Kosovo i folklor: Kako se kroz ansamble Šota i Venac oslikavaju burna istorija i politika

Proba ansambla "Venac"
Izvor: BBC

Obrisi međunacionalnih napetosti u poslednjih šest decenija mogu se sagledati kroz priču o prištinskom kulturno-umetničkom ansamblu Šota. Politika je loš koreograf. Umesto muzike i takta, koristi druge instrumente i postavi razdor, podele i netrpeljivost. To se najbolje vidi na primeru ansambla Šota iz Prištine, piše BBC, prenosi B92.

Bili su deo "velike četvorke" profesionalnih ansambala bivše Jugoslavije, vrlo uvaženi i u zemlji i u inostranstvu tokom zlatnih osamdesetih, da bi naredne decenije od jednog društva postali dva koji danas gotovo da ne komuniciraju.

Dele iste uspomene, ali nove već skoro 30 godina stvaraju odvojeno.

Albanci u razgovoru ističu periode u kojima je njihov narod stradao s naglaskom do devedesetih godina, a Srbi najviše govore o patnjama koje su proživeli od konflikta 1999. naovamo.

Jedino su im zajednički - gostoprimstvo i ljubaznost prema gostima iz Beograda.

"Živimo jedni pored drugih"

Pre pandemije korona virusa BBC ekipa ih je posetila u Prištini i obližnjoj Gračanici.

Iako ih deli svega desetak kilometara, kolege - igrači, pevači i rukovodioci - pripadnici dva naroda međusobno se ne viđaju niti sarađuju. Mada i jedni i drugi čuvaju tradiciju pre svega kosovskog područja - Venac ne igra albanske igre, niti Šota ima srpske pesme i igre na repertoaru.

Živimo jedni pored drugih

"Javimo se nekolicini Albanaca, ali se ne posećujemo", kaže o odnosu dve zajednice Snežana Jovanović, direktorka ansambla Venac, koja živi u obližnjem multietničkom mestu Kišnica.

Situacija se, kaže, promenila nabolje otkad je Kosovo proglasilo nezavisnost 2008, mada je i poslednjih godina bilo slučajeva kamenovanja Srba i provokacija.

"Moram da kažem da nemam prijatelja Albanaca, imam samo poznanike i komšije", ubacuje se jedan od igrača Venca Miroljub Miško Ađančić.

On je deo profesionalnog ansambla, čije je sedište decenijama bilo u Prištini, postao posle audicije 1993. U to vreme su kosovski Albanci odlučili da napuste institucije Srbije, kao otpor republičkim vlastima, te su u Šoti ostali samo pripadnici srpske zajednice. Tako nastaje ansambl Venac.

Više od pola veka tradicije

Profesionalni ansambl Šota postoji od 1964.

"Ansambl Šota je osnovan u vreme velikog talasa, posle Drugog svetskog rata, kad su osnovani i ostali nacionalni ansambli u bivšoj Jugoslaviji - Kolo u Beogradu, Lado u Zagrebu i Tanec u Skoplju", kaže za BBC Šefćet Đocaj, direktor Šote.

Podseća da je ansambl prvobitno nastao 1950, ali da je prestao da radi četiri godine kasnije.

"Kosovo je u to vreme bilo oblast u Srbiji i verovatno se smatralo da nije potrebno imati dva ansambla, kad već u Beogradu postoji nacionalni ansambl Kolo. To je osetljivo vreme Aleksandra Rankovića pre Brionskog plenuma", navodi Đocaj.

Ranković i Udba na Kosovu

Neformalni šef jugoslovenske tajne policije Udbe Aleksandar Ranković smenjen je sa jedne od najmoćnijih pozicija u državi na Brionskom plenumu 1966. godine.

Kako je surovo skoro dve decenije pre toga rukovodio Udbom, koja je u nekim delovima države postala paralelna vlast, bilo je najvidljivije na Kosovu, govorio je istoričar Hrvoje Klasić za BBC.

"Bez obzira što albansko stanovništvo čini većinu tamo odnos je pun nepoverenja što pokazuje prikupljanje oružja 1956. do Albanaca, prisluškivanje njihovih intelektualaca, nastavnika, studije na albanskom su u Prištini otvorene tek 1969", kaže Klasić, citirajući dokumenta srpskog rukovodstva.

U tom periodu 400.000 Albanaca napušta Kosovo, prema njegovim navodima.

Pred kraj Rankovićeve "vladavine" marta 1964. godine, ansambl Šota opet počinje da radi. 

Od tada je Šota prošla kroz tri različite faze, navodi Đocaj.

"Pošto je izgubila kontinuitet u tih 10 godina kad nije postojao ansambl, do 1968. je trajalo ponovno uspostavljanje grupe, trebalo je naći igračice, što u to vreme nije bilo lako, jer društva nisu bila emancipovana, posebno albansko.

"Prva Albanka, koja se preko konkursa zaposlila, pobegla je od porodice da bi igrala u ansamblu", prepričava on.

Prvi koreograf Šote bio je Vjaćeslav Slavko Kvasnevski, koji je došao iz Beograda, a on je bio i prvi umetnički direktor društva.

Šta znači šota?

"I dalje je popularna šota kao igra", kaže umetnički direktor Šote Jilber Aslanaj.

On je tragao za poreklom imena ove igre koja je popularna i u Srbiji.

"Taj glagol znači patka, odnosno pačiji hod, ali to nema nikakve veze sa igrom, u kojoj su pokreti brzi i glatki. U nekim krajevima, Šota je vlastito ime, možda je pesma bila posvećena jednoj od devojaka, ali to su sve pretpostavke, jer nigde nisam našao šta je sigurno", kaže Aslanaj, inače gitarista.

Prema nekim tumačenjima, naziv je dobila jer hod trudnica liči na pačiji.

Zlatno doba Šote

Period posle 1974. je doneo mnoge promene u jugoslovenskom političkom životu, a donekle i u Šoti.

Tada je donet novi Ustav Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije koji je davao republikama i pokrajinama šira ovlašćenja u odnosu na federalnu vlast.

"To je bilo zlatno doba Šote od neke 1972. do osamdesetih godina. Koreograf je bio Džemalji Beriša, jedan od prvih profesionalnih koreografa u Jugoslaviji, školovao su u Sofiji, koji je i danas nekad sa nama", kaže Đocaj.

Iako su folklorni ansambli igrali mahom u bivšim socijalističkim državama, tih godina nastupalo se i u Severnoj Americi, Australiji i na drugim mestima, jer je Jugoslavija bila otvorenija od ostalih komunističkih zemalja.

"Tada su nastupali i najveći umetnici, na primer, Nedžmije Pagaruša koja se smatra najboljom albanskom solo pevačicom uopšte, ne samo sa Kosova, kao i srpski pevač Jordan Nikolić", dodaje direktor, na tečnom engleskom.

Srpski jezik će progovoriti tek kasnije u neformalnom razgovoru.

U to vreme, kaže, imali su dva repertoara, za spoljne i unutrašnje potrebe, ali su oba podrazumevala i albanske i srpske igre.

"Kad je Šota predstavljala Jugoslaviju, tu su bile igre svih naroda koji su živeli na Kosovu, otprilike 40 odsto albanskih igara i pesama i 60 odsto ostalih. Drugačije je bilo kad su koncerti održavani na Kosovu ili na drugim mestima u Jugoslaviji, tad su se većinski igrale albanske koreografije, jer su bili najbrojnija populacija na Kosovu", ističe Šefćet Đocaj.

Studentske demontracije 1981. donele su im novi talas nacionalnih problema i tenzija. 

Studentski protest protiv loših uslova u zimu te godine prerastao je u masovne demonstracije na ulicama kosovskih gradova, izazvao snažnu reakciju policije, višenedeljno vanredno stanje i policijski čas u južnoj pokrajini tadašnje socijalističke Jugoslavije. Ipak, Šota je odolevala.

"Igrali su zajedno i lepo predstavljali zemlju u inostranstvu. Prvi veliki uspeh je ostvaren u to vreme, 1986. na festivalu folklora u Dižonu smo osvojili srebrnu ogrlicu, što je drugo mesto od 80 ansambala iz celog sveta", s ponosom ističe Đocaj.

Nagrađena je bila koreografija albanskog venčanja, upravo Džemaljija Beriše.

Teške devedesete

Početak devedesetih na Kosovu su obeležili brojni sukobi srpske vojske i policije sa Albancima, a pokrajina je odlukom vlasti u Beogradu izgubila autonomiju u nekim oblastima.

Albanci su se tad povukli iz srpskih institucija proglasivši nezavisnost posle referenduma 1991. koji nije međunarodno priznat.

"Tokom devedesetih više nije bilo moguće smirivati tenzije, zbog političke situacije. Posle štrajka kad su albanski radnici izbačeni, ansambl je nastavio da postoji, ali je promenio ime u Venac i danas je u Gračanici", ističe Đocaj.

Tokom 1998. i 1999. godine trajali su žestoki sukobi albanskih pobunjenika i srpske vojske i policije.

Okončani su NATO bombardovanjem Jugoslavije i Kumanovskim sporazumom u junu 1999.

"Albanski članovi nikad nisu prestali da igraju, iako je bilo teško, nije bilo plata, ali su preživljavali. Nisu mogli da napreduju u umetničkom smislu, ali su nastupali na nekim festivalima u Turskoj i Albaniji i zemljama koje su ih prihvatale. To je period preživljavanja, ništa drugo", opisuje devedesete Đocaj, koji je već sedam godina direktor Šote.

Prethodno je radio kao ratni izveštač i novinar tokom devedesetih, zatim u obrazovanju, a završio je dramaturgiju, jer su mu film i pozorište dugogodišnje ljubavi.

Razgovar se odvija u sedištu Šote u centru Prištine, naspram fudbalskog stadiona "Fadilj Vokri" i nekadašnje sportske hale "Boro i Ramiz" koja danas nosi ime Palata omladine i sporta.

Za tu zgradu Miška Ađančića vežu brojne uspomene. U ansamblu je 1996. upoznao i suprugu.

"I dan danas smo zajedno na poslu. Do 1999. smo bili u Prištini u našoj sali, takvu salu nije imao niko u Srbiji, a možda ni u Jugoslaviji. Sala je bila, kaže, renovirana godinu dana ranije. Tad smo proterani iz Prištine, pokušali smo da je zadržimo, ali nismo uspeli. Situacija je takva bila da su se ljudi trudili da sačuvaju živu glavu", kaže Ađančić.

Jedni odlaze drugi se vraćaju 

Kompletan fundus nošnji i instrumenata je ostao. Kad su srpska vojska i policija posle Kumanovskog sporazuma u junu 1999. napustili Kosovo, Srbi su očekivali zaštitu od stranaca, ali kažu da je nisu dobili. 

"Živeo sam u selu Miloševu i bezbednost je bila nikakva, to su bili svakodnevni napadi, paljevine, proterivanja, pretnje, psovke. Zato su masovno, kaže, otišli 'kud koji mili moji'. Moja porodica otišla je već u julu 1999. Ko je gde imao, otišao je, neko kod familije u užu Srbiju, niko nije pomislio da zaštiti imovinu", kaže Ađančić.

Utočište su našli u Nišu, gde se veći deo ansambla našao u narednim godinama.

U to vreme, u prištinsko sedište ansambla vraćaju se Albanci.

"Posle konflikta 1998. i 1999. Šota se vraća u život, članovi se vraćaju u ovu zgradu. U prvom periodu to je ponovo bio period obnove, pronalaženja ljudi, neki su otišli u Ameriku ili evropske zemlje, neki su poginuli u ratu i grupa je oformljena negde 2003. godine", navodi Đocaj i dodaje "pošto je tad Kosovo bilo pod kontrolom Ujedinjenih nacija (UNMIK-a) bio je problematičan status ansambla, iz UNMIK-a nisu prihvatali da bude nacionalni ansambl, ali jesu kao nevladinu organizaciju".

Dozvoljeno je da se preko projekata finansira u prvo vreme, a posle proglašenja nezavisnosti 2008, Šota postaje državna kulturna institucija.

Povratak srpskog ansambla na Kosovo

Ansambl Venac kolektivno se vratio na Kosovo u jesen 2003. i u Čaglavici, blizu Prištine, radili su do 2007.

"Sa vrlo lošim uslovima, tamo nismo imali ni kancelarije, ni sredstava, devet godina smo igrali bez grejanja", kaže Ađančić.

Čaglavica se nalazi pet kilometara od Prištine. Prvo su živeli i radili u motelu "Mimoza", a tek kasnije u Domu kulture.

"Sami smo plaćali kiriju za salu, mi koji smo stanovali u motelu, plaćali smo i za nas i za salu", kaže Ađančić.

Nasilje nad srpskim stanovništvom i pravoslavnim verskim objektima 17. marta 2004. zateklo ih je upravo u Čaglavici. Tamo je, kaže, bez bilo kakve zaštite međunarodnih mirovnih snaga Kfora ili policije, živeo sa suprugom i dva sina.

"Mi smo samo sedeli i čekali šta će da se desi. Srećom ta napetost je posle dva dana splasnula, niko nije povređen, ne ponovilo se ne povratilo se", kaže Ađančić i ističe da "ne bih voleo da se to bilo kome desi, ni nama ni drugom narodu."

Izazov je bio posle 17. marta otići u Veliku Hoču, jednu od enklava u kojoj živi većinsko srpsko stanovništvo okruženo albanskim selima.

"Imali smo autobus UN sa nekim rešetkama. Otišli smo i videli dva reda bodljikave žice, vojska nam je kompletno pretresala autobus. Onda uđete i tu izvodite program, to su velike traume i za igrače", priča Ađančić.

Prvi put je 2010. ansambl pod jakim obezbeđenjem i pratnjom nastupio u prištinskom Narodnom pozorištu, gde danas Šota redovno nastupa.

"Osećaj je nelagodan, nikakav. Dođete u pozorište gde ste ranije nastupali nekoliko puta godišnje i tu organizovali sve najsvečanije koncerte. I tu ste, ali sećam se da je prijem bio jako loš, osećate se nepoželjno", kaže Ađančić.

Od 2013. situacija se promenila i u Domu kulture Gračanica vežbaju u pristojnim uslovima, sa opremljenom salom, navodi Ađančić.

Kosovo - prostor gde se čuva izvorna tradicija

Dok razgovaramo, traje proba ansambla i ori se pesma iz susedne sale. Miloš Cile Mitić je na mesto umetničkog direktora u grad nadomak Prištine došao 2018. iz Beograda.

"Krenete ovde sa nekom ozbiljnom rezervom i dozom straha šta će da vas zadesi. Neočekivano je bilo da dobijete ovakve uslove na ovom prostoru, želja mi je da se ne pozivamo samo na tradiciju već da budemo još bolji u skladu sa 21. vekom", kaže Mitić.

Zbog specifične situacije, i među ljudima postoji potreba da se očuva i praktikuje tradicija, dodaje.

"Retko gde u Srbiji, i na Balkanu uopšte, imate prostor gde možete da se sretnete sa izvornom igrom i pesmom, kao kod Srba na Kosovu i Metohiji. Na slavama ili na selu na svadbama možete da vidite deo tih običaja, pa se posle ode u kafanu i nastavi kao svuda", kaže Mitić.

Za profesionalni ansambl je to izvor inspiracije i svake godine etnomuzikološki istražuju po deo Kosova. 

Kako je danas?

Danas Šota radi pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture Kosova, a Venac pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture Srbije.

"Sve generacije imaju nostalgiju za onim zlatnim periodom Šote, ali danas je on na najvećem nivou u istoriji zbog statusa nacionalnog ansambla i mogućnosti koje se nude. Možemo ravnopravno da se takmičimo sa ostalim profesionalnim ansamblima", direktor Đocaj ponosno ističe.

Više nagrada koje su dobijali tokom proteklih godina na međunarodnim festivalima pokazatelj su mu toga, kao i sve veći broj mladih koji žele da im se pridruže.

Ponosa ne manjka ni u Gračanici.

Direktorka Venca Snežana Jovanović, inače ekonomistkinja, ističe da su izdvajanja za kulturu do 2019. povećana 18 puta.

"Venac nije sad vidljiv samo u Srbiji, nego i van granica. Kolektiv podučava decu folkloru u srpskim sredinama, to niko od nas nije tražio, ali smo mi želeli kao profesionalni ansambl da priđemo deci i narodu", kaže Jovanović.

Ansambl nije samo 40 igrača i pevača, to je 40 porodica koji žive od tog posla, dodaje Ađančić koji radi i kao asistent koreograf.

Sudbina folklora u 21. veku

I dalje ima mnogo toga da se uradi.

"Mi smo vrlo realni, u odnosu na ostale moderne umetnosti, folklor nije u povlašćenoj poziciji, ali ipak je vrlo važan za očuvanje nematerijalne i kulturne baštine, jer pokazuje dušu naroda. Zato moramo dati sve od sebe da ga zaštitimo i budemo što bolji u toj divljoj konkurenciji", ističe Đocaj.

Navodi primer festivala ulične umetnosti u Južnoj Koreji, gde "folklor ne može da se nadmeće".

"Mi smo ograničeni tradicijom, nošnjom i pravilima. A ulični umetnici ili zabavljači mogu da rade bilo šta i da to bude ulična umetnost, a to će svakako mlađoj publici biti prijemčivije. Još jedno mesto gde folklor ne može da se takmiči je i tržište", kaže Đocaj.

Dodaje da je publika je uvek zainteresovana, ako im nudite kvalitet, ali da ipak imaju više publike kad nastupaju van Kosova, nego na Kosovu.

Šota i Venac?

Zajedno - još teško. 

Sport i kultura treba da idu ispred politike, uveren je Đocaj, ali uz rezervu.

"Kultura treba da bude ambasador i politika nikad neće preduzeti prvi korak, ali ako kolege nisu korektni prema meni, ne mogu ni ja da budem prema njima. Ako su svi Albanci izbačeni s posla i vi kao umetnici to ne osudite, onda ste na strani segregacije. Ako za to kažete da to nije bilo ništa, to nije u redu - možete da kažete da niste kao pojedinci mogli ništa da učinite jer je to bila politika, ali nije u redu da se to prihvati", ističe Đocaj.

Da saradnje nema i pitanje da li će je i kada biti, potvrđuje i njegov kolega Jilber Aslanaj.

"Mislim da publika još nije spremna da prihvati zajednički koncert", zaključuje.

Na pitanje da li zna da igra šotu, Ađančić u Domu kulture u Gračanici odgovara kratko: "Da".

Na potpitanje da li bi je igrao, u istom maniru odgovara: "Ne".

Za to ima šire obrazloženje.

"Na ulazu u moje selo Miloševo je groblje, možete videti da (Albanci) idu dotle da ni mrtve ne ostavljaju na miru. S leve strane je zaraslo u žbunje i korov, a gotovo da nema spomenika koji nije oštećen", kaže Ađančić.

Ističe da su "ruku saradnje" ansamblu Šota pružili i 2003. i 2015. kad je posetio nekada njihovu zgradu, gde je danas sve manje onih koji se sećaju "imaju u nogama" i srpska kola.

"Tad su rekli da nije vreme za saradnju, a kad nekoliko puta naiđete na zid, iluzorno je ponovo pokušavati", zaključuje Ađančić.

Trinaest godina posle proglašenja nezavisnosti, Kosovo je priznalo oko 100 zemalja. Ipak, tačan broj nije poznat.

Priština navodi brojku od 117 zemalja, a u Beogradu kažu da ih je daleko manje.

Među zemljama Evropske unije koje nisu priznale Kosovo su Španija, Slovačka, Kipar, Grčka i Rumunija, a kada je reč o svetskim silama, to su Rusija, Kina, Brazil i Indija.

Kosovo je od 2008. godine postalo član nekoliko međunarodnih organizacija, kao što su MMF, Svetska banka i FIFA, ali ne i Ujedinjenih nacija.