Zašto je sporan festival Mirdita? Fikretova tetka došla po gramofon

Bekim Fehmiu
Izvor: Printskrin, YT

“…Ja sam do juče pokorno sagibo glavu i besno sam ljubio sram, i do juče nisam znao sudbinu svoju pravu, ali je danas znam! Ja sam Čovek! Čovek! Nije mi žao što sam gazio u krvi do kolena, i preživeo crvene godine klanja, radi ovog svetog saznanja, što mi je donelo propast. I ja ne tražim plena: Dajte meni samo šaku zraka i malo bele jutarnje rose. Ostalo vam na čast!”

Piše: Miloš Garić

Navedeni stihovi su iz pesme “Čovek peva posle rata” Dušana Vasiljeva, koju je svojevremeno maestralno recitovao Bekim Fehmiu, a na Jutjubu srećom postoji video zapis te njegove dramske bravure. Tragika i apsurdnost ratova i klanja, kao vanvremenska tema. Srbin i Albanac, sjajni umetnici, osetili su to, razumeli i ostavili nam da čitamo i slušamo.

Mirdita festival u uvodnom tekstu na svom portalu ističe veličinu i značaj Fehmiua za srpsko-albanske odnose. I oko toga nema dileme. Međutim, sve ostalo u vezi s Mirditom je sporno. Ljudi iz organizacije ovog događaja, na žalost, na loš i banalan način troše ime jednog neponovljivog čoveka i nemaju pokriće da se na njega pozivaju.

Pretenciozno predstavljen kao uticajan skup u službi tolerancije, dijaloga i kulturne saradnje, Mirdita (alb. dobar dan) to jednostavno nije i, po svemu sudeći, još dugo neće moći da bude. Pre svega, jer mu nedostaju iskrenost, istinitost i uverljivost. A, bez ta tri sastojka nema prave umetnosti i kulture. Podrazumeva se, ni tolerancije i dijaloga. To su od Fehmiua, kad se već pozivaju na njega, mogli i morali da nauče.

Jer, ako glavna beogradska menadžerka Mirdite u medijima insistira na stavu da je Kosovo nezavisna država i to pogrešno dokazuje ličnim dokumentima koje sa sobom nose učesnici i gosti iz Prištine, ona u stvari jasno sugeriše politički kontekst cele priče i motive koji nisu u domenu kulture i tolerancije.

A, onda se postavlja i pitanje koju to vrstu tolerancije prema Srbima na Kosovu danas pokazuju njihove komšije Albanci i šta očekuju s druge strane, dok kliču i pevaju Ademu Jašariju, a srpskoj omladini zabranjuju Oj Kosovo, Kosovo...

Srbe su izolovali u geta po kosovskim enklavama i drže ih u konstantnom strahu, patrijarhu ne dopuštaju da poseti srpske manastire i crkve, sprečavaju gostovanje pozorišne predstave iz Beograda, a ovamo se nudi navodna diskusija o kulturi i toleranciji.

Da upotrebim eufemizam, ko tu kome prodaje rog za sveću? Ako je zbog para, mogu one da se zarade i na neki čestitiji način.

Vidovdan i druge slučajnosti

Zbog toga ovde govorimo samo o pseudofestivalu i zato on nema priželjkivanu podršku i prihvatanje Beograda, gde organizatori ambiciozno, već 10 godina, pokušavaju da ga ustoliče za važan regionalni događaj. Ta namera, naravno, ima opravdanje, radi se o gradu koji je značajan evropski centar kulture, apsolutno otvoren ka čitavom svetu, u kome se mesečno dešavaju desetine značajnih manifestacija, mnogo većih nego što je to Mirdita.

Činjenica da je, gle čuda, “festival” ovoga puta zakazan baš na Vidovdan, sa mnogo razloga se u srpskoj javnosti tumači kao “prevelika slučajnost”, ali postoje neke druge nepobitne okolnosti zbog kojih Mirditu, uz svo uvažavanje i podršku proklamovanim ciljevima, sa mnogo opravdanja možemo da posmatramo kao provokaciju.

Ti razlozi, pre svega, leže u onome što se svakodnevno zbiva Srbima na Kosovu i Metohiji. Šikaniranje, zlostavljanje, ugnjetavanje, preblage su reči za ono što ekstremni Albanci na vlasti i njihovi sledbenici čine u kontinuiranom pokušaju progona i potpunog obespravljena srpske zajednice. Maltretiranje dece, sada posle najnovijih slučajeva u Leposaviću, govori da su Aljbin Kurti i njegovi ekstremisti potpuno izgubili kompas. To se, prosto, ne radi. Na kraju krajeva, makar zbog starog pravila da batina uvek ima dva kraja. Kurti bi to trebalo da zna.

Kao što bi trebalo da razume da Srbi iznad svega vole slobodu, i da od nje neće odustati. Ma koliko on na njih poslao specijalnih policajaca.

I sve to, naravno, ne znači da dobronamerni Albanci sa Kosova ne treba da dolaze u Beograd kad god je prilika, povodom kulture, umetnosti i dobrih načina upoznavanja i saradnje. O toleranciji i mogućnostima mirnog suživota mora svakodnevno da se razgovara, naravno. Svaki iskren napor te vrste je dobrodošao. Ali, za taj ples je potrebno dvoje.

A, o kulturi na Kosovu, kao član Kurtijeve vlade, trenutno se stara Hajrula Čeku, koji pre podne glasa za nelegalnu otimačinu zemljišta Srba u Leposaviću i Zubinom Potoku, a popodne po društvenim mrežama razrađuje tragikomične teze o Albancima kao prastanovnicima Balkana, o Srbima kolonizatorima, albanskom poreklu srpskih crkava i manastira, i pokreće inicijativu u čast nacističkog kolaboranta Džafera Deve.

Dakle, moraju da se steknu uslovi. Za početak, da se Albanci među sobom prvo dogovore. Da li hoće Srbima da omoguće normalan život na Kosovu? Zašto neće? Hoće li da prestanu sa mržnjom prema svemu srpskom? Kada? Zbog čega je toliki problem Zajednica srpskih opština? Bez korenitih promena po ovim pitanjima, a to će biti dugotrajan i mukotrpan posao, “festivali tolerancije” nemaju smisla.

Beograd jeste tolerantan, ali

Predstavnik Prištine u Briselu Agron Bajrami prošle nedelje izjavio je da, bez priznanja Kosova od strane Beograda, neće biti normalizacije odnosa Srba i Albanaca. To je bio njegov odgovor američkom ambasadoru Hilu, koji je dan ranije poručio da se dijalog pod okriljem EU vodi u cilju normalizacije odnosa, a ne zbog određivanja statusa Kosova.

Bajrami iznosi, naravno, Kurtijeve stavove, i lupajući packe Hilu direktno preti Srbima. Kakvu normalnost onda da očekujemo?

Organizatori i učesnici Mirdite, ipak, insistiraju da u Beogradu, na Vidovdan, drže predavanja o toleranciji i dijalogu. U isto vreme dok albanski policajci budu držali pod opsadom Gazimestan i branili srpskoj omladini da nosi majice sa likom Obilića, kao što to rade godinama unazad. Najblaže rečeno, ne zvuči pristojno i kao dobra namera.

I zato ovaj festival mnogi s pravom vide samo kao paravan za sistemsko nasilje agresivne većine na Kosovu, a takav ne može da očekuje podršku u prestonici Srbije. Još manje na to treba da računa u nekoj funkciji promotivne platforme za kosovsku “državnost i kulturu”. Tolerisanje tih ideja nemojte da tražite danas u Beogradu, koliko god on bio poznat po toleranciji, nekada i prevelikoj, zbog česte spremnosti da posle dobijenog šamara ponudi i drugi obraz.

Osim trenutno ostvarene medijske pažnje, ovakva Mirdita ne može da postigne efekat koji propagira. Što bi rekao Bekim Fehmiu, kao strogi i pravični nastavnik Žarko u Specijalnom vaspitanju, kada otkrije da su ga štićenici lagali: “Gasi i pakuj to. Fikretova tetka došla po gramofon”.