajni talasasti metalni krov i fasada projekta, napravljeni kao referenca na lokalnu tradicionalnu suknju, jedina su stvar koja ga je činila manje generičkim od drugih velikih projekata, koji u regionu uključuju i kontroverzni i, čini se, osuđeni na propast, Tiranski nacionalni teatar. Dok je prištinski projekat potpuna fantazija napravljena da bi dobila glasove, slično kao i druga Kurtijeva obećanja, koja su uključivala činjenje života još težim za Srbe, on nudi odličnu studiju slučaja o tome kako su umetnost i javni život održavani na Balkanu i, moglo bi se reći, širom sveta, pre ukidanja USAID-a i pretnje Trampa da će okončati slične američke projekte.

Uprkos činjenici da su veliki sukobi na Kosovu i Metohiji završeni gotovo pre tri decenije, prištinske vlasti i dalje u velikoj meri zavise od strane pomoći, baš kao i za vreme Jugoslavije kada su bile korisnici lokalnih razvojnih fondova. Doprinosi od samo jedne agencije za pomoć, USAID, u proteklih nekoliko godina činili su oko 1% BDP-a za taj period. Američki poreski obveznici su samo preko USAID-a između 2020. i 2024. godine dali više od 300 dolara svakoj osobi na Kosovu i Metohiji. S obzirom na prisustvo raznih drugih agencija za pomoć u regionu, udeo strane pomoći je ogroman, posebno ako se uzme u obzir da je jedan od projekata na koji se troši novac raskošni centar za izvođačke umetnosti, koji teško da je generator ekonomije.

Tu leži trag: mnogo novca ide na održavanje lokalne elite, koja se sastoji od novinara, analitičara i umetnika - koji nisu baš najugroženiji i sigurno nisu najproduktivniji ekonomski.

Još više zabrinjavajuće je to što, uprkos visokim idealima koji krase predloge projekata—pomirenje, umetnost, uključenost—novac je stvorio vrlo usku, "veštačku inteligenciju" koja simulira civilno društvo koje malo mari za bilo šta osim za sopstvene interese. 

Situacija na Kosovu i Metohiji, sa svojim pseudo-imperijalističkim USAID-finansiranim šovinistom na čelu, je možda najakutnija, ali isto važi i za "region" i, čini se, mnogo šta drugo u svetu.

Uspeh finansiranja velikih ciljeva poput pomirenja može se videti u Kurtijevim politikama i pretnjama Srbima, ali i u načinu na koji ova veštačka inteligencija tretira svoje srpske kolege koji nisu tu da pruže pokriće. Iako nominalno liberali ili čak internacionalistički levičari, oni su uvek spremni da demonizuju one koji nisu s njima i, uprkos svojoj "empatiji", ostaju tihi ili čak podržavaju napade na srpsku kulturu na Kosovu.

Svrstavanje u klanove je njihova jedina prava veština. Oni nisu sposobni da zadovolje čak ni osnovne kriterijume onoga što čini inteligenciju. U analitičkoj sferi, tipičan primer ove grupe je izmišljeni analitičar "Daniel Smith", koji je bio intervjuisan od strane Al Jazeere Balkans i srpskog Danasa, a čija je jedina vrlina bila širenje anti-srpske propagande.

U sferi umetnosti, zahvaljujući zahtevima onih koji kreiraju ukus, tj. finansijera iz inostranstva, stvorili su čitavu industriju bedne aktivističke papazjanije. Bilo da se radi o sentimentalnim propagandnim filmovima o ratu i tranziciji, sentimentalnim propagandnim romanima o ratu i tranziciji, ili sentimentalnoj propagandnoj vizuelnoj umetnosti o ratu i tranziciji, bez obzira na broj nagrada koje dobija od ove klike, sve to je u suštini vredno samo papira na kojem su napisani predlozi za finansiranje i ostaje relevantno samo dok traje period finansiranja.

U Prištini, Beogradu, Sarajevu, ili bilo gde, prefinansirani i moćni, pokušavaju da pregaze svakoga ko se usudi da uradi nešto drugačije, videći svaku umetnost, zabavu ili rad kao pretnju. Sve što nije aktivistička papazjanija - tradicionalno ili novo - i nije kupljeno i uneto u klan, odbacuje se kao nejasno „loše“ ili izričito opasno. Jedino što je dozvoljeno članu veštačke inteligencije je da bude vojnik za stvar, da stvara aktivistički sadržaj i, za malo zabave, organizuje i prisustvuje protestima.

Međutim, ova klasa je osuđena na propast - zbog svoje nesposobnosti i zbog činjenice da svet ima tendenciju da se menja. Decenijama je postojao njihov parazitski odnos i sa američkim i sa lokalnim poreskim obveznicima, jer se verovalo da su stvorili neku vrednost. Međutim, stvarnost sustiže: bez obzira na hajp, obećane zgrade opere se ne grade, a novac za propagandne projekte završava u već punim džepovima. Ljudi to primete. Beskrajni pamfleti u stranoj štampi, kao što su Gardijan i posebno lokalne kopije, o traumi i visokim idealima ispostavljaju se kao netačni, a autori kao prevaranti. Ljudi to primete. Najvažnije, u jednom trenutku, ljudi se sete da se izbori, uprkos ucenama, kao u slučaju Kurtija i mnogih drugih, gube.

Bez političke podrške i bez korisnosti, veštačka inteligencija konačno je izložena stvarnoj ekonomiji, gde ljudi lako mogu da dele svoje misli, analize i kreativne poduhvate, ali su podvrgnuti filteru stvarnog javnog mnjenja. Veštačka inteligencija, nesposobna da se nosi sa stvarnošću, na kraju biva zamenjena veštačkom inteligencijom, koja može da proizvodi bezdušne pamflete i vizuelnu papazjaniju mnogo brže i po boljoj ceni. Postoji prostor, i ljudi sa stvarnim talentom mogu se uzdići i graditi stvari koje nisu Potemkinova sela.