Zašto Srbi vole Trampa?

Piše za Kosovo onlajn: Srđan Garčević, osnivač The Nutshell Times-a

Baš kada su počele da stižu optužbe iz uobičajenih izvora da će politika Donalda Trampa prema Balkanu biti rezultat zakulisnih radnji i laskanja, Vesli Klark, bivši vrhovni komandant NATO-a za Evropu tokom bombardovanja Srbije 1999. godine, posetio je region. U Prištini, gde su ga lokalne vlasti dočekale sa uobičajenom servilnošću, razne kompanije povezane sa Klarkom su tokom godina tražile unosne poslovne ugovore, toliko da je Politiko smatrao Klarka simbolom posleratne korupcije. U Severnoj Makedoniji, gde je proglašen počasnim građaninom većinski albanske opštine Čair, Klarkova tolerancija prema albanskim ekstremistima zapretila je da razori zemlju odmah posle rata. Njegova šteta po svet mogla je biti još veća: Klark je neslavno gotovo izazvao sukob između Rusije i NATO-a u junu 1999. godine, koji je izbegnut zahvaljujući mudrosti britanskih trupa koje su odbile da izvrše njegova naređenja.

Klark je samo jedan od mnogih zapadnih političara koji simbolizuju „razumnu“ i „poštenu“ politiku na Balkanu, koja je region učinila siromašnijim i nestabilnijim. On i mnogi poput njega, koji su popunjavali različite administracije SAD-a, razlog su zašto Srbi u velikoj meri podržavaju Trampa.

Trampova antiestablišmentska retorika privlačna je jer smo iznova i iznova videli da pristupi establišmenta jednostavno ne funkcionišu. Odnosi između Beograda i Prištine, koja podržava demokrate, kao i između Banjaluke i Sarajeva, nalaze se na istorijskom posleratnom minimumu zahvaljujući njihovom dogmatskom pristupu koji favorizuje interese jedne strane.

Štaviše, Trampovo obećanje o brzom rešavanju rata u Ukrajini dobrodošlo je ne samo zato što bi smanjilo mogućnost sukoba između dve nuklearne supersile, već i zato što bi srpsku otvorenu spoljnu politiku, koja povezuje Istok i Zapad, učinilo manje rizičnom, a našu ekonomiju stabilnijom.

Konačno, avanturizam SAD-a u Iraku, Siriji i Libiji – koje je socijalistička Jugoslavija naporno radila da zadrži izvan sovjetske orbite kroz razne razvojne ugovore – ne samo da je pokazao nepromišljenost već je i mnogim Srbima, koji su tamo radili, pokazao SAD kao destruktivnu, a ne stabilizirajuću silu u svetu.

Nada je da će, kao i u SAD-u, ljudi koji žele da naprave pozitivne promene isplivati na površinu i da ćemo se rešiti trenutne garniture američkih klijenata, čiji je učinak bio ili neefikasan ili potpuno katastrofalan, ne samo za srpske, već i za američke interese.

Nije očigledno kako Amerikanci profitiraju od toga što njihova zemlja praktično plaća račune za vatrenog etnonacionalistu poput Kurtija, koji pokušava da očisti Srbe sa svojih drevnih ognjišta, samo da bi njegova nova država ili rasla ili izvozila mladiće koji se okreću kriminalu, pa čak i terorizmu. Takođe, nema mnogo logike u podršci mrežama ekstremno levih ideologa unutar raznih nevladinih organizacija, koji ne samo da predstavljaju SAD kao ekstremno „probuđenu“ i cenzorsku, već i aktivno podrivaju popularnu podršku za ciljeve koje navodno zastupaju, samo kako bi SAD još dublje upleli u lokalne sukobe.

Sve ovo ima smisla samo ako Sjedinjene Američke Države žele da nastave da finansiraju karijere ljudi koji su koristili globalni uticaj SAD-a za ličnu korist na Balkanu, čineći region nestabilnijim i narušavajući njegov ugled.

Ovi resursi mogli bi biti bolje iskorišćeni za stvaranje mirnijeg i prosperitetnijeg regiona, upravo onako kako je Donald Tramp nameravao tokom svog prvog mandata kroz velike infrastrukturne investicije. Zaista, jedna od glavnih razlika je ta što se kineski i ruski novac u Srbiji vidi u veličanstvenim zgradama, železnicama i putevima koje ljudi svakodnevno koriste, dok su SAD i, u manjoj meri, sredstva EU postali sinonim za mreže „analitičara“ i „eksperata“ koji malo doprinose unapređenju regiona ili ugleda SAD-a.