Zakon o odobrenju sredstava za nacionalnu odbranu: Paravan za globalističke promene režima

Zakon o prosperitetu Zapadnog Balkana nije nikakav dobronamerni promoter stabilnosti.

Ako sam tokom svog političkog angažmana nešto naučio na teži način, onda je to da ono što se u Vašingtonu dešava u gluvo doba noći često ima daleko veći značaj od onoga o čemu se raspravlja usred bela dana. Zakoni se ne usvajaju samo snagom ideja koje sadrže; oni prolaze zbog toga ko ih piše, ko od njih ima korist i koliko neprimetno bivaju provučeni kroz zakonodavni proces.

Upravo zato bi Zakon o prosperitetu Zapadnog Balkana trebalo da zabrine svakoga ko veruje da Kongres duguje američkom narodu transparentnost, iskrenost i uzdržanost — naročito kada je priključen Zakonu o odobrenju sredstava za nacionalnu odbranu (NDAA) kao dodatak koji niko navodno ne bi trebalo ni da primeti.

Počnimo od zakonodavnog konteksta. Već neko vreme nekolicina članova Predstavničkog doma i Senata gura Zakon o prosperitetu Zapadnog Balkana predstavljajući ga kao neproblematično dobro delo, kao benevolentan pokušaj da se podstaknu stabilnost i rast u regionu složene istorije.

Zvuči lepo. Ko bi bio protiv „prosperiteta“? Međutim, kada se zakon sa ozbiljnim geopolitičkim posledicama, umesto da se razmatra samostalno, nasilno ugura u obiman i obavezni zakon o odbrani, nameće se osnovno pitanje: ako je to zakonodavno rešenje zaista toliko dobronamerno, zašto se o njemu ne raspravlja otvoreno?

NDAA je vrhunski zakonodavni „Trojanski konj“ Vašingtona. Ogroman je, neophodan i gotovo uvek se usvaja.

Umetanjem Zakona o prosperitetu Zapadnog Balkana u njega, njegovi zagovornici su cinično izbegli javnu proveru, stvarnu raspravu i odgovornost. Samo to bi trebalo da uključi sve alarmne zvona. 

Pristalice ovu meru predstavljaju kao način da se podstaknu demokratija i ekonomski razvoj na Zapadnom Balkanu, ali kritičari — među koje i sam spadam — vide nešto sasvim drugo. Ovo nije priča o prosperitetu.

Ovo je priča o izgradnji nacija. Reč je o političkom inženjeringu u inostranstvu, istovetnom onom koji je u poslednjih nekoliko decenija iscrpeo američke resurse, destabilizovao čitave regione i odneo bezbroj života.
Još gore, čini se da zakon ima izrazito partijski prizvuk. On se savršeno uklapa u nastojanja da se marginalizuju ili kazne evropski lideri koji su snažni podržavaoci predsednika Trampa.

Strani lideri nastoje da razviju strateška partnerstva sa Sjedinjenim Državama, oslanjajući se na odlučnost Trampove administracije da pređe sa paradigme spoljne pomoći na paradigmu ulaganja i rasta. Ovim zakonom se nastoji da se kazne izabrani lideri na Balkanu koji odbijaju da se povinuju vladajućoj ortodoksiji spoljne politike. To nije diplomatija. To je ideološka prinuda.

Pogledajte na koga se, čini se, ovim aktom cilja. Na predsednika Srbije Aleksandra Vučića i Milorada Dodika, izabranog lidera Republike Srpske.

To nisu nepoznate ličnosti. Reč je o ključnim političkim akterima na Zapadnom Balkanu, a dele jedan, u očima vašingtonskog spoljnopolitičkog establišmenta, neoprostiv greh: ne uklapaju se pouzdano u zadatu liniju. Otvoreno su podržavali politike iz Trampove ere i iskazivali skepsu prema trajnom intervencionističkom načinu razmišljanja koji dominira i u Briselu i u Vašingtonu.

Umesto da se sa tim liderima vodi dijalog kroz diplomatiju, ovaj akt ima za cilj da ih potkopa politički, ekonomski i institucionalno. To je promena režima pod drugim imenom. Videli smo kako se takav scenario završava — od Iraka, preko Libije, do Avganistana — i nikada se ne završava prosperitetom.

I tajming donošenja zakona govori sam za sebe. Zakon o prosperitetu Zapadnog Balkana pojavljuje se upravo u trenutku kada je Američka agencija za međunarodni razvoj (USAID) praktično obustavila finansiranje mnogih nevladinih organizacija u regionu. Ta promena je značajna. Godinama su američki poreski obveznici finansirali razgranatu mrežu NVO u inostranstvu, od kojih su mnoge funkcionisale više kao politički instrumenti nego kao humanitarne organizacije.

Sada, kada se taj izvor finansiranja presušuje, Kongres očigledno želi da zameni jedan mehanizam uticaja drugim — ovog puta ugrađenim u politiku odbrane.

To otvara suštinsko pitanje: ako je stvarni cilj zaista ekonomski razvoj i mir, zašto ga uopšte vezivati za vojna ovlašćenja? Zašto ga stavljati pod okrilje nacionalne odbrane, osim ako pravi cilj nije prinuda, a ne saradnja?

Ako se sagleda šira slika, geopolitičke posledice je nemoguće ignorisati. Zapadni Balkan se nalazi na raskršću suprotstavljenih interesa — Evropske unije, NATO-a, Rusije i Sjedinjenih Država.

Ovaj zakon deluje manje kao pokušaj stabilizacije tog raskršća, a više kao učvršćivanje linija podele. On se savršeno uklapa u širi obrazac eskalacije tenzija sa Rusijom — tenzija koje su podstaknute podjednako ukorenjenim birokratskim interesima koliko i bilo kakvom stvarnom pretnjom po bezbednost Sjedinjenih Država.

Pogledajmo šta se istovremeno dešava. Evropska unija je odobrila ogroman paket kredita za Ukrajinu. NATO otvoreno podržava vojne akcije koje se protežu i na teritoriju Rusije. Kongres sada usvaja zakonodavstvo koje vrši pritisak na lidere na Balkanu koji odbijaju da se u potpunosti svrstaju protiv Moskve i koji su sposobni da odigraju konstruktivnu ulogu u naporima gospodina Trampa da okonča rat u Ukrajini. To nije slučajnost. To je koordinacija.

Neki to nazivaju strategijom. Drugi govore o delovanju „duboke države“ — neizabranih zvaničnika i institucija koje sprovode sopstvenu agendu, bez obzira na to ko pobeđuje na izborima ili šta birači žele. Ne morate verovati u teorije zavere da biste uvideli da moćni, samoodrživi spoljnopolitički establišment ima korist od stalnih tenzija, neprekidne potrošnje i beskrajnih sukoba.

Znam ponešto o ukorenjenim sistemima koji štite sami sebe. Video sam to izbliza u Ilinoisu i platio visoku cenu jer sam im se suprotstavio. To iskustvo čini me skeptičnim kada nam zakonodavci govore da im verujemo — naročito kada deluju iza zatvorenih vrata.

Američki narod je umoran od spoljnopolitičkih zapleta koji kao da nikada nemaju kraj. Umoran je od slanja novca u inostranstvo dok se sopstvene zajednice bore sa problemima. I umoran je od toga da mu se govori kako je svaki regionalni spor navodno pitanje opstanka Sjedinjenih Država.

Zakon o prosperitetu Zapadnog Balkana, skriven unutar NDAA, predstavlja nastavak iste prakse. On pokazuje da, uprkos svim pričama o promenama, Vašington ostaje privržen spoljnoj politici koja daje prednost kontroli nad saradnjom i ideologiji nad mirom.

Ako Kongres zaista želi prosperitet na Balkanu, treba da počne od iskrenosti — o namerama, troškovima i posledicama. Treba da poštuje suverenitet drugih država i inteligenciju američkog naroda. I treba da prestane da donosi dalekosežne geopolitičke zakone u gluvo doba noći.

Jer istorija nas je tome već naučila: kada se demokratija odvija u mraku, cenu uvek plaćaju građani.

Piše za Vašington tajms Rod Blagojević