"Velika Albanija" u praksi: Šta poručuju Bibi Redža i Vjosa Osmani?

"Kao što je akademik Milorad Ekmečić govorio, granice nastaju i menjaju se u krvi. Prisustvujemo li finalnoj fazi nečega što je proces dugog trajanja na Balkanu i kakve bi bile posledice?"

Priredio: Miloš Garić

"Crna Gora, Makedonija, Kosovo, Preševo za mene su Albanija", izjavila je pre nekoliko dana američka pop pevačica albanskog porekla Bibi Redža i izazvala lavinu komentara na društvenim mrežama, podgrevajući iznova priču o “velikoj Albaniji”, koju ekstremni albanski političari sve češće javno potenciraju.

I dok Redža otkriva detalje svog porodičnog nasleđa i kako na tu temu razmišljaju mladi Albanci, njena malo starija sunarodnica Vjosa Osmani, koja pritom obavlja dužnost na mnogo odgovornijem mestu predsednice Kosova, otprilike u isto vreme je napravila skandal na aerodromu u Skoplju, gde je pokazala da se ona već ponaša kao da “velika Albanija” u praksi postoji.

Osmani nije htela da postupi u skladu sa procedurama aerodroma u glavnom gradu Severne Makedonije, odbila je uobičajenu elektronsku proveru prtljaga i sa svojom pratnjom ušla u otvoren konflikt sa obezbeđenjem aerodroma. Kako bi pokazala da je u stanju da svoju nameru ostvari, Osmani je pozvala predsednika makedonske skupštine Afrima Gašija (na slici) od kojeg je zatražila da joj prolazak bez procedure omogući. U opštom metežu koji je nastao naočigled prisutnih putnika na aerodromu, pripadnici Gašijevog obezbeđenja su, po navodima pojedinih medija, čak potegli oružje na aerodromsko osoblje.

Albanska političarka s Kosova je na kraju morala da se povinuje zvaničnim pravilima u Severnoj Makedoniji, ali njeno ponašanje slikovito objašnjava odnos ekstremnih Albanaca prema državama u kojima smatraju da imaju svoja ekskluzivna “prirodna prava”.

Profesor Darko Tanasković, ugledni diplomata i islamolog, za Kontekst objašnjava svoju već poznatu tezu, da se značajan deo Albanaca već ponaša kao da “velika Albanija” postoji.

"To su procesi dugog trajanja. Mi često, u nestrpljenju da se nešto desi za našeg života ili naše generacije, previđamo procese dugog trajanja koji su oblikovali našu istoriju. U konkretnom slučaju ja sam u više navrata govorio i napisao da, po meni, velika Albanija već postoji. Dakle, nije reč samo o nekom maglovitom projektu ili da kažemo o nekom isuviše ambicioznom projektu, već da ona postoji. Zašto sam to uradio? Uradio sam zato da, možda i jednom malo prejakom formulacijom, ukažem na činjenicu da se albanski nacionalni korpus na ovaj ili onaj način već duže vremena priprema da okupi sve Albance u jednoj kako kažu prirodnoj Albaniji, jer to zahteva nešto što se odvija u nekoliko država i nije nešto što se može odvijati otvoreno i javno“, ukazuje Tanasković.

Pripreme za promenu granica

U poslednjih 20, 30 godina, dodaje, albanski nacionalni korpus u prekograničnom smislu izbrisao je neke prepreke koje su ih razdvajale, činjenicu da su u različitim državama.

"Te granice, posebno Kosova i Metohije prema Albaniji, su sada potpuno porozne i gleda im se naravno kroz prste, kao neki vid pozitivne diskriminacije, da se Albanci međusobno povežu. To se naravno odnosi i na Makedoniju, za koju se može reći da kroz nju duva promaja, i da ona kao potpuno suverena država Makedonaca praktično više i ne postoji. Ugrožena je i Crna Gora, pa i Grčka, koja toga sasvim nije svesna i ne pribojava se, jer se uzdaje u svoju superiornost članstva u Evropskoj uniji i NATO paktu. Dakle, vidimo da se postepeno stvaraju preduslovi da albanski celokupni nacionalni korpus izbriše te granice koje ga dele, u smislu pripadnosti različitim državama, i da to prevaziđe praktično u hodu“, istakao je profesor Tanasković.

Albanci se, podseća, dogovaraju o zajedničkim diplomatsko-konzularnim predstavništvima.

"Zamislite kako bi bilo kada bi, recimo Srbija, sa nekim krenula da razgovara o zajedničkim diplomatskim predstavništvima. To bi bilo ocenjeno kao velikosrpski hegemonizam, kao stvaranje velike Srbije i nešto slično. Ovde postoje izraziti dvostruki standardi, i to ne od juče. To se može istorijski analizirati, mi se sad ne može time baviti, ali jeste činjenica. Imajući to u vidu, i čitav niz poteza koji naiđu na verbalnu osudu, a nekada prođu i bez ikakve verbalne osude, a koji govore o tome da i sa strane Albanije to jeste ideja koja u njihovim glavama postoji, može se reći da oni pripremaju teren pretpostavke za neki, možda, i daleki trenutak, kada će na Balkanu, po mom mišljenju, mada to deluje jeretički, nije politički korektno reći, morati da dođe do izvesnog korigovanja i promene granica s obzirom na novonastale okolnosti, odnosno na okolnosti koje nastaju“, upozorava Tanasković.

Ukazuje da je tako bilo i kroz istoriju, i da samo ostaje nada da će to proći bez nekog velikog i opšteg rata.

"Jer, kao što je akademik Ekmečić govorio, granice nastaju i menjaju se u krvi. Nadajmo se samo da neće biti tako, ali nova realnost, politička realnost mora da se izrazi kroz nove granice. Za taj trenutak će Albanci svakako biti mnogo spremniji od drugih, i to je ono na šta želim da ukažem. Jer, to je upravo ono što se ne može dogoditi, a da ne ide na štetu onih naroda i država, sa kojima Albanci dele etnički prostor van svoje matice“, zaključuje akademik Tanasković.

Profesor istorije iz Severne Mitrovice Luka Jovanović podseća da su projekat “velike Albanije”, od njegovog začetka, pisali Albanci Janjinskog vilajeta, odnosno Albanci koji su bili u južnoj Albaniji, bliže Grčkoj, oni obrazovani, ali da se on od Prizrenske lige nalazi u rukama severnih Albanaca, kosovskih i makedonskih Albanaca.

“Albanci su, kao što i danas možemo da vidimo, zapravo bili uvek instrument u rukama velikih sila. Prizrensku ligu i njeno sazivanje inspirisalo je Osmansko carstvo, da bi Prizrenskom ligom okupilo Albance i napravilo protivtežu Berlinskom kongresu, odnosno odlukama kojima su dodeljene teritorije i nezavisnost Srbiji i Crnoj Gori, kada su posle ratova i Velike istočne krize zaključno s 1878. godinom, menjane granice na konto Turske. Sve to je koristila Austougarska, koja je okupljanje Albanaca pretvorila u nešto drugo”, objašnjava Jovanović.

Podseća da je već 1881. godine sama Turska morala nasilno da uguši Prizrensku ligu koju je sama stvorila, jer se izmakla kontroli.

“Albanci su se nazivali najvernim sultanovim podanicima, a sultani su njih nazivali najsjanijim draguljem u osmanskoj, otomanskoj kruni. Ali, Austrougarska je bila ta, koja je Albance videla kao put ka svome cilju. Austrougarska je imala taj veliki program „put na istok“, koji je nakon Bosne i Hercegovine, 1878. i 1908. potencirao da se preko novopazarskog sandžaka, preko kosovskog vilajeta, preko Makedonije, dođe do Soluna, kao glavnog centra austrijske politike, kojim je Austrija težila. Glavni na tom putu, glavni činilac, bili su Albanci, koji su zato trebalo da upravo odgurnu Srbiju, da odgurnu Crnu Goru, da odgurnu Grčku, da odgurnu Bugarsku, odnosno pravoslavne zemlje”, navodi Jovanović.

Dobre sluge, ali šta Albanci ne shvataju

Ideja “velike Albanije” je tako zaživela i postala jedan agresivni program, koji je potencirao pošto-poto uključivanje ta četiri vilajeta osmanskog carstva, četiri upravne jedinice, Kosovskog, Bitoljskog, Skadarskog i Janjinskog vilajeta u prostor autonomne kneževine i kasnije autonomne Kraljevine Albanije. To su upravo ciljevi ekstremnih Albanaca i danas, predvođenih Aljbinom Kurtijem i Vjosom Osmani.

“Jedan od glavnih centara velike Albanije predviđen je da bude Skoplje. Mnogi Albanci Skoplje nazivaju svojim gradom, svojim centrom, u kojem upravo treba da se okupi albanski narod i odatle da se krene u preuzimanje ostalih teritorija. Program Velike Albanije je služio velikim silama na štetu pravoslavnih naroda, pre svega Srba na Balkanu. Albanci su mnogo puta prošli nekažnjeno, uvek su nalazili nove sponzore. Nekada Austrija, pa Hitlerova Nemačka, a u periodu nakon 1945. čak Kina i Sovjetski savez, da bi se na kraju tog perioda ponovo vratili na Zapad. Ponovo su postali sredstvo preko kojeg je mogao da se kontroliše taj prostor Balkana, koji je uvek predstavljao raskrsnicu između zapadne i istočne Evrope, žilu kucavicu svih interesa velikih sila na evropskom kontinentu”, objašnjava profesor Jovanović.

Albanci su se, naglasio je, uvek pokazivali kao dobre sluge svojim moćnim gospodarima.

“Albanski program nije imao utemeljenje u istoricizmu, već se samo i isključivo vodio i svodio na to koliko godi interesima velikih sila. Tako i u novije vreme, mi možemo videti da je u programu stvaranja velike Albanije stvoreno malo Kosovo, mala protekcionarska republika, jedan mali improvizorijum koji služi interesima isključivo velikih sila. Sada 15 godina nakon proglašenja nezavisnosti Kosova, velikim silama ne odgovara opet ceo program Velike Albanije. Oni ga koriste, ali ne dozvoljavaju ceo da se ostvari. Da velike sile potenciraju program velike Albanije u potpunosti, već bi došlo do ujedinjenja Kosova i Albanije. Mi tu možemo videti da među samim Albancima dolazi do sukoba oko prvenstva, oko vođstva u samom političkom vrhu, u tome ko će biti predvodnik upravo tog velikog opštenarodnog ujedinjenja, do kojeg sumnjam da će ikad da doći, jer velikim silama ne odgovara, nikad nije odgovaralo niti će im odgovarati bilo kakva velika, stabilna i etnički čista država na Balkanu. Ono što je problem je što Albanci to ne shvataju još i nadaju se da će velike sile ipak njihovo narodno ujedinjenje dovesti do kraja, što je malo verovatno”, zaključuje istoričar Jovanović.