Vredi se danas baviti zaštitom ljudskih prava, pre svega Srba na Kosovu

Milan Antonijević
Izvor: Kosovo Online

Piše za Kosovo onlajn: Milan Antonijević, pravnik

Na Dan ljudskih prava, uz proslavu sedamdeset pete godišnjice od usvajanja Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima, u senci svih  kršenja ljudskih prava, od Ukrajine, do Gaze, ipak se vredi vratiti i na naš region i nastaviti borbu za zaštitu ljudskih prava.

Dodatna motivacija da se danas oglasim je i intervju koji je Ramuš Haradinaj dao za Koha ditore, dnevni list koji cenim i koji nam uvek donosi proverene informacije sa Kosova i iz regiona, koliko god teško bilo boriti se za istinu od devedesetih do danas, boriti se za slobodu izražavanja, za slobodu medija, koje su i osnov Univerzalne deklaracije, čiju godišnjicu danas obeležavamo. 

Izjava Ramuša Haradinaja da je Kosovo steklo nezavisnost u senci kršenja ljudskih prava, danas. 24 godine od završetka sukoba gledam kao ocenu da je sukob iza sebe ostavio mnogo žrtava.

Porodice albanskih i srpskih žrtava i danas tragaju za onima koji su nestali tokom devedesetih, ali i u prvim godinama nakon te 1999. kada je veći broj Srba stradao, čime se direktno prekršio član 3. ove deklaracije, pravo na život. 

Prva dva člana najvišeg pravnog dokumenta Ujedinjenih nacija govore o nečemu za šta se svakodnevno vredi boriti na Kosovu, govori o tome da se „sva ljudska bića rađaju slobodna i jednaka u dostojanstvu i pravima. Ona su obdarena razumom i savešću i jedni prema drugima treba da postupaju u duhu bratstva“.

Potom nam dolazi član 2. koji jasno propisuje da „svakome pripadaju sva prava i slobode proglašene u ovoj Deklaraciji bez ikakvih razlika u pogledu rase, boje, pola, jezika, veroispovijesti, političkog ili drugog mišljenja, nacionalnog ili društvenog porekla, imovine, rođenja ili drugih okolnosti. Dalje, neće se praviti nikakva razlika na osnovu političkog, pravnog ili međunarodnog statusa zemlje ili teritorije kojoj neko lice pripada, bilo da je ona nezavisna, pod starateljstvom, nesamoupravna, ili da joj je suverenost na ma koji drugi način ograničena“.

Tu se vraćam i na Haradinajevu izjavu, ali je stavljam u današnji kontekst, ne sporeći brojna kršenja prava albanske zajednice tokom devedesetih. Naime, danas očekujemo konačno formiranje Zajednice srpskih opština, sa garantovanjem srpskoj zajednici većeg stepena autonomije, a samim tim i opstanka na Kosovu.

Brojni incidenti koje su kosovske policijske snage izazivale u prethodne dve godine, kao i uskraćivanja sloboda, od slobode kretanja, do prava na imovinu i brojnih drugih, uz opštu militarizaciju, kosovske policijske punktove u srpskim sredinama koji nalikuju na vojne punktove u ratom zahvaćenoj Ukrajini.

Sve to ukazuje da se danas vredi baviti zaštitom ljudskih prava pre svega Srba na Kosovu, kao što smo devedesetih, uz sve rizike koje je to nosilo, štitili albansku zajednicu na Kosovu, njihovo pravo na život, pravo na slobodu, na slobodu kretanja, izražavanja, do prava na školovanje i svega drugog što je Miloševićeva vlast pomislila da može da im oduzme. 

Te greške, te zločine plaćamo i danas, na svu sreću mnogi su i osuđeni za ratne zločine protiv Albanaca, što nam daje za pravo da danas sa pažnjom i zainteresovanošću čekamo prve presude Albancima koje će nam doći iz novog specijalnog suda u Hagu, koji kolokvijalno zovemo i sudom za ratne zločine OVK.  

Te presude čekamo svesni odgovornosti pojedinaca, koja sa srpskog naroda uklanja senku kolektivne krivice. 

Ne treba očekivati balans, nije ovde po sredi takmičenje u brojkama, u stradanju, jer time nipodaštavamo žrtve kako srpske, tako i albanske. Jasno treba zahtevati pravdu i punu istinu koja će osvetliti svaki mračni kutak te prošlosti i devedesetih, kako bismo iz toga naučili da cenimo svaki napor da se očuva mir, da se očuva bezbednost i svako od ljudskih prava koje nam garantuje Univerzalna deklaracija o ljudskih prava. 

Devedesete – bile, ne ponovile se

Današnji pregovori Beograda i Prištine, kako nazivamo pregovore Srbije i Kosova – bili i okončali se, sveobuhvatnim sporazumom za normalizaciju odnosa, upravo zarad svih ljudskih prava i budućeg suživota Srba i Albanaca, za koji očekujem da će kad-tad, biti i život unutar Evrope, tačnije, unutar Evropske unije.